Piše: dr Ivan Pajović
Prva prednost je jačanje bloka NATO pakta. Poslednjih godina NATO pakt je doživljavao pre svega ideološko slabljenje zbog nestanka SSSR, ali je i realnost stavljala pod znak pitanja opstanak ovog vojnog saveza, jer je realna neprijatelj praktično nestao. Skepsu su iskazivali čak i neki od nekadašnjih lidera bloka kao što su Donald Tramp i Emanuel Makron. Neke zemlje alijanse protivile su se poslednjih deset godina trošenju resursa za potrebe alijanse, smatrajući to bespotrebnim i beskorisnim.
Nova suštinska kriza nastala je sa raspadom SSSR, kada su na njegovoj teritoriji iznikle nove države. Bivše republike SSSR stupile su u saradnju, a neke i u savez sa NATO. Prve od njih tri pribaltičke republike, Estonija, Letonija i Litvanija. To je bio možda prvi od koraka stvaranja neprijateljske atmosfere u odnosu na Rusiju. Međutim... hegemon nije hteo na tome da se zaustavi.
Blok NATO pakta nesumnjivo je želeo da u svoj sastav uključi Ukrajinu i uklini se duboko u ruski životni prostor. Pokušavši da Ukrajinu pretvori u deo svoga geopolitičkog prostora, Zapad je predstavio svetskoj javnosti da postoji nekakva opasnost za evropski kontinent i da je vojni savez tipa NATO i dalje potreban Evropi zbog nekakve ruske opasnosti.
I eto – odjedamput se ponovo pojavio jedan i jedini sveprisutni i opasni neprijatelj u licu Rusije, koji realno stvara opasnost za svetski mir!!! Takvo novo stanje nanovo ojačava NATO pakt, a pritom je antirusko raspoloženje naraslo u svim zemljama alijanse.
Pod „novim okolnostima” savez počinje da se ozbiljnije odnosi po pitanju svoje odbrane (od Rusije) i da odvaja značajno veće novčane sume za svoje vojne potencijale. Čak je i deklarativno najpacifističkija država u Evropi – Nemačka, povećala svoje vojne troškove.
Iznebuha su i druge zemlje Evrope, do sada neutralne, poželele da stupe u NATO pakt. U pitanju su to, za pravo čudo i bez značajnog razloga, Švedska i Finska. Tome svemu raduje se najviše SAD, lider alijanse, koja se sve više širi na istok.
Međutim, dosta toga je i u pitanju novca. Evropa se mnogo opustila kada su u pitanju NATO troškovi odbrane. Još 2018. godine tadašnji predsednik Tramp se žalio da se većina zemalja NATO pakta oglušuje o obavezu da troše 2% BDP-a na tzv. odbranu i da većina troškova alijanse pada na SAD. I bio je uglavnom u pravu, jer su npr. zemlje- lideri EU, Francuska i Nemačka, trošile znatno manje, prva 1,60% BDP, a druga 1,35% BDP na troškove vojske.
Razume se, ti troškovi bi morali ići na kupovinu američke tehnike i tehnologije, što bi potpomagalo rast američkog vojnoindustrijskog sektora i cele američke privrede. Pod novim geopolitičkim uslovima američke vojnoindustrijske firme očekuju zaradu od desetina milijardi dolara kroz nove poslovne ugovore.
Nije beznačajna ni činjenica da se dosadašnje oružje testira u realnim ratnim okolnostima i stvara se mogućnost novog razvoja kroz nova iskustva. To pruža saznanja američkim proizvođačima i vojnim stručnjacima kako koristiti oružje u borbi i kako ga poboljšati. Novi oružani konflikt velikog obima u Evropi daje smernice kako izgleda rat u savremenim uslovima i šta je u tom ratu glavni prioritet.
Pored ratnog sukoba, postoji i energetski sukob. Američka strana pokušava da zameni ruski energetski sektor u Evropi, koja je do sada već uvela određene, doduše nepotpune, sankcije Rusiji. Američke firme mogu zauzeti dosta mesta koje je do sada pripadalo ruskoj ekonomiji i pokušati da zamene mnoštvo roba i resursa na evrpskom tržištu. Glavnu stvar čini američka tvrdnja da može „spasiti” Evropu zavisnosti od ruskih energenata dostavljanjem svoje nafte i gasa evropskim zemljama. U skladu sa pritiskom hegemona, evropske zemlje političkim dekretima obećavaju odricanje od ruskog gasa u korist komprimovanog gasa iz Amerike. Tako američke firme zamišljaju da u određenom roku istisnu ruske snabdevače energentima.
Međutim, u geopolitičkom smislu Americi je jako bitno skretanje pažnje sa dalekoistočnog sektora i Kine na Rusiju, budući da im je glavni geopolitički protivnik upravo kineski ekonomski i vojni kolos. Ipak, to je mač sa dve oštrice, jer Rusija, izgubivši evropsko tržište, nema drugog izbora nego da se okrene Kini. I u takovom slučaju da dodatno ojačava najopasnijeg američkog geopolitičkog protivnika. U globalizovanom svetu vlada zakon spojenih sudova!!
U ovakvoj situaciji kineska ekonomija će sve više jačati i činiti rusku ekonomiju zavisnijom od svoje. Novi pokazatelji govore kako je opšta snaga kineske ekonomije oko 20 triliona dolara, a ruska tek oko 1,83 triliona, dakle manje nego deset puta. U perspektivi, sa američkim postupcima, kineska ekonomija će biti sve jača i sve veći problem za Amerikance.
Ali i sama Amerika ima sopstvene probleme, a sa ratom u Ukrajini ti problemi samo su se pogoršali. Pre svega inflacioni problem, jer Amerika ima inflaciju veću nego ikada za poslednjih 40 godina. Razlog za to je rast cena gasa i nafte, metala, pšenice, kukuruza, ali i ostalih proizvoda na svetskom tržištu. Ali i štampanja ogromne količine dolara bez pokrića.
Gledajući sve rečeno, dosta toga ide na ruku Americi. Ali ne baš sve. Sa jedne strane, rat u Ukrajini učvrstio je NATO i povećao izvoz oružja iz SAD. Sa druge strane to će dovesti do dodatnog rasta Kine u svetskoj ekonomskoj areni, ali i do opasnosti od novih konflikata u svetu. Postoji realna opasnost i od kraha američke monetarne hegemonije.
Budućnost je krajnje neizvesna i to u veoma kratkom roku.
Izvor: Pravda
