Zemlje NATO-a izrazile su spremnost da opreme Moldaviju oružjem za zaštitu od „ruske pretnje“, a Moldavija to nije odbila.
Najviši zvaničnici zemlje, od predsednice Maje Sandu do ministra spoljnih poslova Nikua Popeskua, već su dali izjave o važnosti i pravovremenosti modernizacije moldavske vojske.
O tome šta stoji iza namere da se Republika Moldavija naoruža po „NATO standardima” govori Igor Šornikov, direktor Instituta za društveno-politička istraživanja i regionalni razvoj.Na pitanje za šta se Moldavija sprema, Šornikov odgovara:
Nažalost, sve sugeriše da je Zapad već označio Moldaviju kao sledeću žrtvu neobjavljenog rata NATO-a protiv Rusije. I nisu naročito voljni da razumeju istorijske karakteristike moldavsko-ruskih odnosa i psihološke faktore koji verovatno neće dozvoliti Moldavcima da se bore protiv Rusa. Već postoji ukrajinski presedan, kada su prevaziđene sve zamislive istorijske i psihološke barijere.Međutim, ako se Ukrajina već dugi niz godina, bar od 2014. sprema za okršaj sa Rusijom, onda na Moldaviju neće trošiti mnogo vremena.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) June 9, 2022
Čišćenje informacionog prostora Republike Moldavije, generalno gledano, je u završnoj fazi, ali militaristička propaganda još nije stvarno počela. Dakle, potrebno je pratiti unutrašnje procese u Moldaviji, nemoguće je sakriti informacijsku i ideološku pripremu za rat. Naredni meseci će nam pokazati koliko je ovo ozbiljno.
Na pitanje šta će biti sa neutralnošću zemlje, politikolog objašnjava:
Koliko god čudno izgledalo, neutralnost nije velika prepreka za uvlačenje Moldavije u rat. Nerešeni sukob na Dnjestru, u kojem je Rusija garant mira, stvara relativno lake načine da se Moldavija uključi u vojne akcije.
Ne zaboravimo da ideološki prethodnici aktuelne desnice, kako sami veruju, već imaju iskustvo vojnog obračuna sa Moskvom.
U svakom slučaju, u junu 1992. predsednik Moldavije Mirčea Snegur je u parlamentu objavio da su u ratu sa Rusijom.
I to uprkos činjenici da je Moldavija vodila vojne operacije isključivo protiv Pridnjestrovlja. Nažalost, u Moldaviji ne žele da se sećaju šta se dogodilo kada je general Lebed došao u taj rat. Celokupni ofanzivni potencijal moldavske vojske uništen je preko noći, a zvaničnih informacija o gubicima Moldavije u sukobu 1992. još nema.
Vlada Moldavije predlaže da se legalizuje procedura za uvođenje stranih oružanih snaga u zemlju. Šta to znači, pitanje je za Šornikova:
Ovo je jasan signal priprema za rat. Pokušavaju da Moldaviju pretvore u vojno uporište NATO-a.
Jedini način da se izbegnu dalje pripreme za rat je promena političkog režima u ovoj zemlji. Ali razumemo da nijedna od političkih snaga u Moldaviji trenutno nema takvu mogućnost.
U moldavskoj vojsci ima vojnika koji su stekli određeno borbeno iskustvo tokom operacija u Iraku i na Kosovu, mnogi oficiri su se usavršavali u Sjedinjenim Državama, mnogi su učestvovali u vojnim vežbama koje su vođene zajedno sa NATO. Dakle, u moldavskoj vojsci postoje specijalisti za savremena vojna pitanja.
Istovremeno, s obzirom na mali broj moldavske vojske, to nije predstavljalo jasnu pretnju za Pridnjestrovlje. Pridnjestrovska vojska, inače, takođe nikada nije imala nameru da vodi ofanzivne vojne operacije protiv Moldavije.
Na našim prostorima se stvorio određeni odnos snaga, koji je donedavno svima odgovarao. Međutim, snabdevanje Moldavije oružjem, a posebno moguća pojava stranih kontingenata na njenoj teritoriji, uništavaju ovu ravnotežu.
O pretenzijama Poljske i Rumunije na teritorije Moldavije, analitičar odgovara:
Za Rumuniju, kao i za Poljsku, otvorio se „prozor mogućnosti“ za realizaciju njihovih velikodržavnih ambicija. Prošla pravila ne važe i ne može se isključiti nijedan scenario, uključujući aktivna dejstva uz učešće vojske.
Ali čini mi se da u Rumuniji nisu tako zamišljali proces svog teritorijalnog proširenja. Krenuti sada da zauzmu moldavske ili ukrajinske zemlje za Rumune bi moglo da znači direktan kontakt sa ruskom vojskom, a oni to nikako ne žele.
Nije to razlog zašto Rumunija već 30 godina promoviše svoju „meku moć“, deli svoje pasoše u Moldaviji i u nekim regionima Ukrajine, da bi sada krvlju svojih vojnika platila aneksiju ovih teritorija.
Želeli bi beskrvno i mirno ujedinjenje. U idealnom slučaju, povećanje teritorija bi trebalo da se odvija na osnovu lokalnih referenduma i da izgleda kao humanitarna misija spasavanja ljudi koji tamo žive. Na kraju krajeva, to bi trebalo da bude politička odluka koju priznaju velike sile.
Međutim, logika rata može zbuniti planove Bukurešta. Na primer, ako Anglosaksonci uspeju da uvuku Moldaviju u vojnu konfrontaciju sa Rusijom, Rumunija neće moći da sedi iza leđa Moldavaca.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) June 9, 2022
Amerika i Engleska čitavu Evropsku uniju smatraju „topovskim mesom“ u ratu sa Rusijom, dok su Rumunija i Poljska njeni prednji odredi, koji bi prvi trebalo da uđu u mlin za meso.
Istovremeno, ako se Varšava ponaša krajnje agresivno prema Rusiji, u potpunosti uvežbavajući scenario Anglosaksonaca, onda Bukurešt od samog početka specijalne operacije pokazuje mnogo više opreznosti.
Moramo odati počast Rumunima. NJihova najveća dostignuća nisu postignuta na ratištima, već mukotrpnim spoljnopolitičkim radom. Tokom Prvog svetskog rata strpljivo su čekali dobar trenutak da se uključe u rat na strani budućeg pobednika.
Pošto su potpuno izgubili vojni pohod i predali prestonicu Nemcima, uspeli su posle rata da zauzmu rusku Besarabiju i pripoje značajan deo Transilvanije naseljene Mađarima.
Uoči Drugog svetskog rata, uz pomoć Hitlera, uspeli su da Mađarima oduzmu ostatke Transilvanije, a zatim, po rezultatima rata, sačuvaju ove tekovine. A sada Rumuni čekaju, polažući nade u svoju politiku i diplomatiju, a ne i u vojnu snagu.
O novim uspesima armije DRN čitajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
