Piše: Vladimir Dimitrijević

PRAVO NA GROB 

Zar je moguće ukinuti pokojniku pravo na grob, jedno od najstarijih ljudskih prava? 
Kao što kaže Petar Jokić:“Antigona, glavna junakinja istoimene Sofoklove tragedije, između ljubavi i mržnje bira - LJUBAV. Ona se bori za pravo na ljubav prema bratu, koje je starije od svih ovozemaljskih zakona. Uprkos strogoj zapovesti kralja Kreonta da se njen brat, a njegov nećak Polinik ne sme sahraniti, jer je ušao u Tebu da preotme vlast, Antigona sahranjuje brata. Svesna smrtnih posledica između božjih i ljudskih (nehumanih) zakona bira božje (pravo na ljubav). Mi (čitaoci ili gledaoci) smo na njenoj strani.“
Kao profesor književnosti, sa učenicima Gimnazije radim „Antigonu“. Ali živim u  narodu u kome su komunisti, osvojivši vlast, ukinuli ljudima pravo na grob. 
Moj prijatelj, Radenko Ćurčić, o tome piše knjigu – kako su komunisti, ubijajući ljude bez suda i presude,istima ukidali pravo na grob. 
I prvo se bavi istorijom pogrebnih obreda, za koje se smatralo i smatra da su sama srž ljudskosti. 

UZROK KAINOVSTVA 

Šta je to u srpskom narodu što ga je vodilo krvavom bratoubistvu Drugog svetskog rata i građanskom ratu koji i danas traje? Petar Pajić je pevao, u svojoj „Srbiji“:                        
Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji!
Srbi sede u kafani
Što pijani, što poklani,
Srbi leže pokraj druma,
Iz glava im niče šuma,
A iz svake srpske glave
Teku mutne tri Morave.
 
Srpskog vođu Karađorđa
Ubio je drugi vođa,
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
Dignuti su spomenici,
Sad se svaki Srbin bije
Sa dve svoje istorije.
 
Srbin samo iz inata
Sekirčetom mlatne brata,
Dok na groblje brat se seli
Srbin se sav sneveseli,
Prazno mu u rodnoj kući,
Ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
A dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
Uzme štranjku - obesi se!
 
Sve su srpske oranice
Same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje!                                        
I to traje, i traje, i traje.

Srbi su vekovima razvijali, više nego časno, zastavu sa četiri ocila, okupljajući se pod njom radi svedočenja da čovek nije samo grumen blata, nego ikona Božja, sazdana radi zajednice sa večnim Logosom, Tvorcem neba i zemlje.            U tom svetu, u kome su poštovane tri najveće vrednosti srpskog naroda (o kojima piše vladika Nikolaj), Bog, Kralj i Dom, pamćeni su okršaji sa spoljnim neprijateljima srpske slobode – Turcima i Germanima; ali, ono što se desilo 1941. godine, kada su okupatori ponovo upali u našu zemlju, bilo je mnogo strašnije – građanski rat, kada su odrođeni predstavnici srpskog naroda, u ime sumanutih vizija „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, ustali da ubijaju svoje, da bi ostvarili revoluciju u kojoj je, na prvom mestu, trebalo zatrti Boga u čoveku.

Jer, revolucija, kao izvrtanje sveta naopako, nemoguća je dok je Bog u središtu bitija; a, kako reče Dostojevski, ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Dozvoljeno je ubiti najčestitije, i  domaćine likvidirati, tako da narod ostane bez razumnih ljudi i ljudi koji mogu da ga povedu na odbranu vere, krsta i časti.

Tragedija je još veća jer se sve to zbiva pred licem Svetog Save, srpskog prvopomiritelja, koji će gledati krvoproliće istog naroda, ali drugačijih vjera – dok jedni veruju u Hrista i krste se krstom, drugi će ognjem i mačem želeti da unište sve sveto, da bi mogli da pišu nešto novo, nešto što niko nije video... Umesto Nebeske Srbije, treba izgraditi utopiju, Nigdinu, Nedođiju, po tuđoj volji i za tuđ račun; samo u toj utopiji biće moguće utopiti Srbina sa njegovom vekovnom istorijom i predanjem borbe za slobodu i pravdu.

Radenko Ćurčić je, u svojoj knjizi, obratio pažnju na sudbinu dragačevske porodice Cogoljevića – čestitog i hrabrog podoficira Jugoslovenske vojske u otadžbini, Novice Cogoljevića,  i jednog običnog, nikom krivog, redova te vojske – Obrena Cogoljevića, koje su komunistički dželati ne samo lišili života, nego ih gurnuli u bezgrobnu vojsku, o kojoj je pisao Matija Bećković. 

Evo Novice, koji je pao kao „odmetnik“, ne predajući se:“U centru Guče, ako se za jednu drvenu banderu može reći da predstavlja centar ili vašarište, stajalo je i povremeno šetalo nekoliko uniformisanih lica. Iza njih, na banderi na koju su bili prikovane prečage od drveta bilo je pričvršćeno i razapeto unakaženo ljudsko telo. Lice se nije raspoznavalo od ogromne rane na desnoj strani. Zbog udara vetra telo se sablasno klatilo napred-nazad.“

Tu je i Dimitrije Cogoljević, tragični čovek rođen sa šest prstiju, ubijen zbog jedne šaljive reči na račun ideoloških ludaka koji su Staljina zvali ocem:“Cogoljević Dimitrije Rođ. 1893. odveden 15 IX 1945. Koji se nije vratio da kaže svoju tragediju. Supruga Borika 1886-1969. godine. Spomen podižu sinovi Dragomir, Igrutin, Momčilo i ćerka Dragojla.“

Obren Cogoljević, nikome i ni za šta kriv, ubijen je motkama od strane komunističkih dželata – iako se predao:“DŽelati su udarali već mrtvo telo. Zastali su kao da su pod rukom osetili da u Obrenovom telu nema više života. Motke su se odbijale kao da udaraju po kamenu. NJegove komšije su još uvek stajale tu. Znojavi, uzdrhtali, gledali su u nepomičnu telesnu masu koja se crnele ispred njihovih nogu. Do pre samo pola sata to je bio njihov komšija Obren Cogoljević, sin Gojkov, otac Dragomanov, živ, govorio je s njima. Sad je samo nepomična masa mesa, kostiju i kose. Sve im je delovalo nestvarno. Nekog od njih uhvati jeza pa poče da drhti. Ostali su tupo gledali ispred sebe ne shatajući u potpunosti šta su uradili.“

    Ovom krvavom ubilaštvu nešto je prethodilo. 
    Jer, ubijeni su Srbi, potomci heroja Prvog svetskog rata koji su Srbiju oslobođali. 
    Ćurčić hoće da vidi šta je to. 

ŠTA JE PRETHODILO KOMUNISTIMA

Autor ove knjige, s pravom, žestoko osuđuje političke sukobe u Srbiji kraja 19. veka, koji su često bili uzrokovani sukobom Pašića i radikala sa dinastijom Obrenovića. On smatra  da su radikali, koji su počeli od ideja Svetozara Markovića i čak prihvatajući raskaluđera Vasu Pelagića, pripremili tle za komuniste i njihovu tiraniju. Naravno, činjenice se ne mogu ( i ne treba ih ) poricati. Pa ipak, moramo imati u vidi i drugu stranu: posle revolucionarno – partijskog ludila ranih radikalskih dana, Pašić kreće u veliku akciju oslobođenja u doba kralja Petra Prvog Karađorđevića, na koga se oslanjao ( kao i on na njega ). 
Vladika Nikolaj je, govoreći u Kraljevu na parastosu Nikoli Pašiću 1936, istakao da je pokojnik u mladosti bio zaveden ideologijom bezbožnika, ali se svega toga oslobodio i krenuo putem narodnim, povevši Srbe u slobodu i razvoj. Jer, niko, kaže Nikolaj, ne može biti veliki ako nije sa svojim narodom.

Komunisti, sa svoje strane, nisu voleli Pašića, smatrali su ga izdajnikom ideja Svetozara Markovića i vezivali su ga za „monarhofašistu“ kralja Aleksandra. Čim su došli na vlast, izvšili su reviziju Solunskog procesa, koji je proglašen za zaveru Aleksandrovu i Pašićevu.

Zašto ga nisu voleli? O tome piše Zoran Čvorović, pravni istoričar:“Prvi veliki greh je  nespremnost da prihvati totalnu recepciju političkih, pravnih i kulturnih ustanova zapadne civilizacije, koja bi modernizaciju pretvorila u kolonijalnu akulturaciju, o čemu upečatljivo svedoče ove programske reči Nikole Pašića: „U srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih trebalo samo negovati i dopunjavati s onim dobrim ustanovama, koje se nalaze u ruskoga naroda i ostalih slavenskih plemena, a od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se služiti u slaveno-serpskom duhu.“ Narodna radikalna stranka, prema Pašiću, imala je zadatak da „spreči uvođenje novih zapadnih ustanova, koje bi mogle razrušiti samobitnost života našeg naroda i da unesu razdor u narodni razvitak i život.“ Drugi veliki greh koji „drugosrbijanci“ ne mogu da oproste Pašiću i radikalima je njihovo, rečju Slobodana Jovanovića, „bezuslovno rusofilstvo“. Nisu slučajno najbliži Pašićevi saradnici isticali dubinski i organski karakter njegovog geopolitičkog izbora. Tako Radoslav Jovanović veli: „Gospodin Pašić voli Rusiju duboko i organski, kao nešto temeljno, blisko i svoje“. Takvo Pašćevo rusofilstvo nije bilo samo  uslovljeno životnom potrebom srpske nacionalne politike da u balkanskoj areni pronađe takmaca neprijateljski nastrojenoj Austrougarskoj – već je ono bilo deo Pašićevog pogleda na svet, koji se formirao pod uticajem teorije  Nikolaja Danilevskog o posebnim kulturno-istorijskim tipovima. Pošto je ishodilo iz učenja slovenstvu, posebno pravoslavnom, kao samobitnoj civilizaciji, Pašićevo spoljnopolitičko opredeljenje bilo je na izvestan religiozni način neupitno. „U neprestanoj borbi Zapada i Istoka, srpskom narodu je uvek mesto bilo sa Istokom“, veli Pašić.“ U pismu svom ruskom poznaniku, Zinovjevu, Nikola Pašić (koga je Austrijanac Redlih opisao kao „vatrenog rusofila i kao takvog u isto vreme vatrenog Srbina“), kaže: „Naša partija u spoljnoj politici, držala se slovenske i pravoslavne Rusije, a unutrašnjoj politici srpskih običaja i duha“. Tvrdio je, u tom istom pismu, da od Zapada treba „uzimati samo tehnička znanja i nauku i koristiti se njima u slovensko-srpskom duhu“, a radikalsko političko „vjeruju“ iskazao kao „sveslovenski savez pod zaštitom Imperatora i cara ruskog“. Zbog toga je Pašić uvek kritikovao srpsku vlast kad je odstupala od saveza sa Rusijom; tako je 2. juna 1881. u Zaječaru izjavio: „Naša spoljna politika uvek je radila protiv saveta Rusije, i trudila se da uveri evropske države da se naša politika ne povodi za savetima Rusije, i tražila je simpatije i potpore zapadne Evrope, a izgubila je simpatije Rusije“. A 1893. godine, posle prijema kod ruskog cara, Pašić piše: „Kazao sam mu da u Srbiji vlada uverenje i kod naroda i na sreću kod mladog kralja, da su srpski interesi i srpska narodna budućnost tesno vezani sa mogućom i velikom pravoslavnom Rusijom, koja je pokrovitelj pravoslavlja i slovenstva, ta dva elementa na kojima je srpska država zasnovana“. Car Nikolaj je upoznao Pašića, u to vreme ambasadora Srbije u Rusiji, još kao prestolonaslednik, 1893. godine. Duboko ga je poštovao, i govorio: „Pašić je stub zdrave politike Srbije“. Godine 1914. obećao je srpskom premijeru da će Rusija učiniti sve za Srbiju – i obećanje je, kad je Prvi svetski rat počeo, ispunio. U svoj dnevnik, 21. aprila 1916, car je zapisao da je porodica doručkovala sa „starcem Pašićem“. Andrej Šemjakin kaže: „Ono polufamilijarno „starik“ opet indirektno svedoči o pravom odnosu imperatorske porodice prema Nikolaju Petroviču, kako su ga obično zvali u Rusiji“. Od Moskovskog slovenskog komiteta Pašić je dobio četrdeset hiljada rubalja, a Moskovska zemska uprava je dala deset hiljada rubalja. U Kijevu je dobio dvadeset pet hiljada rubalja pomoći, a u Odesi – trideset hiljada. Pašić je novac koji je dobio iz Rusije ostavio na štednoj knjižici, i zaveštao: „U slučaju moje smrti novac na ovoj knjižici predati predsedniku Narodne skupštine, sa željom, da Skupština reši, da se ovaj novac upotrebi za podizanje spomenika blagoupokojenom caru Nikoli II u znak zahvalnosti srpskog naroda. Nikola Pašić. 24. mart 1922. godine. U Beogradu“. Poslanik Petrograda na srpskom dvoru, knez Trubeckoj, poredio ja Pašića sa kmetom (starešinom) velikog, ali siromašnog sela, koji se prema Rusiji odnosio kao prema bogatoj zemljoposednici. On je znao da gospođa ponekad može da svrati u selo, da se razljuti i izviče, ali i da je ljutina brzo prođe. Dok zemljoposednica praska, kmet ćuti i gladi bradu; čim se ona smiri, starac zna da će od nje dobiti i novca i svega drugog što je selu potrebno. Pašić je voleo Rusiju srpskom ljubavlju. Imao je ruske odevne predmete, dva samovara, čašice za votku, a beskrajno je voleo rusku literaturu, naročito Tolstoja. Unuku Katarinu krstio mu je ruski sveštenik, a ona se 1940. udala za kneza Tajmuraza Bagrationa-Muhranskog. Kada je umro, na grudi Pašićeve je položena ruska ikona Svetog Spiridona, a na opelu je, po želji supruge, pevao ruski hor.

Zoran Čvorović nastavlja i kaže da je „u unutrašnjoj politici Pašić je, prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg saradnika, a potom i političkog protivnika, Milana Gavrilovića (vođe Zemljoradničke stranke), „počeo borbom za narodna prava i, kao u nekom krugu, završio se u spremanju borbe za narodna prava.“ Onaj koji je demokratizovao politički život Srbije, tako što je, po rečima Slobodana Jovanovića, izvršio „političko buđenje seljaka i njegovo stranačko organizovanje“, sledio je i u spoljnoj politici raspoloženje ogromne većine srpskog naroda. Jednom rečju, Pašićevo rusofilstvo naslanjalo se na rusofilstvo srpskog naroda, kao što se i Pašićeva zavetna ideja svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja oslanjala na istu takvu vekovnu narodnu misao./.../Svoj politički rad radikali su započeli klasnim buđenjem seljaka i njihovim otporom birokratiji, da bi posle 1903. godine dobili političko probuđeno seljaštvo koje je postalo najjača socijalna potpora državno-nacionalnoj ideji. Do poistovećivanja jednog po prirodi stvari partikularnog društvenog sloja kakvo je seljaštvo, čiji pogledi i interesi sežu do granica seoskog atara, sa državom i njenom nacionalnom idejom, moglo je doći samo uključivanjem seljaštva u politički život Srbije, putem širenja biračkog prava i presađivanjem britanskog modela parlamentarizma. Seljašto je predstavljalo četri petine društva Srbije, pa je recepcija zapadnih pravnih ustanova prema zamisli Pašića trebalo da Kraljevinu Srbiju načini „narodnom državom./.../Pašiću će odmah posle Berlinskog kongresa postati jasne dve stvari: da teritorijalne promene na Balkanu nisu završene i da nastupa doba masovnog nacionalizma i političkih nacija. Od političke mobilizacije seljaštva i demokratizacije političkog života zavisio je uspeh vojne mobilizacije Srbije u budućem ratu za preostale balkanske posede „bolesnika s Bosfora“. Uporedna statistika broja birača u Kraljevini Srbiji i Hrvatskoj sa Slavonijom najjasnije pokazuje koju je državu „gunjac i opanak“ mogao da oseća kao svoju. Dok je u Hrvatskoj sa Slavonijom 1906. godine na ukupno 2.214.304 stanovnika biračko pravo imalo 45.381 lice, u Srbiji je 1910. godine  na 2.778.706 stanovnika bilo ukupno 574.851 birača. Srbija je, pre Prvog svetskog rata, po biračkom pravu,  bila ne samo najdemokratskija na Balkanu, nego i jedna od prvih demokratskih zemalja u Evropi. 

KO SU BILI KOMUNISTI 

Šta su komunisti učinili svojim političkim protivnicima? O tome piše Leon Kojen u predgovoru za knjigu Srđana Cvetkovića i Nemanje Devića o zločinima OZNE:“Čim je partizanska vojska ušla u Beograd, OZNA je organizovana u 16 gradskih kvartova i počela su masovna hapšenja. Odmah su uhapšeni oni čija su se imena nalazila na unapred pripremljenim spiskovima i oni su po pravilu streljani već u nekoliko sledećih dana. Poslednje nedelje oktobra vlast je preko radija i štampe pozvala sve „neokaljane čuvare javnog reda i mira” da se vrate na posao; svi koji su to učinili, ne samo žandarmi, nego i administrativno osoblje poput pisara ili daktilografa odmah su streljani kao „saradnici okupatora”.Hapšenja su dalje vršena u skladu s kategorijama ideoloških neprijatelja dobro poznatih iz partijske propagande (reakcionari, buržuji, pristalice građanske demokratije, monarhisti), a mnogi su stradali i kao žrtve denuncijacija motivisanih zavišću, zlobom i koristoljubljem. Na meti OZNE posebno su bili bogati i uopšte imućniji ljudi, jer je njihova likvidacija kao „narodnih neprijatelja” povlačila za sobom i konfiskaciju celokupne imovine: budućim vlastodršcima je bilo stalo da i pre nacionalizacije i zakonskog „podruštvljavanja sredstava za proizvodnju” unište socijalnu bazu prethodnog režima.“
Niko da ne bude slobodan. Svi da budu Brozovi prosjaci.

TITO, STALJINOV MOLODJEC 

Od vrha do dna, OZNA je bila ubilačka mašinerija. Kojen nastavlja:“Pogledajmo šta piše u jednom izveštaju sekretara partijske organizacije u Velikoj Plani iz novembra 1944. godine: „[Likvidacije] vrše trojke i petorke, ali one ne znaju koga likvidiraju. Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoje na raspoloženju. [Komunistička] odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju – izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista.” Autor ovog izveštaja, Vojislav Kosovac, bio je izbeglica iz NDH i bivši student teologije. Sudbina Srba i Jevreja u NDH i hrišćansko učenje nisu u njemu suzbili bezgranični fanatizam i volju za moć, kao ni želju da se pravovernošću preporuči pretpostavljenima: njegova kasnija karijera (pored ostalog, bio je u više mandata republički i savezni poslanik) pokazuje da je u tome potpuno uspeo.“

Ko ne sme da ubija, nije komunista. Ubice su komunisti!
Kojen dodaje:“Najpoznatiji komunistički disident, Milovan Đilas, na jednom mestu treće knjige svoje autobiografije seća se kako je lider Narodne seljačke stranke Dragoljub Jovanović ubrzo posle oslobođenja prihvatio saradnju sa komunistima ali je „postojano, ma i pritajeno, isticao i čuvao svoju i strankinu posebnost”. Nije, naravno, prošlo mnogo vremena i Jovanović je zbog toga završio na dugogodišnjoj robiji: već u oktobru 1947. bio je na montiranom procesu optužen za „ugrožavanje državnog uređenja i tekovina NOB-a” i osuđen na devet godina robije. Ali, kaže Đilas na istom mestu, dok je trajala saradnja sa Jovanovićem „mi vođi... često [smo] se jadali da smo pogrešili što ga nismo likvidirali u ‘onoj gužvi’ pri oslobođenju Beograda – Jovanović se u ratu skrivao i tek [je] s oslobođenjem Srbije izišao na javu”.
I još:“Milovan Đilas pominje u Druženju s Titom kako mu je jedan poljski komunista pričao da ih je Staljin kritikovao „zbog mlakosti prema protivnicima” i ukazivao im na Titov primer: „A Tito je junačina (ruski: molodjec) – on ih je sve pobio!”“

Baš tako: sve ih je pobio. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Radenko Ćurčić zaključuje:“Dakle, kakav je bilans komunističke vladavine u srpskom narodu? Usporen je ili u potpunosti deformisan demokratski razvoj zemlje. Ne znamo ni gde su nam državne granice ni gde nam je država. Nakon pet vekova borbe za svoju državu, narod decenijama živi u neizvesnosti i strepnji. Šta će biti sa nama? Stranke, kad dođu na vlast, ponašaju se istovetno kao one u drugoj polovini XIX veka. Institucije postoje na papiru, a stvarnu moć imaju neformalne grupe. Nema profilisane i stabilne spoljne politike. Pojedinci još uvek veličaju i slave pojedine događaje iz zemlje koje više nema, umesto da se sklone i da svoj narod zamole za oproštaj zbog svih nedaća u koje su ga uveli. Komunisti i njihovi potomci se i danas bore za vlast, i to žešće nego za vreme rata, potpomognuti medijima koje su zadržali pod svojom kontrolom. Komunističku (narodnu) imovinu mahom su prepisali na svoje ime. Zahvaljujući tim sredstvima, oni i dalje srpski narod drže u bedi i neznanju. Naravno, niko normalan i ne pomišlja o nekom revanšu. On je nemoguć jer je većina tih ljudi odavno pomrla. Svaki novi raskol unutar srpskog naroda doveo bi do njegovog nestanka. Međutim, istorija mora objektivno da prosudi period njihove vladavine i da kaže istinu.“
    Dok to ne budemo uradili, nema nam zore. 
    Zora će svanuti kad svane Istina. Jer samo Istina oslobađa. 
    Zato čitaocima „Pravde“ poklanjamo knjigu „Mrtve kosti megdan ne dijele“ Radenka Ćurčića. PDF preuzmite OVDE.

Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.

Više tekstova autora Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda