Ukazao je i da su jedino Amerikanci kao svoju doktrinu, ovo usvojili pre tri godine, ali da niko u Evropi zvanično ne traži međusobno priznanje. A povodom izveštaja EP, Vučić je juče rekao da ne negira značaj opštih akata koje usvaja Evropski parlament, ali i da je to „neka čudna politika, ti neki ljudi tamo ne poštuju sopstveni pregovarački okvir koji je donela Evropska komisija, a potvrdio Evropski savet”. Pooštravanje terminologije i retorike iz evropskih institucija, objašnjavaju sagovornici našeg lista dešava se u vrlo osetljivom trenutku. Činjenicu da evropski zvaničnici umesto termina „normalizacija odnosa” sada zvanično koriste termin „međusobno priznanje” treba posmatrati kroz prizmu ukrajinske krize, neutralne pozicije Srbije i odluke da ne uvede sankcije Rusiji.
Kako objašnjava politički analitičar Centra za društvenu stabilnost Srđan Graovac presija na Srbiju se pojačava da bi Beograd uveo sankcije Moskvi i to je jedan od pritisaka, pored onemogućavanja uvoza ruske nafte. Neke zemlje koje su članice Evropske unije, ističe Graovac, oslobođene su toga i mogu da uvoze naftu, dok za Srbiju koja nije članica EU, važe drugačija pravila. „Ovo je u službi uvođenja sankcija Rusiji. Ne treba zanemariti činjenicu da Nemačka i kancelar Šolc imaju viziju zapadnog Balkana koji će se integrisati u EU. Postoji iskrena želja da se to desi. To je jedini način da se ovde potisnu kineski, ruski, kao i američki uticaj i da se ovde ojača evropski uticaj”, ukazuje Graovac. On dodaje da je veliki problem to što za to treba podrška SAD koje kontrolišu i koje mogu da utiču na veliki broj evropskih zemalja. Cilj je da ubrzaju rešenje pitanja KiM kako bi ovaj region što pre mogao da uđe u EU.
Kako objašnjava za „Politiku” naučni savetnik u Institutu za evropske studije Slobodan Zečević postoji strah da se ukrajinska kriza ne prelije na Balkan. „Nemačka je shvatila da ova ukrajinska kriza može da se proširi i na Balkan, da je Balkan bure baruta koje može da eksplodira i traži brzi izlaz u priznanju Kosova od Srbije, a kasnije integraciji Srbije u EU, što bi potom stabilizovalo region. NJima je ukrajinska kriza otvorila oči. Da takva jedna kriza može da pogodi i njih u srcu Evrope, na Balkanskom poluostrvu, i da oni iz toga što pre treba da izađu, a da je izlaz u tome da Srbija prizna nezavisnost Kosova”, ukazuje Zečević.
Kada se govori o pojmu „normalizacija odnosa” između Beograda i Prištine, nameće se utisak da ovaj termin nije do kraja definisan, što povlači pitanje – a šta to znači i da li isti pojam na isti način tumače američki i evropski zvaničnici? Postavlja se i pitanje da li se sada od Srbije više ne očekuje samo da počne da tretira tzv. Kosovo kao državu, ali bez formalnog priznanja, već se traži da i formalno prizna kosovsku nezavisnost. Podsećanja radi, bivši američki predsednik Donald Tramp u čestitki koju je uputio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću povodom proslave Dana državnosti, 2019. godine gotovo da je izjednačio „normalizaciju odnosa” i „uzajamno priznanje”.
„Sjedinjene Države ostaju nepokolebljive u svojoj podršci vašoj posvećenosti da produbite regionalnu saradnju, a naročito vašim zalaganjima ka normalizaciji odnosa sa Kosovom. Dok je na stranama da postignu dogovor koji obe mogu da podrže, smatramo da bi uzajamno priznanje trebalo da bude centralni element trajne normalizacije odnosa. Takav istorijski dogovor, sa uzajamnim priznanjem u svojoj suštini, izgradio bi put za ciljeve evrointegracije Srbije i ekonomski rast”, naveo je između ostalog bivši predsednik SAD. Termin „međusobno priznanje” je praksa koju je prihvatio i naredni predsednik DŽozef Bajden.
Iz perspektive SAD, koje priznaju nezavisnost tzv. Kosova, očekivano je da pod normalizacijom odnosa podrazumevaju „međusobno priznanje”, dok EU zbog odbijanja pet članica da prihvate jednostrano proglašenu nezavisnost, nema jedinstven zvaničan stav povodom ovog pitanja. Govoreći o pojmu normalizacije odnosa, Graovac napominje da je ona podrazumevala viziju Zapada, da se reše sva sporna pitanja između Beograda i Prištine i da kao vrhunac toga dođe do međusobnog priznanja. „Kako bi dali šansu razgovorima, insistirali su samo na tome da se razgovara o normalizaciji odnosa. To se kod njih uvek podrazumevalo: da svaki razgovor između Beograda i Prištine, na kraju, treba da se završi priznanjem. SAD su tu bile direktne, iskrenije, i to su nam jasno stavile do znanja”, ukazuje sagovornik „Politike”.
A Slobodan Zečević, komentarišući ono što je rekao kancelar Šolc i ono što je o tome kazao predsednik Srbije, napominje da Srbija na istu stvar gleda onako kako piše, a Nemačka je tumači. „Cilj pregovora između Beograda i Prištine bio je sveobuhvatna normalizacija odnosa između jedne i druge strane i to tako piše. To je kompromisni termin koji je korišćen pre desetak i više godina da bi se obe strane privolele na pregovore. Srbija nije htela da prizna nezavisnost Kosova, pa je upotrebljen ovaj kompromisni termin i Srbija se toga drži. Nemačka ga tumači na svoj način, kao da na kraju tog procesa dolazi do priznanja nezavisnosti Kosova”, ukazuje Zečević. On podvlači da Evropski parlament pokušava da ga protumači na taj način i dodaje da to nije zvanični stav EU, jer on nije usaglašen u Savetu ministara EU. „To je jedan stav Evropskog parlamenta, jedna rezolucija, koja nije obavezujuća. Ali i stav EP, i stav Nemačke, ima svoju težinu i o tome treba voditi računa”, ističe sagovornik „Politike”.
Više o pritiscima na Srbiju pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
