Piše: Miloš Ković
Letnji pljuskovi samo su doprineli sjajnoj atmosferi. Publika, potpuno mokra, pevala je u glas sa "Sindikatom”, razmenjivala kišobrane i kabanice. Na sceni se pojavio i Akademski hor "Obilić”, a potom i nekoliko mlađih saboraca "Sindikata”, sa beogradske hip-hop scene (Smoke Mardeljano, Arafat, Marlon Brutal).
Možda je najsnažniji bio trenutak kada je na binu izašla dvanaestogodišnja Pavlina Radovanović, iz metohijskog geta Orahovca, i praćena harmonikom svog učitelja, kompozitora Gavrila Kujundžića, svojim snažnim, detinjim glasom otpevala "Tamo daleko" i potom, sa "Sindikatom”, "Dogodine u Prizrenu". Gradska omladina pevala je i skandirala "Kosovo je srce Srbije". Jedan buket cveća sa vrha tribina stigao je, iz ruku u ruke, sve do bine i Pavlininih ruku. Zatim je na scenu izašla Danica Crnogorčević i zajedno sa Pavlinom i "Sindikatom" otpevala "Sa Kosova zora sviće. Usledili su, u dahu, "Jedina Srpska", "Veseli se srpski rode", skandiranje Daničinog imena, pa "Sviće zora”. Onda su se nastavile standardne BS pesme. Koncert je potrajao puna četiri sata.
Sve je moglo da se uporedi samo sa nastupom "Beogradskog sindikata” od pre deset godina u prepunoj "Areni”, kada se potvrdilo da ovde nije reč o zabavi nego o značajnom društvenom fenomenu. Posle godina u kojima su ih mediji i organizatori koncerata u Srbiji u širokom luku zaobilazili, dok su u Crnoj Gori pevali na litijama i bivali zabranjivani, vratili su se u svoj grad i pokazali da su slušaniji i popularniji nego ikada.
Ono što priču o "Beogradskom sindikatu" čini posebno važnom, jeste činjenica da, baš kao što Pavlina Radovanović predstavlja autentičan glas srpske dece iz kosovskih i metohijskih geta, oni predstavljaju glas nekoliko generacija srpske gradske omladine. Širom Srbije, Srpske i Crne Gore studentske žurke i osnovačke mature nezamislive su bez njihove muzike. Članovi "Sindikata” uveliko su ušli u četrdesete, ali njihov uticaj na kulture mladih je ogroman i neporeciv.
Uz to, ako postoji autentični duh Beograda, onda ga u popularnoj kulturi ponajbolje izražava Beogradski sindikat. Iako drugačijeg zvuka i različite generacijske samosvesti, po tome su najuporediviji sa Partibrejkersima. To nije Beograd kakvim ga prikazuju mediji: preplašeni, prilagodljiv grad koji pokušava da bude neko drugi, ne bi li bio prihvaćen, potapšan po ramenu, pošteđen bombardovanja i haranja. Beograd „Beogradskog sindikata” je samosvestan, veliki grad, žedan istine i slobode, svestan bogatstva sopstvenog nasleđa. Nepomirljiv prema svakoj laži i nameštenosti, Beogradski sindikat je, velikovaroški širok, uvek spreman da se našali na sopstveni račun.
Sa Beogradskim sindikatom, cele generacije mladih ljudi počele su da pevaju o Kosovu, o Republici Srpskoj, o litijama u Crnoj Gori. To je promena koja se u našoj zemlji, ali i u svetu, vidi u poslednjih nekoliko godina. U sukobu sa moralnim relativizmom i materijalističkim nihilizmom svojih roditelja, mladi se vraćaju tradicijskoj pobožnosti, predanjima i sopstvenim, nacionalnim kulturama. Nigde se to nije bolje videlo nego po masovnom učešću mladih na litijama u Crnoj Gori. U Srbiji i Srpskoj, od Lebana do Prijedora, danas postoje nebrojena rodoljubiva, pravoslavna, omladinska udruženja. U njihovom delovanju, kao i u pesmama Beogradskog sindikata, uz sve rodoljublje, nema neprijateljstva prema "drugima” i "drugačijima". Možda je to posledica obojenosti ovog novog omladinskog patriotizma pravoslavljem i hrišćanskom trpeljivošću.
Današnje omladinske organizacije veoma često su posvećene humanitarnom radu na Kosovu i Metohiji. Kosovo je, štaviše, postalo lozinka novih naraštaja. Sve ankete pokazuju da lavovski deo mladih ljudi ne prihvata bilo kakvo odricanje ili „razgraničavanje” Srbije sa sunarodnicima i svetinjama na Kosovu i Metohiji. Pesme Beogradskog sindikata, pogotovo "Dogodine u Prizrenu”, neka su vrsta himne ovih generacija.
Na Kosovu i Metohiji oni danas tragaju za smislom svojih pojedinačnih egzistencija, tu počinju da razumevaju da pripadaju narodu koji je i danas, kao toliko puta u prošlosti, osuđen na smrt i nestajanje. U susretu sa kosovskim i metohijskim svetinjama, oni shvataju da postoji nešto što nadrasta čovekovu pojedinačnu egzistenciju, što ne počinje njegovim rođenjem i ne završava se smrću. Na Kosovu se uči da se ličnost čoveka ne gradi otimanjem nego davanjem. Tu, u srpskim getima, mladi ljudi vide šta znači potpuna obespravljenost, ali i počinju da razumevaju da je čovekova osnovna dužnost da se tome svim svojim silama suprotstavi.
Nemirenje sa zlom je jedna od najvažnijih poruka koje svojoj publici šalje Beogradski sindikat. Ako je u njihovim starijim pesmama ponegde i bilo pesimizma, kakav pronalazimo u našoj zvaničnoj medijskoj kulturi, oni danas pozivaju na pokret, aktivizam i borbu ("Nema povlačenja, nema predaje”, "Sistem te laže”, itd): "Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže, ovaj život je borba od rođenja do groba, zato ustani odmah...”
Ako je suditi po pesmama i popularnosti Beogradskog sindikata, svet koji dolazi mogao bi da bude bolji od onog u kojem sada živimo. Jedna zajednica može da podnese i najveća iskušenja kada zna šta su joj ciljevi. U sazrevanju svesti o tome, uloga Beogradskog sindikata je neprocenjiva.
Ko je naš neprijatelj, saznajte OVDE.
Izvor: Kosovo onlajn
