Piše:
Još u decembru 2020. godine Rusija je uputila čitav niz zahteva članicama NATO pakta za koje je tražila ispunjenje u najkraćem roku. Takav neočekivani potez na Zapadu su nazvali ultimatumom i postalo je jasno da Rusija neće ići ka nekom obliku kompromisa po tom pitanju. Glavni zahtev Rusije bio je pismeno obećanje Zapada da se više neće širiti ka istoku i da u NATO više neće biti uvlačene zemlje postsovjetskog prostora. Ovaj zahtev prevashodno se odnosio na Gruziju i Ukrajinu. Takođe zahtevano je da SAD ne raspoređuju svoje vojne potencijale i baze na postsovjetskom prostoru, što je implicitno značilo da bi taj region trebalo da bude stavljen pod ruski uticaj. Dogovor je morao, po ruskom zahtevu, da bude u pisanoj formi, jer je NATO pakt i ranije obećavao Gorbačovu da se neće širiti na istok, ali je to obećanje vrlo brzo prekršio. To obećanje nije bilo fiksirano nikakvim pisanim ugovorom i prosto je „zaboravljeno”. Važan zahtev Rusije bio je i taj da se NATO trupe moraju povući iz zemalja bivšeg Varšavskog pakta koje su ušle u NATO posle 1997. godine. Time je Rusija želela da napravi bafer-zonu koja je postojala u vreme Hladnog rata.
Posle ruskih zahteva sprovedeno je više razgovora sa Zapadom u raznim formatima: 11. januara 2022. sa predstavnicima SAD, 12. januara sa predstavnicima NATO pakta i 13. januara sa predstavnicima OEBS. Uprkos svim tim pregovorima situacija se nije pomerila s mesta. Rusija je čvrsto ostala na svojim pozicijama, s pravom tvrdeći da nema kuda više da odstupa. SAD su kategorički odbile takav ruski ultimatum. Postavlja se pitanje: zašto se Amerika tako kruto drži u pregovorima sa Rusijom?
Prvi od razloga je što SAD smatraju Rusiju svojim tradicionalnim neprijateljem, izjednačavajući je sa bivšim SSSR-om. U Amarici je i dalje prisutna antiruska retorika kakva je postojala u doba Hladnog rata. Naročito je pojačana u doba sukoba u Gruziji 2008 godine i početaka sukoba u Ukrajini 2014. godine. Američka netrpeljivost prema Rusiji podjednaka je i u taboru republikanaca, i u taboru demokrata.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2022
Jedan od razloga je i kriza Bajdenove administracije i njen loš rejting. Ova administracija se nalazi na vlasti tek godinu dana, a već je stekla nizak politički rejting i umešana je u razne neprijatne političke situacije. U poslednjih godinu dana američko društvo se susrelo sa mnogim posledicama tzv. post-kovid epohe: rekordni rast inflacije, koje nije bilo u poslednjih 40 godina, nestašice određenih proizvoda, sve veća nezaposlenost, ekonomska stagnacija… Zaoštrili su se i spoljnopolitički problemi. Najvećom katastrofom može se smatrati napuštanje Avganistana, ali ne manjom i migraciona kriza na jugu SAD i haotični odnosi na liniji Evropa—Rusija. Sve to je postavilo Ameriku u ranjivu poziciju i učinilo Bajdena jednim od najnepopularnijih predsednika u poslednje vreme. Dok je u januaru 2021. godine 55% Amerikanaca podržavalo njegovu politiku, a protivilo se 32%, za godinu dana situacija se drastično promenila: sada Bajdena podržava oko 45%, a protivi mu se 50% američke populacije.
Još jedan od razloga je i ključni stav NATO pakta da u alijansu može da stupi ma koja zemlja, ukoliko se zemlje-članice sa time saglase. Upravo su taj stav SAD naročito branile u pregovorima sa Rusijom, tvrdeći da niko ne može zabranjivati nekoj nezavisnoj državi da potpuno dobrovoljno stupi u NATO. Rusija je insistirala da upravo SAD obećaju da neće glasati za prijem Ukrajine u NATO, što ne bi narušilo principe alijanse.
Četvrti razlog tiče se i Kine. Uprkos tome što je trenutno aktuelan problem u Evropi i Ukrajini, problem američkog konflikta sa Kinom je itekako prisutan. Još u doba predsednika Trampa SAD su otvoreno počele da se sukobljavaju sa Kinom, što je stvorilo novu eru amričko-kineskih sukoba, što se može pretvoriti u novi oblik hladnog rata između te dve zemlje, ali i u nešto mnogo opasnije. Posle dolaska Bajdena, politika prema Kini koju je vodio Tramp se samo još više pojačala, a američka administracija proglasila je tu zemlju za najveću opasnost po svoju bezbednost.
Amerika drži svoj nepomirljiv i oštar stav prema Rusiji pokazujući time odlučnost da na identičan način postupa i u azijskom regionu. Ukoliko bi SAD učinila određene ustupke Rusiji, Kina bi mogla to da shvati kao slabost i zahtevati slične ustupke u svom regionu, prevashodno što se tiče odnosa sa Tajvanom. Tako nešto je za SAD ogroman rizik koji može dovesti do velikog slabljenja njihovog prestiža, uticaja i mogućnosti odlaska sa svetske scene kao neupitnog hegemona. Iz tog razloga ne dopuštaju se nikakvi ustupci Rusiji, pa i po cenu dalje eskalacije sukoba u Ukrajini i Evropi.
Međutim, dokle god traju ozbiljni sukobi na evropskom tlu, američki fokus će biti na tom regionu i svoje sile i mogućnosti neće moći u svojoj punoći usmeriti na azijski region i moguć konflikt sa sve jačom i jačom Kinom – koja otvoreno zahteva ono što smatra svojim, očigledno ne bojeći se sukoba sa SAD.
Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
O velikim pokretima beloruskih trupa uz granicu Ukrajine čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
