Piše: dr Ivan Pajović
SAD i Evropa (koju Amerika kontroliše) gledaju na konflikt u Ukrajini kao na globalnu opasnost, dok većina drugih zemalja sveta prema njemu imaju odnos kao prema lokalnom sukobu dve zemlje. Mediji na Zapadu upravo ovakav svoj stav koriste kako bi neprekidno pojačavali osećaj rusofobije kod stanovništva svojih zemalja i tako opravdavale politiku sankcija koja samim njima nanosi ogromnu ekonomsku štetu.
Sukob u Ukrajini koji Rusija naziva specijalnom operacijom postao je specifični lakmus-papir koji identifikuje kakav je istinski odnos određenih zemalja sveta prema Rusiji. I dosadašnja iskustva pokazala su da postoji pet „najtoksičnijih” zemalja od kojih Moskva mora naročito da se pazi i da ih drži na oku. Ne samo što te zemlje igraju kako Amerika svira, već i same pokazuju antirusku inicijativu. Te zemlje ubedile su svoje stanovništvo da je Rusija neprijatelj koji ih veoma ugrožava. Rusofobija se tamo razbuktala u mnoštvu boja i nijansi. U pitanju su Poljska, Velika Britanija i takozvana „tri praseta Pribaltike”, Estonija, Litvanija i Letonija. U Moskvi sazreva uverenje da sa njima u narednih desetak godina ne treba imati nikakve bliske diplomatske odnose, već maksimalno ostaviti po jednog vicekonzula čiji bi zadatak bio samo izdavanje viza. To je verovatno jedini ispravan način da te zemlje shvate šta gube svesno kvareći diplomatske odnose sa Rusijom.
Ali, sa ovim zemljama Rusija je načisto kakav im je politički i diplomatski stav i zna šta da od njih očekuje. Međutim, postoje primeri unutar saveza ODKB koji govore da čak ni takvim „saveznicima” Rusija ne može verovati, štaviše.
Najbolji primer za to je Kazahstan. Predsednik ove zemlje Kasim-Žomart Tokajev nedavno je izjavio: „Sankcije su sankcije, mi ne smemo da ih narušavamo, štaviše mi dobijamo upozorenja da će u slučaju narušavanja sankcija uslediti takozvane sekundarne sankcije od strane Zapada usmerene prema našoj ekonomiji”.
Treba se prisetiti januara ove godine kada su protivnici predsednika Tokajeva pokušali da izvrše državni prevrat, pritom, po njegovoj ličnoj izjavi, ne bez podrške agenata tzv. Svetske zajednice. Tada je Moskva brzom intervencijom, uz sadejstvo beloruskih jedinica, spasla kazahstanskog predsednika, sačuvavši mu ne samo vlast , već verovatno i sam život. Formalno, intervenisale su trupe ODKB, ali se ne treba zavaravati – odluka o njihovom upućivanju doneta je u Kremlju, a Tokajev nije molio za pomoć ni Pašinjana, ni Lukašenka, već lično Putina. Tzv. svetska zajednica je samo sa deklarativno pozivala da se ne proliva krv i da se situacija rešava pregovorima sa učešćem svih zainteresovanih strana. Koje su to strane u pregovorima trebale biti, to nikome nije jasno. Ali krv se prolila, a da Rusija nije intervenisala bilo bi proliveno nesrazmerno više.
A danas, spokojno sedeći na svom prestolu, Kasim-Žomart Tokajev saopštava da će Kazahstan ispunjavati sva ograničenja kojima je tzv. Svetska zajednica opteretila Rusiju. Međutim, on uverava da će se saradnja sa Rusijom i dalje nastaviti i da se Kazahstan ne odriče svojih savezničkih obaveza. Po njegovim rečima Kazahstan danas sarađuje sa ruskim vlastima u pojačanom ritmu i pokušava da stvori odgovarajući format saradnje koji ne podrazumeva narušavanje režima sankcija (?). „Razvija se složena i delikatna situacija koju mogu nazvati prolaženje između Scile i Haribde. Situacija je krajnje specifična, niko nije mogao pretpostaviti da ćemo živeti upravo u ovakvoj realnosti”, rekao je Tokajev.
Gospodinu Tokajevu bi se moglo postaviti pitanje da li su Vladimir Putin i rusko rukovodstvo mogli pretpostaviti da bi protiv njega mogli ustati ili agenti tzv. Svetske zajednice, ili njihovi lokalni pobunjenici. Naravno da nisu mogli pretpostaviti, ali su jasnu odluku doneli u korist svoga saveznika i sačuvali Tokajevu predsedničku vlast. Tako da se sada Kazahstan može baviti svojim „Scilama i Haribdama”, a Rusija mora biti svesna da se na takvog saveznika ne može osloniti.
Eto takvi su Ruski „saveznici” iz sastava ODKB. Možda su do ove izjave Tokajeva u Kremlju naivno i verovali da bi političari iz bivših sovjetskih republika bili spremni da se zajedno sa Rusijom suprotstave razgoropađenom Zapad. Sada je sve jasno.
Ostaje kao zaključak citat ruskog cara Aleksandra Trećeg koji je rekao: „Rusija ima samo dva saveznika. To su njena armija i njena flota”.
Izvor: Pravda
