Piše: Nebojša Čović
Davanje objektivno nezasluženog statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji vođeno je isključivo geopolitičkim interesima.
I pored punih usta praznih priča - i konstantnih pretnji i uslovljavanja - Evropska unija realno ne želi i nema nameru da zemlje Zapadnog Balkana primi u EU. Što bi rekao Edi Rama, ne u ovom veku. Da ima, i da joj je stabilnost regiona toliko srcu mila, te da joj je region od strateškog interesa kao što tvrdi, sličnu odluku o prijemu regiona u celini donela bi još pre 15 godina, a ne bi koristila zemlje u regionu, a pre svega Srbiju i Republiku Srpsku, kao džak za udaranje i lečenje i nacionalnih i ličnih frustracija.
Umesto toga, iz interesa pre svega Nemačke, evropske integracije na Zapadnom Balkanu završene su pre 10-15 godina prijemom nemačkih saveznica sa pogrešne strane istorije koju sada ubrzano pokušavaju da revidiraju, iako one ni dan-danas, posle višegodišnjeg članstva, realno nisu ni blizu standarda koji je trebalo da ispune da bi bile uopšte razmatrane za punopravno članstvo. Demokratija, fundamentalna prava, borba protiv korupcije... Mora da se šalite. Ali su zato hitre i glasne kada treba da ucenjuju susede i blokiraju njihov evropski put.
Jedno od umeća komunikacije je i takozvana Gošeova reakcija, odnosno neverbalno oponašanje sagovornika kojim se podsvesno u njemu gradi bliskost i lakše postižu ciljevi koje imamo. S tim u vezi, ja predlažem da odmah počnemo da primenjujemo taj model i ponavljamo našu čvrstu opredeljenost integracijama i, kao što bi rekao besmrtni Radovan III, da se njima, fenomenalnim EUropejcima, divimo do imbecilnosti.
Ali isto tako neiskreno i prazno kao što oni ponavljaju koliko im je važan Zapadni Balkan. I da istovremeno idemo svojim putem, ne dozvoljavajući više nijednu ucenu, nijedan ustupak na štetu naših nacionalnih interesa. Evropske integracije Zapadnog Balkana su dugo bile na aparatima, a protekle nedelje su i zvanično proglašene mrtvim.
POMALO nezapaženo u opštoj (ne)izvesnosti o ishodu ovonedeljnog samita u Briselu prošla je izjava nekadašnjeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka da Kijev nikada nije imao nameru da sprovede sporazume iz Minska, već je njihovim potpisivanjem kupio vreme kako bi se naoružao i pripremio vojnu operaciju koja bi, realno, imala za cilj potpuno etničko čišćenje Donbasa, po modelu koji je u avgustu 1995. primenila Hrvatska u zločinačkoj operaciji "Oluja" i genocidu protiv srpske populacije u tom delu Hrvatske, osmišljenim i vojno i na svaki drugi način podržanim od strane SAD.
Ova izjava je veoma važna iz više razloga.
1. Pre svega, Porošenko je, u pokušaju da ispadne pametan i dokaže svoj patriotizam dao puni legitimitet razlozima za početak specijalne operacije o kojima Vladimir Putin govori od 24. februara ove godine.
2. I pored nasleđa ozloglašenih tajnih službi nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, zbog koga se, po pravilu, uvek optužuje Moskva, a nikad Kijev, čije su službe naličje tog istog KGB novčića, ovaj plan za kupovinu vremena potpisivanjem međunarodno obavezujućeg mirovnog sporazuma, bez namere da se on sprovede, kako bi se pripremilo etničko čišćenje ruskog stanovništva, nije potekao iz ukrajinske kuhinje. Pre svega SAD, ali i Velika Britanija, uljuljkane su svojom "posebnošću", sklone kopiranju metodologije koju primenjuju od kraja devedesetih kako bi podrivale ostale suverene zemlje koje su im, što zbog resursa, što iz geopolitičkih razloga, u sferi neokolonijalnih interesa. Već više puta primenjenu metodologiju kopiraju, jer njene rezultate samozadovoljno i potpuno neobjektivno smatraju uspehom.
Istog trenutka kada je potpisan Minsk I, SAD i NATO su svoj zločinački plan, primenjen na Republici Srpskoj Krajini tačno 20 godina ranije, počeli da sprovode u Ukrajini. Odmah su počeli naoružavanje i obuku pre svega nacističkih paravojnih formacija i njihovo utvrđivanje na liniji prema Donbasu i Krimu, iz kojih je trebalo da krene odlučujuća ofanziva i trajno etničko čišćenje ruskog stanovništva.
Zvuči poznato, zar ne? Paralele sa onim što se dešava na KiM i onim što se dešava u BiH su zaprepašćujuće.
3. Porošenko je ovom izjavom uništio svaku mogućnost postizanja bilo kakvog sporazumnog rešenja, jer koja je svrha potpisivati neki sporazum ako se on ne potpisuje u dobroj veri i sa namerom da se sprovede? Ovo znači da će Rusija morati da ide na vojnu pobedu. Da li to odgovara ukrajinskom narodu? Ne verujem.
4. Konačno, Porošenko je javno priznao da se radi o sistematskom pristupu, pre svega SAD i Velike Britanije, ali i ostatku NATO, međunarodno obavezujućim sporazumima koji se aktivno potkopavaju i ne sprovode, dok se istovremeno koristi vreme kako bi se, ispod žita, preduzimali koraci da bi se uz upotrebu vojne sile i etničkog čišćenja stvorila nova realnost, tzv. politika svršenog čina.
POGLEDAJMO naš slučaj: Dejtonski sporazum, Rezolucija 1244, Sporazum iz Kumanova, Briselski sporazum... Osim ustupaka koje smo mi učinili u skladu sa njima predviđenim obavezama naše strane, šta je od ovih sporazuma primenjeno? Ništa. A šta se dešava u međuvremenu? Suprotno svim sporazumima, uključujući i one koje je potvrdio SBUN, SAD, VB i Nemačka su bile sponzori nezakonito samoproglašene nezavisnosti na okupiranom delu naše teritorije i među prvima su priznale ovu fantomsku "državu".
Poslednji je trenutak da shvatimo da su naši partneri na kolektivnom zapadu neiskreni, podmukli i zlonamerni i da aktivno rade u korist naše štete.
Da li se Dodik i Šmit sastaju uz rakiju, saznajte OVDE.
Izvor: Večernje novosti
