Piše: dr Ivan Pajović
U isto vreme, na drugom kraju sveta formira se mnogo složniji kolektivni Istok koji čini sve da zaštiti svoj sopstveni interes. I ne samo to, već priprema sankcioni odgovor Zapadu koji će to veoma teško podneti. Rusija već primenjuje određene instrumente sankcionog protivudara. Jedna od mera je i zabrana izvoza inertnih gasova koji se na Zapadu koriste za proizvodnju elektronike, a za čiju supstituciju na tržištu trebaju godine. Rusija je odlučila da svoje proizvode prodaje za sopstvenu valutu rublju, počevši od gasa i odbila je da ovaj energent isporučuje zemljama koje rublju ne žele da koriste za plaćanje. Ova mera je promptno uticala na tržište i cene gasa su naglo skočile, čak i u SAD, iako ga Rusija u tu zemlju ne izvozi. Amerikanci su iz političkih razloga prinuđeni da svoj gas izvoze u Evropu, stvarajući deficit na svom sopstvenom, unutrašnjem tržištu.
Kina i Indija su rešile da se pridruže ruskim kontrasankcionim merama, shvativši da ni njima Zapad ne misli ništa dobro. SAD vide Kinu kao svog glavnog ekonomskog konkurenta, ali i kao geopolitičkog neprijatelja. Zvaničnici NATO pakta nedavno su javno izjednačili Kinu sa Rusijom, pozivajući se na to da razvoj Kine „nije demokratski”. Zahvaljujući takvim postupcima Zapada, kolektivni Istok kao da se spontano formira, shvatajući da ima zajedničkog neprijatelja.
Nedavno je u javnost procurela informacija da će Kina ograničiti izvoz retkih metala u SAD. Ova zamlja kontroliše oko 90% tržišta ovih metala, koji se pre svega koriste za proizvodnju vojne tehnike: raketa, aviona, helikoptera, sredstava veze… Američka informativna kuća Fox News nedavno je objavila da monopol Kine nad tržištem retkih metala praktično ugrožava bezbednost SAD.
Indija je nedavno izjavila da će zabraniti izvoz ne samo pšenice, već i šećera i pirinča. Kada je Zapad uvodio prvi paket sankcija protiv Rusije, računao je na supstituciju ruskih prehrambenih proizvoda indijskim. Ali situacija se razvija sasvim suprotno – Indija ne samo što ne želi izvoz svoje hrane, već je i udvostručila uvoz ruske nafte koje su se zemlje Evrope u ime sankcija odrekle, stvarajući same sebi veliki problem. Indija je odigrala dvostruku ulogu u okviru sankcionog rata: preuzela je na sebe količine nafte koju je do sada kupovala Evropa i odbila da na Zapad izvozi hranu.
Mada se mediji još nisu navikli na termin „kolektivni Istok”, zajednički interes područja pod tim nazivom polako poprima svoju jasnu formu, a to je pre svega slabljenje ekonomske moći Zapada. Već se uočavaju prve posledice uzvratnih mera. Sveže vesti sa Zapada govore da su vlasti Poljske dopustile građanima da sakupljaju drva za sledeću grejnu sezonu zbog embarga na uvoz uglja iz Rusije; u Francuskoj se pozivaju građani da što manje koriste klima-uređaje u toku letnje sezone; u Nemačkoj se uvodi propis o snižavanju maksimalne brzine automobila na auto-putevima kako bi se što više uštedelo na gorivu. Situacija ide i do banalnosti, jer se savetuje čak i ređe tuširanje. A sve to što se dešava tek je početak. U Americi je cena galona benzina dostigla nivo od 5 dolara, a dizela skoro 6. To je za sada ipak niže od evropskih cena, ali se ipak uočava negativna dinamika.
Sankcije su, očigledno, mač sa dve oštrice, imaju takav karakter da udaraju obe strane u sankcionom ratu. Iako Evropi više nije do sankcija, SAD je i dalje primoravaju na uvođenje novih antiruskih mera protiv sopstvenih interesa. Evropi ostaje samo jedna šansa da se spasi jezivih posledica koje slede zbog ovakvih nerazumnih postupaka. A to je da preuzme suverenitet u svoje ruke i prestane da čini ono na šta je Amerika prisiljava. Ostaje pitanje – ima li snage i smelosti?
Izvor: Pravda
