ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ИЗЈАВЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: О фарисејству и одликовањима

29-06-2022 19:30 Izdvojeno Stav Vladimir Dimitrijević

U ovom članku se nećemo baviti odlukom Vrhovog suda SAD o tome da pravo na abortus nije i ne može biti ustavno pravo.(1)

Foto: Jutjub

Piše: Vladimir Dimitrijević

Bavićemo se izjavom predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je, po ko zna koji put, potvrdio svoju političku korektnost, dokazanu planiranjem i organizovanjem svetskog NATO prajda u Beogradu septembra 2022, uvođenjem zakona o džender „ravnopravnosti“ u sve oblasti našeg života, pa i u lingvistiku, i najnovijom izjavom o abortusu – to je pravo žene, i on ga, naravno, ničim ne dovodi u pitanje.(2)

Taj čovek je, povodom osam vekova autokefalnosti SPC, dobio najviši orden koji SPC može nekom dodeliti – orden Svetog Save, koji mu je dat „za njegovu delatnu ljubav prema majci crkvi, požrtvovano zalaganje za jedinstvo srpskog naroda i neumornu borbu za celovitost Srbije, posebno za očuvanje Kosova i Metohije u njenim granicama“.(3)

Baš za se sve ovo: ljubav prema Majci Crkvi, jedinstvo srpskog naroda, celovitost Srbije, u kojoj je Kosovo i Metohija.

Ko toliko voli Majku Crkvu, trebalo bi, makar najskromnije, da poštuje njeno učenje.

Međutim...

Stav Crkve

Ako je nešto jasno, jasno je učenje Crkve o abortusu kao utrobnom čedomorstvu:“Hrišćanski stav, uključujući gotovo sve hrišćanske konfesije, je javnosti dobro poznat, nedvosmislen, i ne od juče. Pravoslavna Crkva zauzima kroz vekove izrazito negativan stav prema čedomorstvu (abortusu), smatrajući ga ubistvom. Postoji čitav niz svetootačkih i kanonskih tekstova koji o ovom činu govore kao o ubistvu, a ženu odlučuju od pričešća tj. od Crkve, na duži vremenski period (doživotno, 10 godina ili 7 godina najblaže). Većina Svetih Otaca smatra da su i fetus i embrion već dete i ne prave razliku u „uzrastu“, pa tako ne prave ni razliku između čedomorstva (abortusa) i ubistva rođenog deteta. Za njih je svaki od tih činova čedomorstvo.

„Čak i kad se embrion (ili fetus) ne posmatra kao potpuno ljudsko biće, ipak predstavlja, u najmanju ruku „budućeg čoveka“ pa bi njegovo usmrćivanje bilo „anticipirano ubistvo“, kao što tvrdi Tertulijan koji prigovara abortusu da proliva buduću krv i iznosi jednu misao koja će postati čuvena: Već je čovek ono što će postati čovek, kao što je u semenu već sadržan ceo plod“.

Ovakvi, savremeni čovek bi rekao strogi stavovi Crkve, proizilaze iz temeljnih hrišćanskih antropoloških postavki koje samu činjenicu života posmatraju kao dar Božiji, kao svetinju. LJudska se ličnost u svim životnim fazama doživljava u svom apsolutnom i neprikosnovenom dostojanstvu, a svako uskraćivanje ili nasilni prekid života kao greh protiv svetosti i nepovredivosti života.“(4)

Stav Crkve je, dakle, jasan.

Stav predsednika Vučića je takođe jasan – on je suprotan stavu Crkve.

Šta bi rekao Sveti Sava takođe nam je jasno.

Zbog čega je Vučić „odlikovani svetosavac“ ni danas nije jasno.

Jasno je samo zašto je Milo Lompar odbio da govori na akademiji povodom osam vekova autokefalije SPC – nije pristao na laž nuđenu u vidu odlikovanja Aleksandru Vučiću.(5)

Ne živeti u laži

Srbija se, i danas, guši u lažima. Temelj tih laži je politika lažnog rodoljublja koju vodi Vučićev režim. Ona, po Lomparu, izgleda ovako:“Taj model, na kome počiva sadašnja vlast, ima dva sastojka. Prvi je kulturno nasleđe koje se priziva u javnu svest da bi se obezbedio privid političkog kontinuiteta vladajuće stranke sa prethodnom rodoljubivom ideologijom: dan zastave, ćirilica, navijačka poistovećivanja sa nacijom. Svi ti činioci su nesprovodivi, ali zadovoljavaju folklornu predstavu o nacionalnoj politici.

Drugi sastojak je duhovna situacija vremena kojom se postavljaju temelji novog poimanja javnog morala: potpuna predaja imovine u ruke stranih činilaca: aerodrom, zemljište Beograda na vodi, Rio Tinto; netradicionalna seksualna orijentacija kao zvanični i opresivni činilac uprkos većinskoj volji ljudi; zakon o obaveznoj upotrebi rodne ravnopravnosti u jeziku; odbijanje da se poveća broj časova srpskog jezika i istorije u školama. Itd. Ti činioci su agenda koja će se u budućnosti sprovoditi. Ona ima svoju cenu za društvo: kriminalizacija koju tolerišu strani činioci da bi se srpska nacionalna prava i u Republici Srpskoj, i u Crnoj Gori mogla postepeno svoditi na što manju meru.“(6)

I to traje. Zaklonjen lažnim zavetom, pod firmom Svetog Save i Vidovdana, odlikovani Vučić vodi Srbiju, a ona tone i propada i demografski nestaje. I nestaće, po svemu sudeći, bez rata i prevrata.

Kako nastaje ”crkva fariseja”

Najveća opasnost za svakog hrišćanina, uključujući i episkopa, prizvanog da bude uzor svim hrišćanima, jeste licemerje, koje je Hristos osuđivao kod fariseja, onovremenih jevrejskih verskih vođa; osuđivao ga je bez milosti i do kraja.

Kada licemerje trijumfuje u jednom narodu i jednoj Crkvi, posledice su strašne. To jest, mi se formalno držimo pravoverja, ali suštinski – baš nas briga. Tako orden Svetog Save dobija čovek koji, takođe suštinski, dehristijanizuje Srbiju, dok diže spomenik Stefanu Nemanji.

O tome je ruski sveštenik Timotej Seljski odavno pisao kao tajni „crkve fariseja“:“Formalno, sa pravoslavne tačke gledišta, i predanje i dogmati mogu ostati neizmenjeni. A faktički jedinstvo će se bazirati na stravičnoj ravnodušnosti prema ovim "spomenicima prošlosti", oružju i sredstvima odbrane, koja su koristili naši Oci. Pokretačka snaga ovakvog ujedinjenja biće želja da se zavlada celim Božjim vinogradom. Doba fariseja označilo je kraj starozavetne crkve. Mi nemamo osnova da verujemo da će u novozavetna vremena biti drugačije. Odbacuju se svi proroci, pa i najveći rođeni od žene, narod se ne može urazumiti nijednim znamenjem, ne dejstvuje nijedan način Božjeg promišljanja o Svom narodu.

Prvi put bilo je neophodno neposredno Božje mešanje da bi se Božji vinograd na kraju predao novim vinogradarima i tako stvorio novi Božji narod. Nema više od koga da se po drugi put stvara novi Božji narod. Svi su se prosvetili, a zatim plamsali verom, da bi se ugasili - neko pre, neko kasnije. Opet je potrebno neposredno Božje mešanje, a to sada znači Drugi dolazak Gospoda i kraj istorije. Neosporno, kraj izgradnje farisejske crkve biće krunisan zacarenjem antihrista, dok će spolja sve blistati sjajem prividnog pravoslavlja.“ (7)

To je opasnost koja se nadvila nad pravoslavno Srpstvo. Izjednačavanje forme sa sadržinom, privida sa stvarnošću, klimoglavstva klovnovskoj vlasti sa odanošću svenarodnom jedinstvu, tunjavosti sa smirenjem i slinavljenja sa ljubavlju put je u farisejsku propast, iz koje nema spasa.

Sve je već zapisano

O tome piše tamo gde je zapisano sve što je važno:“Tako govori Amin, Svjedok vjerni i istiniti, Začetnik tvorevine Božije: Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag.Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš. Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu njegovom.Ko ima uho neka čuje šta Duh govori Crkvama.“(Otkrovenje 3, 14-22)