14-07-2022 21:31 Ratni izveštaji Naoružanje Donbas Stav Prenosimo

Na početku specijalne operacije u Ukrajini, ZSO Ukrajine raspolagale su sa više od 620 višecevnih sistema raketne artiljerije kalibra 122 mm, 220 mm i 300 mm proizvedenih u sovjetsko vreme ili nakon raspada SSSR-a i sa oko 50 sistema (zasnovanih na sovjetskim sistemima BM‒21 „Grad“) dobijenih od strane NATO zemalja. Navedena količina raketne artiljerije u dosadašnjim borbenim dejstvima po tvrdnji vojnih i državnih zvaničnika Ukrajine se pokazala „nedovoljna“ i „neefikasna“ i da „pobedu na bojnom polju Ukrajinskim oružanim snagama i preokret u ratu“ može doneti nekoliko sitema raketne artiljerije koje predstavljaju „čudo od oružja proizvedenih u SAD“ i koje će im dostaviti zemlje NATO.

Himars (Foto: Jutjub)

Piše: Sreten Egerić, pukovnik VS u penziji

Slične priče „o čudovišnom oružju koje donosi preokret na bojnom polju“ čitali smo u udžbenicima, ali se sve završilo neslavno i po tvorce i po propagatore istih.

Višecevni sistemi raketne artiljerije kojima je raspolagala Ukrajina do početka specijalne vojne operacije

Višecevni sistemi raketne artiljerije namenjeni su prvenstveno za uništavanja žive sile, borbenih i neborbenih vozila u rejonima koncetracije, sredstava podrške i PVO na vatrenim položajima, vazduhoplova i infrastrukture na aerodromima, komandi (komandnih mesta i centara telekomunikacija) i skladišta materijalnih sredstava.

U naoružanju ZSO Ukrajine nalaze sistemi raketne artiljerije:

Raketni lanser BM–21 (rus. BM‒21 Grad) je samohodni višecevni lanser raketa (SVLR) sa tročlanom poslugom. BM je skraćenica (rus.„boevaя mašina“) i u prevodu znači „borbeno vozilo“. Poznat je pod nazivom „Grad“. Raketni lanser je postavljen na šasiju vozila točkaša visoke prohodnosti, konfiguracije 6h6, opremljen sa 40 cevi, kalibra 122mm, koji ispaljuje rakete, razvijene tokom 60‒tih godina, maksimalnog dometa do 20km. Tokom prethodnih decenija razvijano je više vrsta bojevih glava (mase oko 20 kilograma) za rakete kalibra 122mm (visoko eksplozivna‒parčadna, kasetna sa različitom vrstom submunicije, dimna, zapaljiva, osvetljavajuća, za ometanje radio signala…), izvršena je modernizacija rakete, čime je postignut domet do 40 km i povećana preciznost. Svih 40 raketa može biti ispaljeno za oko 20 sekundi, ali mogu biti ispaljivane i pojedinačno ili u manjim grupama u intervalima od nekoliko sekundi. Rakete u lansirne cevi se postavljaju ručno (ručno punjenje sistema sa dostavnog vozila i pripremljenim raketama traje oko 10 minuta). Ukrajina je raspolagala sa više od 400 sistema SVLR BM–21 i njihovih različitih varijanti razvijenih u Ukrajini nakon raspada SSSR‒a, kao i sa oko 50 SVLR dodeljenih od članica NATO-a (češki, poljski „RM‒70/85“, rumunski „LAROM“…).

Raketni lanser BM–27 „Uragan“ je samohodni višecevni lanser raketa (SVLR) sa četvoročlanom poslugom. U operativnoj upotrebi u sovjetskoj armiji je od polovine 1970–tih godina. SVLR „Uragan“ je prvi teški višecevni lanser raketa, opremljen sa 16 cevi kalibra 220mm, postavljenim na šasiju vozila točkaša visoke prohodnosti, konfiguracije 8h8, koji ispaljuje rakete mase oko 280 kilograma, sa maksimalnim dometom 35 km. Razvijano je više vrsta bojevih glava mase od 90 do 100 kilograma, u zavisnosti od vrste rakete (visoko eksplozivna–fugasna, kasetna sa različitom vrstom submunicije, termobarična, zapaljiva…). Svih 16 raketa može biti ispaljeno za oko 20 sekundi, ali mogu biti ispaljivane i pojedinačno. Rakete u lansirne cevi se postavljaju uz pomoć krana (punjenje sistema sa dostavnog vozila i pripremljenim raketama traje do 20 minuta). Ukrajina je raspolagala sa oko 140 sistema SVLR BM–27, od kojih je više od 100 bilo operativno upotrebljivo.

Raketni lanser BM–30 „Smerč“ (rus. Smerč‒„Vihor“) je teški samohodni višecevni lanser raketa (SVLR) sa četvoročlanom poslugom. U operativnoj upotrebi u sovjetskoj armiji (i zemalja nastalih nakon raspada SSSR) je od kraja 1980–tih godina. SVLR „Smerč“ je opremljen sa 12 cevi kalibra 300mm, postavljenim na šasiju vozila točkaša visoke prohodnosti, konfiguracije 8h8, koji ispaljuje rakete mase oko 800 kilograma, sa minimalnim dometom od 20km i maksimalnim dometom do 90km, u zavisnosti od vrste rakete. Razvijano je više vrsta bojevih glava mase od 243 do 258 kilograma (visokoeksplozivna–fugasna, kasetna sa različitom vrstom submunicije, termobarična…). Svih 12 raketa može biti ispaljeno za oko 38 sekundi, ali mogu biti ispaljivane i pojedinačno. Rakete se u lansirne cevi postavljaju uz pomoć krana (punjenje sistema sa dostavnog vozila i pripremljenim raketama traje do 20 minuta). Ukrajina je raspolagala sa oko 80 sistema SVLR BM–30.

Sem navedenih sistema SVL, ZSO Ukrajine raspolagale su sa 90 do 100 lansirnih vozila raketnog sistema „Točka–U“, za balističke rakete na čvrsto gorivo koja se navodi na cilj inercijalnim sistemom. Prva verzija rakete je izrađena tokom 1973. godine, a ispitivanja i uvođenje u opertaivnu upotrebu u sovjetskoj armiji su završeni do kraja 1979. godine. „Točka‒U“ može biti naoružana–opremljena sa tri vrste bojevih glava:

nuklearnom (oznaka, N39 ili 9N64), nominalne jačine 10‒100 kilotona,
visoko–eksplozivnom prefragmentisanom (oznaka, 9N123F) mase oko 162,5kg i 14.500 fragmenata, koji pri aktiviranju na visini od 20 metara od tla, pogađaju objekte na površini do tri hektara,
kasetna (oznaka, 9N123K) koja sadrži 50 fragmentacionih elemenata sa 1,5kg eksploziva i sa 316 fragmenata, koji pri aktiviranju na visini od 2.250 metara od tla (otvaranj kasetne bojeve glave putem eksplozivnih „sekača“) submunicija pogađa objekte na površini do sedam hektara, konstruisna je tako da uništava živu silu i neborbena vozila (neoklopljena), na otvorenom prostoru.

Prva model balističke rakete bio je dometa do 70km i odstupao je od centra cilja za oko 150m, drugi, unapređen model rakete, imao je maksimalan domet do 120km i odstupanje od cilja na maksimalnom dometu 65m. Treći model rakete proizveden je tokom devedesetih godina, kada je ostvaren domet od 185km i odstupanje od cilja, na maksimalnom dometu 40m.

Upotreba višecevnih sitema raketne artiljerije kojima je raspolagala Ukrajina u toku specijalne vojne operacije

Nakon osamostaljenja Ukrajine analitičari naklonjeni NATO–u su isticali u svojim saopštenjima ili pisanim tekstovima da je „Ukrajina vodeća svetska sila u projektovanju i proizvodnji višecevnih lansera raketa i municije za iste“, te da može u „potpunosti da se suprostavi Vojsci Ruske Federacije primenom navedenih sistema“.

Priče, analize i tekstovi pokazali su se očigledno kao nepouzdani.

U sukobu sa ruskim snagama jedinice ZSO Ukrajine opremljene SVLR i balističkim raketama, svakodnevno su trpele sve veće gubitke, koje nisu mogli da nadoknade sopstvenom proizvodnjom kao ni preuzimanjem od pojedinih zemalja NATO sličnih sistema, zasnovanih na osnovnom obrascu iz vremena Varšavskog ugovora (u cilju skraćivanja obuke i korišćenja projektila koji su kompatibilni sa navedenim sistemima).

Sama primena od strane ZSO Ukrajine se zasnivala na osnovnim načelima upotrebe SVLR, otkrivanje i pozicioniranje eventualnog cilja, brzi izlazak i posedanje vatrenog položaja, lansiranje projektila na cilj (gađanje cilja) i brzo napuštanje vatrenog položaja radi popune municijom i pripreme za izvršenje sledećeg zadatka.

Pored imponzantne količine SVLR, ZSO Ukrajine nisu uspele da postignu značajnije rezultate na bojnom polju. Prvenstveno jer su postali jedan od prioritetnih ciljeva snaga Svaezničkih vojski (VRF i snaga LNR i DNR), koji su ih u kratkom vremenskom roku otkrivli u rejonima pripreme i na vatrenim položajima, preduzimali vatrene udare po jedinicama opremljenim sa SVLR i uništavanjem raketnih projektila za iste u skladištima, od strane VKS Rusije, raketnim i artiljerijskih jedinica. Navedeni udari su rezultirali uništenjem i neutralisanjem oko 70% SVLR ZSO Ukrajine, a rezerve projektila su svedene na oko 30% borbenog kompleta za preostale sisteme.

Usled pretrpljenih značajnih gubitaka u navedenim borbenim sistemima i projektilima, a ne uspevši da ostvare postavljene ciljeve na bojnom polju, ZSO Ukrajine su u poslednjih mesec dana intezivno otpočele sa primenom SVLR za gađanje civilnih ciljeva u oslobođenim gradovima DNR i LNR, prvenstveno u Donjecku, nanoseći gubitke civilnom stanovništvu (po zvaničnim podacima, gubici civilnog stanovništva su značajno veći od vojnih gubitaka u DNR i LNR).

Naravno o gađanju civilnih ciljeva u LNR i DNR primenom višecevnih bacača raketa od strane ZSO Ukrajine, u medijima „zapadnih zemalja“ nije bilo informacija ili su iste namerno pogrešno saopštene o tome da Vojska RF gađa civilne ciljeve u Donjecku (mediji u SR Nemačkoj i Velikoj Britaniji).

Osnovni višecevni lanseri raketa u naoružanju NATO

U SAD kao vodećoj zemlji NATO, tokom 1970–tih godina, sagledavajući broj i taktiku primene SVLR u tadašnjim oružanim snagama Varšavskog ugovora (koji su brojem lansera i količinom raketnih projektila prekrili velike delove tadašnje moguće vojišne prostorije), pokrenuli su razvoj Višecevnog lansera raketa‒VLR. Razvoj VLR je zasnovan na šasiji borbenog vozila pešadije Bredli‒„M2 Bradley“ koje je usvojeno u SAD. Američki VLR pod nazivom „Višestruki raketni sistem M270 (Multiple Launch Rocket System‒MLRS M270) je oklopni, samohodni višecevni bacač raketa sa dvanaest raketnih usmerivača za rakete kalibra 227mm. Rakete su upakovane u modul. Prvi sistemi M270 isporučeni su američkoj vojsci početkom 1983. godine, a zatim je usvojen u više zemalja NATO i zemljama koje su se snabdevale naoružanjem iz SAD. Ukupno je proizvedeno oko 1.300 sistema u osnovnoj verziji MLRS M270 u Sjedinjenim Državama i različitim varijantama bez značajnih modifikacija i pod različitim nazivima (MLRS M270, M270 IPDS, M270A1, M270A2, M270B1, M270C1, M270D1 MARS II / LRU / MLRS-I) u Evropi, zajedno sa više od 700.000 raketa, proizvodnja je završena tokom 2003. godine, kada je poslednja serija MLRS M270 isporučena egipatskoj vojsci.

Na osnovu Višecevnog lansera raketa‒VLR MLRS M270, krajem 1990‒tih (u cilju povećanja mobilnost‒olakšanog prebaziranja transportnim vazduhoplovima „Lockheed C–130 Hercules“ i „C‒17 Globemaster III“), u SAD za vojsku Sjedinjenih Država, razvijen je laki višecevni bacač raketa M142 (High Mobility Artillery Rocket System–HIMARS) na šasiji standardog vojnog kamiona visoke prohodnosti. LVBR–HIMARS M142, opremljen je sa šest raketnih usmerivača za rakete kalibra 227mm upakovanih u jedan modul. Navedeni sistem je kasnije isporučen velikom broju zemaalja članica NATO ili onima čija su državna i vojna rukovodstva želela da uvedu svoje zemlje u tu organizaciju, odnosno „savezničkim zemljama“.

VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ mogu biti naoružani raketama različitog dometa inaoružani različitim vrstama bojevih glava. U operativnoj upotrebi su rakete sa kasetnom bojevom glavom M26, dometa 15 do 32km i kasetnom bojevom glavom M26A1 ER, dometa 15 do 45km, AT2 Nemačka varijanta M26 sa 28 protivtenkovskih mina AT2, dometa 15 do 45km (pojedine države korisnice sitema VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ nisu potpisnice Konvencije o zabrani proizvodnje, distribucije i upotrebe kasetne municije, a pojedine države koje su potpisnice Konvencije dostavile su netačne podatke o nivou uništavanja projektila sa kasetnim bojevim glavama).

Usavršena verzija rakete pod nazivom GMLRS sa različitim vrstama bojevih glava (kasetne sa eksplozivnom submunicijom, kasetne sa neeksplozivnom submunicijom–sa približno 182.000 unapred formiranih fragmenata od volframa i sa visokoeksplozivnom bojevom glavom mase oko 91kg) su povećanog dometa i GPS navođenje, uvedene su u upotrebu posle 2005. godine i mogu se lansirati iz svih modela MLRS 227mm proizvedeno je oko 50.000 GMRLS raketa (sa godišnjom proizvodnjom koja sada prelazi 9.000 raketa), i čiji je domet 15 do 84km. Najnovije rakete razvijene posle 2019 godine pod nazivom GMLRS-ER, naoružane bojevim glavama iz prethdone varijante su dometa do 150km.

Sem navedenih raketa koje su smeštene u jedan modul po šest raketa (po tri u dva reda) i koje se mogu lansirati iz svih modela, VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ mogu biti naoružani i balističkim raketama „Army Tactical Missile System (ATACMS)“, kalibra 610mm (jedna raketa smeštena u jedan modul), dometa 70 do 300km. Raketa je opremljena visokoeksplozivnom probojnom bojevom glavom VDU–18/B, mase oko 227kg, preuzetom sa rakete „Harpun“ američke mornarice. U prethodnom periodu navedena raketa je usavršavana u cilju povećanja dometa i efekta na cilju. Nova raketa pod nazivom „Precision Strike Missile (PrSM)“ je povećanog dometa, 60 do 500km, povećane efikasnosti bojeve glave, i u modulu za lansiranje su smeštene dve rakete (tako da VLR „MLRS M270“ može nositi i lansirati do četiri rakete, a VLR „HIMARS M142“ dve rakete). I raketa ATACMS i PrSM se na cilj navode putem GPS–a.

Razlozi za opremanje Ukrajine višecevnim lanserima raketa NATO

Više je razloga koji su uticali na državno i vojno rukovodstvo Ukrajine da neprekidno zahteva prvenstveno od SAD, a zatim i od ostalih članica NATO, isporuku sistema VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“, od kojih će mo razmotriti samo nekoliko:

Veliki gubici u sistemima višecevnih lansera raketa kojima su bile opremljene ZSO Ukrajine, a koje su pretrpeli u dosadašnjim borbenim dejstvima tokom sukoba sa Savezničkim snagama (Vojska Ruske Federacije, snage milicije DNR i LNR). U dosadašnjim sukobima uništeno je ili oštećeno oko 70% SVLR ZSO Ukrajine. Pokušano je da se gubici nadoknade improvizacijama, postavljanjem višecevnih lansera sa vazduhoplova, za nevođene rakete vazduh–zemlja kalibra 57mm i 80mm, kao i postavljanjem improvizovanih lansera za rakete 122mm „Grad“ na mobilne platforme civilnih vozila, ali navedena oruđa su veoma niske efikasnosti na cilju, te predstavljaju veću pretnju za sopstvene snage (usled nekontrolisanog rasturanja projektila nakon lansiranja) nego za protivnika.
Ne treba isključiti ni politički i propagandni razlog zašto je Ukrajinu „nužno naoružati NATO sistemima VLR (MLRS M270 i HIMARS M142)“. Putem medija polovinom meseca aprila ove godine, SAD i NATO su pokrenuli kampnju o neophodnosti dostavljanja Ukrajini SVLR NATO porekla, u cilju „uspešnog zaustavljanja ruske ofanzive, stvaranje uslova za izvršenje protivnapada ukrajinskih ZSO i ostvarenju pobede na bojnom polju nad Rusijom“, čime bi se pokazalo da su „NATO i Ukrajina zajedno“ bez obzira na to što Ukrajina nije članica NATO i naravno pokazala prednost i kvalitet naoružanja proizvedenog u SAD i NATO zemljama (dosadašnja praksa je pokazala da kada administracija SAD u svoje i ime NATO saopšti da je potrebno jednoj od učesnica u sukobu isporučiti određeni sistem naoružanja, to znači da je sistem već isporučen i da se njegova primena očekuje u vrlo bliskom vremenskom periodu). Dosadašnji broj dostavljenih sistema od nekoliko baterija (dostavljeno je do 12 VLR „HIMARS M142“ i do šest VLR „MLRS M270“) pokazalo je da zaustavljanje „ruske ofanzive, stvaranje uslova za izvršenje protivnapada ukrajinskih ZSO i ostvarenju pobede na bojnom polju nad Rusijom“ za sada nije dalo očekivane rezultate, naprotiv. Prethodnih nekoliko dana registrovano je u više navrata da su projektilima lansiranim iz sistema VLR „HIMARS M142“ gađani civilni ciljevi u širem rejonu Donjecka (što je izgleda bila i osnovna namena navedenog sistema tokom njegove primene u Avganistanu, Iraku i Siriji u prethodih nekoliko godina kada su snage SAD i Velike Britanije ispalile nekoliko stotina projektila iz navedenog VLR na „neprijateljske ciljeve“, za koje se u oko tri četvrtine slučajeva ispostavilo da se radi o civilnom stanovništvu). Pokušaj da se u propagandne svrhe prethodnih nekoliko dana iskoristi „direktan prenos“ efekata dejstva VLR „HIMARS M142“ ZSO Ukrajine (u „direktnom prenosu“ imali smo priliku da posmatramo lansiranje projektila iz navedenog sistema u vidnom delu dana, a pogodci po ciljevima su prikazani u toku noći, neverovatno da ovako savremenom sistemu treba oko pola dana da dospe do cilja), nije bio slavan.
Dostavljanje sistemima VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“, opremljenih širokom paletom raketnih projektila, na teritoriju Ukrajine i njihovo korišćenje protiv stvarnog i efikasnog protivnika, daju mogućnost za proveru taktike primene, efikasnosti dejstva na cilju, provere upotrebe u relnom vremenu u sadejstvu sa drugim snagama uz korišćenje podrške od kosmičkih snaga do snaga „HUMINT“ na terenu, predstavljaju još jedan od razloga, a kog se SAD i NATO ni pod kojim uslovima ne bi odrekli. Takođe velika količina raketa za sistem starijih modela koja se sada nalazi uskladištena u NATO zemljama (više od 700.000 jedinica) i pred istekom su rokova, iziskuju ogromna novčana izdvajanja za njihovo osavremenjavanje ili delaboraciju–uništenje. NJihovim prodajom Ukrajini rešili bi prethodno navedeni problem, a sem toga umesto utroška novca za njihovo uništenje ili modernizaciju može se ostvariti profit.
Naoružavanje ZSO Ukrajine sistemima VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“, i opremanje balističkim raketama ATACMS („Army Tactical Missile System –ATACMS“), kalibra 610mm, dometa 70 do 300km, odnosno raketama PrSM („Precision Strike Missile‒PrSM)“ dometa 60 do 500km, koje su navođenje na cilj putem GPS–a, je ono što očekuje državno i vojno rukovodstvo Ukrajine.

Zaključak

Naoružavanje ZSO Ukrajine sistemima VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ u sadašnjem obimu i pri sadašnjem brojnom stanju sistema ne predstavljaju značajnu pretnju za Savezničke snage angažovane u specijalnoj vojnoj operaciji. Navedeni VLR u sadašnjem broju i načinu primene više predstavlja moralnu nego vatrenu podršku ukrajinskoj vojsci.

Da bi ostvarili određeni paritet na bojištu ZSO Ukrajine bi morale da budu naoružane sa oko 80 do 100 sistema VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“, odnosno do 25 baterija (što i za SAD i NATO predstavlja veliko naprezanje), naravno pod uslovom da navedeni sistemi ne budu uništeni ili oštećeni u toku dopremanja na bojište ili na samom bojištu, obzirom da sada predstavljju primarni cilj u lociranju i uništenju od strane Savezničkih snaga.

VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ nisu „čudo od oružja“, a samo njihova primena ne može dovesti do „uspešnog zaustavljanja ruske ofanzive, stvaranje uslova za izvršenje protivnapada ukrajinskih ZSO i ostvarenju pobede na bojnom polju nad Rusijom“, kao što tome do sada nisu doprinele ni dugo najavljivane i naširoko hvaljene američke haubice M777 i francuske samohodne haubice „CEZAR“, kao i sve ostale NATO haubice u kalibru 155mm isporučene Ukrajini (pitanje je dana kada će neki id navedenih VLR dospeti u ruke Savezničkih snaga, kao i sve do sada isporučeno naoružanje NATO).

Ono što ukrajinsko vojno i državno rukovostvo očekuje je naoružavanje ZSO Ukrajine sistemima VLR „MLRS M270“ i „HIMARS M142“ u znatno većem broju nego do sada i opremanje balističkim raketama ATACMS dometa do 300km, odnosno raketama PrSM dometa do 500km koje se navodee na cilj putem GPS–a.

Opremanje navedenih raketa bojevim glavama sa biološkim agensima ili u početku sa preostalim nuklearnim gorivom iz nuklearnih elektrana (stvaranje „prljavih nuklearnih projektila“), a u kasnijem periodu i nuklearnim bojevim glavama, dalo bi Ukrajini mogućnost da u značajnoj meri predstavlja vojnu pretnju Ruskoj Federaciji i Belorusiji, čime bi se stvorili uslovi za dezangažovanje značajnih snaga SAD i dela snaga NATO u Evropi i njihova potpuna vojna posvećenost „Pacifičkom regionu“ i novoj vojnoj pretnji (po njihovoj oceni) – Kini.

O kazni koja čeka Zelenskog pročitajte OVDE.

Izvor: Srpska analitika