Predistorija mu je obimom ravna romanu, ni njenoj sadržini ne manjka romanesknih zapleta, živopisnih junaka i iznenadnih obrta, ali u pravnoj i ovoj našoj stvarnosti, koja često leluja između tragedije i komedije s neizbežnim elementima drame, on ima svega 20 članova i staje na nekoliko kucanih strana. Predlog Temeljnog ugovora Vlade Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve usvojen je na sednici crnogorske vlade 8. jula glasovima 13 od 18 ministara posle četvoročasovne rasprave. Dva dana kasnije Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića saopštila je da zbog izglasavanja Temeljnog ugovora, „čime je nanela neprocenjivu štetu državnim interesima Crne Gore”, vlada Dritana Abazovića više nema njihovu podršku, a od vicepremijera Vladimira Jokovića, lidera SNP-a, stigla su uveravanja da će uprkos tome Temeljni ugovor biti potpisan.

Sporazum crkve i države u Crnoj Gori, poput sličnih dokumenata koje je SPC sa državnim vlastima već potpisala u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini, trebalo bi da reguliše osnovna pitanja poput organizacije crkvenog života na teritoriji određene države, slobode u vršenju misije crkve, pitanja crkvene prosvete, gradnje crkvenih objekata, crkvene imovine... Tim ugovorima države regiona potvrđuju postojanje Srpske pravoslavne crkve, pod ovim imenom, i pre potpisivanja ugovora, na njenim kanonskim, viševekovnim teritorijama i bliže određuju ono što je već propisano zakonima i Ustavom i što je jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na slobodu veroispovesti. Sporazumi bi trebalo da brane još jednu važnu pravnu tekovinu – načelo odvojenosti crkve od države. U ovim dokumentima ona se ogleda u pravu crkve da samostalno vrši svoju misiju, rešava pitanja crkvenog ustrojstva, rukovodi se sveštenim kanonima u svojoj organizaciji i misiji. Kao jedno od osetljivijih izdvajalo se pitanje crkvene imovine.

Protivnicima predloga Temeljnog ugovora u Crnoj Gori zasmetalo je što „država jemči crkvi nepovredivost prava svojine i državine nad manastirima, hramovima, zgradama i drugim nepokretnostima i prostorima u njenom vlasništvu, u skladu s pravnim poretkom države”. Pojedini su se pozivali na ugovor potpisan u Hrvatskoj, koji priznaje vlasništvo, ali ne i posedovanje iako se to nije odnosilo na imovinu. Naime, članom 16 Ugovora o zajedničkim interesima država se obavezala da će SPC u Hrvatskoj dati u vlasništvo, ali ne i u posed, sve matične knjige i arhivsku građu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine, pa arhivska građa i matične knjige ostaju u posedu ustanova kulture.

Iako najglasnije i najdugovečnije, polemike povodom ovih pravnih akata nisu osobenost samo Crne Gore. U Bosni i Hercegovini, na primer, sporazum sa SPC ratifikovan je u maju 2008. godine tek nakon što su delegati Doma naroda Parlamenta Federacije BiH ocenili da nije štetan po vitalni nacionalni interes. Zaštitu vitalnog nacionalnog interesa tražio je predsedavajući Predsedništva BiH Haris Silajdžić, obrazlažući da, iako se ne protivi nijednom delu samog teksta ugovora, ne podržava odluku o njegovoj ratifikaciji jer se ona bazira na članu Ustava BiH koji Predsedništvu daje nadležnost za zaključenje i ratifikaciju „međunarodnih ugovora”. Međunarodni ugovori se ne mogu sklapati sa SPC, navedeno je u saopštenju iz Silajdžićevog kabineta jer ona, za razliku od Vatikana, nije suverena država, ni međunarodna organizacija.

Rasprava o ugovorima sa SPC, međutim, retko gde se razbuktala kao u Crnoj Gori. Oštre reči razmenili su poslednjih dana, povedeni temom Temeljnog ugovora, Mitropolija crnogorsko-primorska i predsednik Crne Gore Milo Đukanović: mitropolija, ocenjujući da su njegovi iskazi „nadojeni netrpeljivošću i lažima”, pa onda i predsednik Đukanović, saopštavajući da ne može, a da ne digne glas „protiv nasilničke prakse crkve Srbije”. Na nedavnim protestima sa ulica Podgorice čulo se da je usvajanje Temeljnog ugovora izdaja države i predaja crnogorskog suvereniteta. Ministar spoljnih poslova Ranko Krivokapić na sednici vlade 8. jula izjavio je da je problem što ugovor ima „element inostranstva”, uz opasku da je „ovoj verskoj zajednici sedište van Crne Gore, a želim da ugovorna strana bude sa teritorije Crne Gore jer bi time sve bilo pravno čisto”. U žaru rasprave ministar Krivokapić prenebregnuo je da je odavno na snazi sporazum sa ugovornom stranom van Crne Gore: Temeljni ugovor sa Svetom stolicom, potpisan u Vatikanu. Kao što oni koji se pozivaju na to da je ugovor crkve i države u Hrvatskoj potpisao mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, tražeći da i ovde to učini „lokalni” arhijerej, zaboravljaju da je sporazum SPC i BiH potpisao patrijarh srpski Pavle. U oba slučaja po odobrenju Svetog arhijerejskog sinoda.

Odbranu nacionalnih interesa od Temeljnog ugovora u Crnoj Gori najbolje su izgleda razumele slične strukture u Hrvatskoj. Ante Prkačin, general HOS-a i zastupnik Domovinskog pokreta u Hrvatskom državnom saboru, gostujući na jednoj hrvatskoj televiziji prošle godine u junu, izneo je mišljenje da bi u odbranu crnogorskih nacionalnih interesa protiv navodnih srpskih pretenzija najveća podrška Crnoj Gori bila „kada bi Hrvatska otvorila problem SPC”. Saborski zastupnik naveo je da je postavio zastupničko pitanje o „sramnom ugovoru od pre 18 godina između Hrvatske države i SPC” i da mu je predsednik Sabora Gordan Jandroković preneo upozorenje koje je uputio premijeru da mu odgovori na poslaničko pitanje.

Iako Srpska pravoslavna crkva nije država poput Vatikana, njeno sedište jeste u drugoj državi, u Srbiji, uživa punu autokefalnost priznatu od svih pomesnih pravoslavnih crkava i potvrđenu 1920. godine, koja podrazumeva da su joj kao prostori pod njenom kanonskom jurisdikcijom potvrđene eparhije na teritorijama današnje Srbije, Crne Gore, Hrvatske, BiH, Slovenije. Sve su one deo jedinstvene Srpske pravoslavne crkve, čije se granice, poput onih brojnih pomesnih crkava, ne poklapaju sa granicama država, a zemlja koja za sebe tvrdi da je sekularna i da poštuje načelo odvojenosti crkve od države ne bi trebalo da u kanonskom ustrojstvu SPC, legalnom i legitimnom, vidi „element inostranstva” i da prekraja srpsku crkvu na „crkvu Srbije”, a od njenih eparhija ugovorima pravi državne crkve.

Naravno, manji su problem crkveni kanoni, u koje nijedna država ne može, niti treba da se meša, koliko to što SPC okuplja srpski narod i što svedoči o njegovom postojanju i tamo gde tog naroda više skoro da i nema. Zagovornici teze da u tome postoji nacionalna isključivost i netrpeljivost, objavljuju, poput predsednika Đukanovića nedavno, fotografiju sada umirovljenog episkopa mileševskog Filareta s mitraljezom. Po pravilu nikada ne citiraju izjavu patrijarha Pavla iz tog vremena: „Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.”

Položaj SPC u Srbiji

Status Srpske pravoslavne crkve u Srbiji nije definisan posebnim ugovorom, već Zakonom o crkvama i verskim zajednicama, usvojenim u aprilu 2006. godine. Prema slovu ovog zakona, SPC je jedna od sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica u našoj zemlji, to jest onih koje imaju „viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona”. SPC, prema članu 11, „ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda”.

Ovim zakonom, između ostalog, subjekti verske slobode podeljeni su na tradicionalne crkve i verske zajednice, i konfesionalne zajednice i druge verske organizacije, i taj član bio je najviše osporavan od dela javnosti, stručne, nevladine, međunarodne i crkvene, kao diskriminatoran. Zakonom je, između ostalog, tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama omogućen praktično automatski upis u Registar crkava i verskih zajednica, dok „netradicionalne” moraju da podnose prijavu za registraciju, što je navođeno kao jedan od dokaza neravnopravnosti. Podnete su i inicijative za ocenu ustavnosti ove, ali i drugih odredaba zakona, ali nijedna nije odbačena kao neustavna.

Slučaj Severne Makedonije

Za razliku od ostalih nekadašnjih jugoslovenskih republika, jedino u Severnoj Makedoniji Srpska pravoslavna crkva nije uspela ni da se registruje, a kamoli da razmatra potpisivanje ugovora sa državom. Pravoslavnoj ohridskoj arhiepiskopiji (POA), čiji je poglavar arhiepiskop Jovan (Vraniškovski) to nije pošlo za rukom ni posle presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Sporan je za vlasti bio naziv crkve jer je sličan sa onim Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije, a pozivali su se i na to da se može registrovati samo jedna verska zajednica za svaku konfesiju. Kako su svojevremeno izveštavali mediji, odbijajući zahtev POA, nadležni državni organi obrazlagali su i „da je udruženje-aplikant bilo formirano od inostrane crkve ili države, što je nepodobno za registraciju”.

Krajem 2017. godine, presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu protiv države Makedonije, konstatovana je povreda verskih prava u slučaju POA. Presuda nikada nije izvršena, a arhiepiskop Jovan u intervjuu za „Politiku” 2021. izjavio je da „registracija u suštinskom smislu nas neće napraviti većom crkvom nego što jesmo sada. Ipak, to nam je potrebno zbog pravne komunikacije u državi u kojoj se nalazimo. Nemajući pravni status, mi ne možemo da posedujemo crkve, ne možemo da gradimo nove, ne može niko da nam poklanja imanje, ne možemo imati čak ni bankovni račun”.

Pitanje statusa POA i njenog položaja posle odluke SPC u maju ove godine da MPC prizna punu autokefalnost, po svemu sudeći, biće prebačeno na crkveni teren. Nezvanične najave bile su da će o ovome razgovarati dve crkve koje bi trebalo da definišu kakav će biti položaj POA u Severnoj Makedoniji.

Zašto Evropa mrzi pravoslavlje, saznajte OVDE.

Izvor: Politika