Piše: Miodrag Zarković
Momci su, kako je odmah primetio Mihailo Medenica, po pijanstvu bili strogo podeljeni. Ovi u uniformama bili su sasvim trezni i prisebni, jer će na kraju večeri morati da se vrate u kasarnu. Nasuprot tome, njihovi drugari u civilnoj odeći, koji su dobili par dana slobodno, zaplitali su i nogama i jezicima - ali su im zato ruke bile na gotovs, kao oružje koje već sledećeg trena može da zgromi metu. U svakom pokretu tih mladih, napetih, nemirnih ruku, bilo je više pretnje nego u borbenoj zakletvi američkih marinaca. I kada su stavljali šaku na grudi, ne bi li naglasili da govore iz duše pa da im zato moramo verovati; i kad su se rukovali s nama, obavezno uz stisak barem nešto jači i nešto duži od pristojnog; i kada su se naslanjali na naš sto, tobože ne bi li se sagli da nas bolje čuju a zapravo da nam stave do znanja da čak ni taj sto nije naš... poruka je uvek bila ista:
Ovde niste dobrodošli.
To ”ovde” nije se odnosilo samo na lokal u kojem se susret odigravao. Nego na ceo Donjeck.
Jedva su punoletni, te na njima ostaje ako ne svet, a ono barem Donbas. Pripadaju naraštaju koji ubrzano odbacuje socrealističke budalaštine o ”gradu otvorenog srca”. I njihovom Donjecku su, isto kao i Beogradu, nametali tu bezdušnu obavezu da mora da bude divan domaćin svima, pa i svojim neprijateljima. NJihovi su roditelji bespogovorno gutali te krilatice i svakog gosta, ma koliko bio nedostojan, čekali ”raširenih ruku”. Ali njima to ne pada na pamet. U goste im uglavnom dolaze ”gradovi” i ”tačke U”; zato im je gostiju preko glave. Ne sećaju se šta je to normalan život, jer kad je ovaj rat počeo još se nisu ni brijali, ali itekako su željni tog normalnog života. I odlično znaju da su im ga oduzeli baš ti stranci, koje su njihovi roditelji dvorili onako slavno i naivno.
Nije, dakle, iznenađenje bilo to što su nas, skupljene sa svih strana sveta, celo veče gledali ispod oka. Nego to što su rešili da odu i malo dalje od pogleda. Donječani, pogotovo mladež, odavno ne misle ništa lepo o strancima, ali se po pravilu uzdržavaju od otvorenog pokazivanja netrpeljivosti. Ove večeri, avaj, za ove mladiće to pravilo nije važilo. U nekoj od bučnih tura pića kojima su se, za stolom pored ”našeg”, međusobno čašćavali, baš u nama su prepoznali svoj prvi ratni zadatak.
Pogodili bismo i da nisu, ali ipak su nam poverili da su pitomci donjecke vojne akademije. Bilo ih je petnaestak i prišli su nam tik uoči zatvaranja restorana, jednog od retkih u Donjecku koji radi do deset uveče, što je samo jedan sat pre policijskog časa. U to vreme čak i centar grada obavezno utone u tišinu, pa je njihova galama bila utoliko primetnija čak i onima koji sa njom nisu imali nikakve veze... nekmoli nama, ka kojima je direktno bila uperena.
Nisu još bili načisto šta će da rade s nama. Zato su i počeli razgovor pitanjima, tobože zanimajući se za to odakle smo i šta radimo u Donbasu. Kupovali su vreme, dok ne smisle kako će da prekinu sa ”pristojnostima” i započnu pravu kavgu. Jasno je bilo da ih u tom naumu ne možemo sprečiti. Bilo nas je duplo manje, a u proseku smo barem duplo stariji. Niti smo pa previše povezani: da, kolega iz Italije je simpatičan, isto kao i Portugalac, ali teško da bi iko od nas ostalih rizikovao glavu ne bi li ga odbranio. Lično, štitio bih samo Nataliju Timofejevnu i pomenutog Medenicu; ja sam ih i poveo u zonu ratnih dejstava, pa na neki način i odgovaram za njihovu bezbednost. (Naravno, u Beogradu sam im bio prećutao to da sebe smatram odgovornim za njihove živote, jer verovatno ne bi ni pošli; ko normalan pa bi?!)
Situacija se razvijala tako da Italijana, Portugalca, pa i Grka, nije ni trebalo braniti. Jer, čim su saznali da je među nama i jedan Amerikanac, kadeti su se ustremili na njega. Do Medenice, Natalije i mene, koji smo sedeli iza Amerikanca, zato nisu ni stigli.
”Otkud ti ovde?”, ”Kad si stigao?”, ”Kako si stigao?”, ”Ko ti je platio put?”... Pitanja su se, na pijanom engleskom, smenjivala kao na traci. Amerikanac se trudio da odgovori na sva. I to se trudio na ruskom. Inače ga govori tečno, a tom prilikom je, svestan eksplozivnosti situacije, bio i dodatno skoncentrisan. Kadeti su, međutim, nastavili da se obraćaju njemu na pijanom engleskom. Kao da su hteli da naglase da između njega i njih, ma koliko on možda bio dobronameran, ipak stoji okean vekovnih neprijateljstava, načičkan američkim zločinima, ili pokušajima zločina, nad Rusijom i Rusima.
”Razgovor” je bivao sve mučniji, toliko da više nisam mogao da izdržim i rešio sam da ga prekinem. Ne zato što sam bogznakako hrabar, nego zato što sam se setio da ipak posedujem moć koju, izuzev Medenice i Natalije, ostale kolege za stolom nemaju. Srbin sam.
Nisam to odmah rekao kadetima. Prvo sam upao u razgovor odgovarajući na jedno od njihovih pitanja umesto Amerikanca, po kojem je, kao po pravom zarobljeniku, već bilo položeno nekoliko pari kadetskih ruku, tek da mu bude jasno da im se neće izmigoljiti. Kadetski kolovođa, postavljen na to mesto valjda zato što najbolje govori engleski, jedva da je i reagovao. Uzvratio mi je nešto, ali je i dalje gledao u svoj plen, u Amerikanca.
Odustajanju sam, međutim, sklon koliko i mršavljenju. Ponovo sam mu se obratio. Kolovođi. Glas mi je bio za nijansu viši, što je kolovođa odmah shvatio kao izazov i najzad svoj pogled zakucao u mene. Nije to bezazlen pogled, u nekim drugim okolnostima možda bi me onespokojio, ali tu, u kolovođinom rodnom gradu, znao sam da mi od kadeta ne preti nikakva opasnost. Čim saznaju da sam Srbin, od mogućih tlačitelja postaće mi braća.
Saznali su ubrzo. Kako sam privukao pažnju kolovođe i ostalih kadeta, tako sam im stavio do znanja da tamo odakle ja dolazim, čoveka puste da odgovori pre nego što mu postave sledeće pitanje. Naravno da sam im time prebacio, doduše uvijeno, na ponašanju prema Amerikancu, ali znao sam da će slovenska znatiželja nadvladati potrebu da mi uzvrate istom merom. Odmah su me pitati odakle sam, na šta sam im spremno i odgovorio.
Amerikanac u prvi mah nije shvatio šta se dešava, pa se malo i trgao kada su sve te ruke, koje su ga do tada držale prikovanog za stolicu, najednom skočile sa njega i poletele ka meni. Još više se zbunio kad je video da su do mene stigle ne kao pesnice, nego kao šake otvorene za najtopliji pozdrav.
”Ti si Srbin?”, zadivljeno me je upitao kolovođa, praćen svojim drugovima. Na Amerikanca više niko nije obraćao pažnju.
Kada sam im potvrdio, pa potom rekao da su to isto i Natalija i Mihailo, sva dotadašnja napetost netragom je nestala. Redom su prilazili da se rukuju s nama troje, obavezno uz blagi naklon koji otkriva najdublje poštovanje. Do rastanka, koji je ubrzo usledio, više nisu ni gledali ostale kolege, već samo Nataliju, Mihaila i mene.
Čak su nam se, u veleobrtu, nekoliko puta izvinili ako su do tada bili neprijatni.
Imali smo u Donbasu i dramatičnijih dogodovština, uslovljenih ukrajinskim granatiranjima grada, ali nijedan događaj nije toliko snažno pokazao naklonost ruskog naroda ka Srbima, kao ovaj susret sa pitomcima donjecke vojne akademije. Jer, neka bude ponovljeno, reč je o mladim ljudima čije se odrastanje i sazrevanje sasvim poklopilo sa osmogodišnjim ratnim razaranjima. Koja je to škola mogla da ih uči da su im Srbi braća? Kad su to roditelji imali vremena da im pričaju o najzapadnijem pravoslavnom narodu, koji Ruse doživljava kao najbliži rod? Gde su pa mogli da upoznaju srpske vršnjake i u neposrednom dodiru uvere se u međusobnu bliskost kakva ne postoji nigde drugde na svetu osim kod Rusa i Srba?
A ipak su, kao po zapovesti, spustili gard i raširili osmehe bukvalno istog časa kad su čuli da smo iz Srbije.
Poneti tom pažnjom, nas troje te večeri nismo istraživali odakle u tim mladim ljudima toliko snažna svest o uzajamnom bratstvu. Sasvim je moguće da je ona proizvod ovogodišnjih vesti o tome kako su baš Srbi prvi masovno podržali rusku specijalnu operaciju i da je ta Srbija jedina koja se nije pridružila sankcijama Rusiji. I neka je tako. Srpsko-ruskoj bliskosti često i nisu potrebni dublji okidači. Toliko smo često na meti istih dušmana, pa je i razumljivo što bratske odnose podgrevaju čak i ”sitnice”. Najvažnija je suština: donjecki kadeti, čiji vršnjaci na Zapadu nemaju blagu predstavu da uopšte postoji nekakva Srbija, na puku spoznaju da su prisutni i Srbi odustaju od ma kakve agresivne namere koju su dotle mogli da imaju, i namah postaju prijatni, ljubazni, razdragani, srdačni...
Takav ugled se ne da kupiti, nego samo steći. On je moć. Ne meka, nego najtvrđa moguća.
I zato suzbijanje te moći predstavlja zločin nad zločinima. Udaljavanje Srba od Rusa je greh za kakav nema opravdanja. Ali, nažalost, ima zagovornika.
Onaj ko je Branislava Ristivojevića smenio za mesta dekana novosadskog Pravnog fakulteta, a tu smenu obrazložio njegovom saradnjom sa ruskim obrazovnim ustanovama i u krajnjem slučaju ruskom ambasadom, taj ne udara samo na Ristivojevića. Taj za cilj ima da donjecki kadeti istu netrpeljivost koju, opravdano, osećaju prema Amerikancima, počnu da ispoljavaju i prema Srbima.
Onaj kome ne smeta to što Olja Zekić prebrojava ”ruske špijune” po emisijama na nacionalnim frekvencijama, ne odriče se samo nezavisnog, bolje reći odgovornog novinarstva. Ta pojava je ionako odavno klinički mrtva u Srbiji, ako je ikada i postojala u iole značajnijem obimu. Taj se, još više, odriče donjeckih kadeta i njihove ljubavi prema Srbima.
Onaj ko ostavlja srpsku javnost zbunjenu pred padom ukrajinskog teretnog aviona, taj želi da nas zanavek zavadi sa Rusima i Rusijom. Ništa mu drugo nije na pameti. Zato i jeste namerno nedorečen. Bilo da brani vlast sa pozicija navodnih ”patriotskih realista”, što je nova vrsta nacionalnih štetočina naraslih upravo pod Aleksandrom Vučićem... bilo da napada vlast sa pozicija onih koji su besni što se Srbija već jednom ne svrsta uz zapadne naciste koji ponovo kidišu na rusko nacionalno tkivo... time što uskraćuje odgovore i pojašnjenja, on radi na kidanju svake moguće veze između Rusa po kojima padaju NATO projektili u Donjecku, i Srba koji na KiM, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori, jedini izlaz iz svog nezavidnog položaja vide upravo u pobedi Rusije u ratu koji besni na istoku Evrope.
P. S. Amerikanac, inače, uopšte nije zamerio kadetima što su bili agresivni prema njemu. Pod jedan, savršeno dobro zna da je Donbas gostoljubiva sredina, koju je muka naterala da s podozrenjem gleda na namernike. Pod dva, još više je svestan ključne uloge koju u donbaskoj nesreći igra njegova prekookeanska otadžbina. Zato je ponašanje kadeta prihvatio kao neizostavnu posledicu toga ko je i koga predstavlja. Ali je svejedno bio srećan zbog toga što je naše puko poreklo sprečilo dalji razvoj događaja u kakvom još neželjenijem pravcu. Štaviše, posle je bio, ako dopustite, malo i ljubomoran na taj neki srpski narod koji samim svojim prisustvom može da omekša rusko srce čak i kada je u ratničkom zanosu. Putovao je planetom uzduž i popreko, ali takav odnos između dve nacije kaže da nigde nije video.
(Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i njegovo prenošenje nije dozvoljeno bez saglasnosti redakcije)
Predhodni tekst Miodraga Zarkovićapročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
