Izvor: Dr Ivan Pajović
Ovaj laki nosač aviona ima deplasman od 45.000 tona. On je nešto manji nego ruski nosač „Admiral Kuznjecov” i sposoban je da nosi avione i helikoptere. Brzina broda je nešto niža od njegovog sovjetsko-ruskog analoga, samo 28 čvorova, što se svakako može smatrati nedostatkom, jer je u pomorskim bitkama današnjeg vremena jedna od važnih taktičkih mogućnosti manevrisanje i izbegavanje neprijateljskih avioudara. Pokreću ga gasnoturbinski motori američke proizvodnje, jer Rusija takve pokretačke agregate ne proizvodi.
Sa palube „Vikranta” mogu bez tehničkih ograničenja uzletati lovački avioni horizontalnog uzletanja i sletanja. Osnovni borbeni aparati ovog broda su ruski lovci MIG-29K i helikopteri dalekometnog radiolokacionog izviđanja K-31. Brod je sposoban da primi i američke helikoptere Sikorski MH60R. Indija planira da u skorijoj budućnosti zameni MIG-29 K savremenijim avionima zapadne proizvodnje.
Vazduhoplovnu grupu na brodu čini 35 do 36 aparata, od kojih 26 aviona MIG-29K, a ostalo čine helikopteri, čiji broj zavisi od modela koji se odaberu za službu. Brod je opremljen moćnim raketno-artiljerijskim sistemom protivvazduhoplovne odbrane.
Iako je ovo prvi u Indiji proizvedeni nosač aviona, ta zemlja već je imala tri ovakva tipa broda u svojoj floti. Dva od njih su bili britanski nosači sa avionima tipa Harrier vertikalnog uzletanja, a treći je ruski model koji je nabavljen 2013. godine. Ne treba zaboraviti da indijska palubna avijacija ima veoma dobro iskustvo, a njihovi piloti imaju odličnu obuku i veliki broj časova leta.
Izgradnja ovog nosača bila je mučna i trajala je prilično dugo, što je verovatno i normalno za zemlju kao što je Indija, koja ne raspolaže adekvatnim proizvodnim iskustvom i ima mnoštvo organizacionih problema u kompleksnoj proizvodnji. Prva ideja o proizvodnji sopstvenog nosača potiče još s kraja osamdesetih godina prošlog veka. Ugovor o proizvodnji potpisan je 2004. godine, a gradnja je započeta 2008. Sam korpus broda bez pratećih delova spušten je u vodu i dalja gradnja se nastavila u plutajućem položaju. Brod je završen posle 18 godina od dana narudžbine. Sve ovo podseća na kineska iskustva i njihove dugotrajne eksperimente, s tim što je Indija to radila samo na jednom projektu.
Iako kontinentalna zemlja, Rusija je u ovom projektu odigrala jednu od značajnijih uloga, jer je izgradnja nosača utemeljena na tzv. ruskoj konstruktorskoj školi. Projekat je izvođen uz aktivno učešće Nevskog projektno-konstruktorskog biroa iz Sankt Peterburga. Rusija takođe mora biti zadovoljna indijskim uspehom, jer je iz ovog projekta izvukla ne malo iskustvo za moguće buduće sopstvene projekte površinskih brodova.
Indija je sa svoja dva nosača u sastavu flote postala četvrta zemlja na svetu, posle SAD, Kine i Velike Britanije koja raspolaže ovakvim pomorskim oružjem. Ona je sada sposobna da na otvorenom moru u borbu pošalje dve snažne borbene avio-grupe punog kapaciteta. Ipak, osnovna udarna sila indijske mornarice nisu nosači aviona sa palubnom avijacijom (kao kod Amerikanaca), već brodovi naoružani navođenim raketnim naoružanjem. No, to ne čini nosače aviona nevažnim, jer oni omogućavaju i vazdušno izviđanje na udaljenosti stotina kilometara, borbu protiv neprijateljske izviđačke avijacije i uništavanje slabo naoružanih nadvodnih ciljeva i dr. Sve ove mogućnosti indijske mornarice novi nosač aviona je udvostručio svojim prisustvom.
Stiče se utisak da sa dovršetkom ovog projekta i projekata nosača aviona koji se sprovode u Kini, američka Sedma flota u vodama Indijskog okeana polako gubi ulogu „lokalnog policajca” u funkciji izvršenja zadataka dosadašnjeg neprikosnovenog hegemona.
Izvor: Pravda
