Piše: Đorđe Vukadinović
Hajde da kažemo u jednoj rečenici: Za sada, pobeđuju Rusi, ali na poene, neatraktivno i sporo – a kraj se još ne vidi.
Rukavica je bačena. I posledice će u svakom slučaju biti velike i globalne. Nezavisno od međunarodnopravne „sholastike” i terminologije („rat”, „agresija”, „intervencija”, „operacija”), čini se da Rusija naprosto posle decenija uzmicanja, lutanja i uzaludnih pokušaja da se dodvori ili dogovori sa Zapadom, sada želi da vrati ono što smatra da je njeno – u istorijskom, etničkom i geopolitičkom smislu. Ono što je vekovno bio deo ruske države, za šta su se borile generacije Rusa i što je od poljskih i turskih do Napoleonovih i „nemačkih” ratova natopljeno ruskom krvlju i suzama. To ne znači da Moskva nema i prema potrebi ne poteže i druge, formalnije i pravno plauzibilnije argumente. Ali je ovo ipak suština.
Zato je, pored ostalog, ovaj rat i po načinu na koji se vodi (rovovi i artiljerijski dueli, s jedne strane, a sa druge, teledirigovane rakete, sateliti i dronovi), kao i po retorici koja ga prati, neka čudna i eklektička mešavina 19. i 21. veka.
Putin naravno nije kriv što su, bukvalno potezom pera – najpre Lenjinovim, a definitivno Jeljcinovim – te teritorije preko noći završile izvan ruskih istorijskih i etničkih granica. Ali je bez sumnje osećao i delio neku vrstu generacijskog žala i istorijske odgovornosti što su stvari otišle putem kojim su otišle. A u njegovom slučaju taj osećaj je verovatno još bio pojačan usled sumnje da li je pogrešio 2014. time što se zadovoljio („samo”) pripajanjem Krima i indirektnom kontrolom nad delovima Luganske i Donjecke oblasti.
Jer sankcije je ionako već tada dobio (doduše ne ovolike). Ionako je proglašen za „neprijatelja mira” i destabilizatora međunarodnog poretka – s tim što je i ta retorika u međuvremenu evoluirala sve do optužbe za „fašizam” i „genocid”. A imao je tada legalnog i legitimnog „proruskog” predsednika, dezorijentisanu ukrajinsku („prosovjetsku”) armiju koja još nije bila podvrgnuta talasima „derusizacije” i masovnu antimajdansku pobunu u južnim i istočnim delovima zemlje.
Zastupnici dogme o Putinovoj nepogrešivosti ističu da u tom trenutku (2014) Rusija „još nije bila spremna” za rat, pre svega ekonomski pa i vojno. I tu sigurno ima istine. Ali ja bih to ipak preveo malo drugačije i rekao da u tom trenutku možda sam Putin još nije bio spreman na rizik od presecanja praktično svih veza sa Zapadom. I možda – tačnije, sigurno – na to nije bila spremna ruska politička i ekonomska elita. U svakom slučaju, jeste sada ruska vojska verovatno spremnija, a privreda izdržljivija. Ali su se u međuvremenu očito vrlo intenzivno spremali i NATO i Ukrajinci. A možda najznačajniji segment te „pripreme” nisu bili samo oružje i utvrđenja već višegodišnje i sistematsko „čišćenje” ukrajinske vojske, duše i institucija od tzv. ruskog uticaja. I sada imamo to što imamo.
Zašto mislim da je do mira ili barem primirja u ovom ratu tako teško i gotovo nemoguće stići?
S jedne strane, deluje kao da se, odustane li od svojih „maksimalističkih” ciljeva, Rusija relativno lako može izvući povlačenjem na „početne pozicije”, odnosno zadovoljiti se nekim manjim „teritorijalnim dobicima” (npr. Herson i Donbas), uz nekakve „međunarodne garancije” da će Ukrajina ostati „neutralna” tj. van NATO-a. Ali to je samo površna i potencijalno veoma opasna iluzija. Pre svega, čak i pre februara 2022. Ukrajina je već bila neformalno ali dobrano involvirana u strukture i planove NATO-a – a još više i dublje je NATO bio involviran u Ukrajinu – i proces pretvaranja Ukrajine u „anti-Rusiju”, makar kada je reč o zapadnim i centralnim delovima zemlje. A u međuvremenu se u oba aspekta otišlo još mnogo dalje. I praktično nema tih „garancija”, čak i kada bi kojim čudom bile iskrene, koje u tom pogledu mogu nešto ozbiljnije promeniti.
Dakle, ukoliko se ne „denacifikuje”, a to u suštini znači promenu „majdanskog” režima u Kijevu i uspostavu neke Rusiji naklonjene vlasti, Ukrajina će za Rusiju ostati stalni izvor pretnje i latentne opasnosti. A pogotovo će to biti ukoliko ostane pod sadašnjom vladajućom garniturom, „poluporažena” i frustrirana, a naoružana modernim i dalekometnim zapadnim borbenim sistemima. A to bi opet onda motivisalo Moskvu da uspostavlja i širi „zonu bezbednosti”, formalnu i neformalnu, što bi davalo povoda za nove sukobe, i tako ukrug. (A da i ne govorimo o – u tom slučaju – definitivno urušenom vojnom i državnom autoritetu, i svim mogućim posledicama koje iz toga mogu proizaći po sam opstanak ruske države.)
S druge strane, Zelenski neprestano najavljuje neke letnje i jesenje „kontraofanzive”, ali čini se da je to – bar za sada – ipak više gluma namenjena što sopstvenom, što zapadnom javnom mnjenju. Iako se ti podaci kriju kao najstroža tajna, očito je da Ukrajina trpi velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Ali materijal im se obilato nadoknađuje iz arsenala zemalja Alijanse, a ljudstvo redovno popunjava novim, za borbu možda ne naročito ornim, ali svakako brojnim rezervistima.
Zato čak i ako najave Zelenskog i njegovih vojnih komandanata odbacimo kao propagandističke i nedovoljno utemeljene, ostaje dilema da li – pri sadašnjem stepenu borbenog i ljudskog angažmana – Rusija može ostvariti svoje maksimalne i proklamovane ciljeve u Ukrajini? Odnosno, može li ih ostvariti bez većeg ljudskog angažovanja (u prevodu, bez mobilizacije i upotrebe redovnog vojnog sastava) i bez masovnije upotrebe razornijih vojnih sredstava?
A ta dilema postaje utoliko veća ukoliko se u obzir uzme „spoljni”, tj. zapadni, NATO–SAD faktor, koji je zapravo glavni generator i podstrekač ovog sukoba, a koji pogotovo neće lako pristati na bilo šta što iole liči i miriše na rusku pobedu.
I zato, kao što rekosmo, ako bi trebalo jednom rečenicom definisati sadašnji trenutak rusko-ukrajinskog rata, moglo bi se otprilike reći: Rusija dobija – ali postepeno i, za sada, bez vojnog nokauta. Ukrajina gubi, ali ne na način koji bi nametao hitnost prihvatanja kakvog-takvog primirja, ili im u potpunosti uskraćivao nadu u neki mogući preokret. I možda je upravo takva situacija ono što je potencijalno najgore sa stanovišta ljudskih žrtava.
U svakom slučaju, još jednom se ispostavlja i pokazuje da je u sukob i rat mnogo lakše ući nego iz njega izaći.
O bezbedonosnoj strukturi i kolapsu Evrope pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
