Piše: Emil Vlajki
Amerikanac (novi ambasador SAD) se obraća Ejco-u (ambijent Dedinje, pored njega je još jedna osoba): Zadovoljstvo mi je obratiti se prvom među prvima.
Ejco: Za prijatelje sam Ejco. A pored mene je moj ministar ov difens, Nejšo. Pred njim nemam tajni. Sve što ja mislim, i on misli.
Amerikanac: Drago mi je što sam vas upoznao. Prijateljstvo između dva naša naroda, Srba i Amerikanaca, je vandrful, neuništivo. Vi ste jedini u svijetu koji nas istinski prihvaćate. Vrlo bizarno! Što vas više bombardiramo i ponižavamo, vi nas više volite. Zbog toga ste i dobili penkalo sa zlatnim perom od našeg predsjednika! Vaše prijateljstvo je posebno važno sada kada je Bangladeš napadnut od strane ruskog medvjeda. (povjerljivo) Kao što znate, Bangladeš je ime koje upotrebljavamo za Ukrajinu, i ovo je neophodno iz sasvim razumljivih razloga. Treba očuvati privid međunarodnog prava koje zabranjuje izvoz oružja zaraćenim stranama.
Ejco (frustriran bahatošću američkog ambasadora): Izvinite, ali imam i drugih državničkih obaveza. Zašto mi to govorite?
Amerikanac: Naš prijatelj koga ste već upoznali, biznismen iz Bangladeša, ponovo je ovdje. Treba mu streljivo za oružje koje ste mu već poslali. Avion, 'Antonov' je aterirao na vaš aerodrom i čeka na isporuku.
Biznismen (ulazi u prostoriju, obraća se Ajcu i Nejšu), Zadovoljstvo mi je vidjeti vas ponovo. Vi nam više šaljete oružja nego sve države Zapada zajedno. Vrlo efikasno oružje! NJime smo pobili više stotina Rusa. Čak i nekoliko Srba koji su odlučili da se bore protiv demokracije u našoj zemlji. Plaćanje je, kao i do sada, unaprijed, u rubljama. Da su svi bili tako ekspeditivni kao vi, ruskih agresora odavno ne bi bilo u Bangladešu. Pobili bismo njime čak i one prljave Ruse iz Donbasa radi kojih je ovo sve skupa i započelo. Nismo, nažalost, uspjeli sve njih žive spaliti po kućama.
Ejco: Ovo o čemu pričate me ne zanima. Ubijati ljude u borbi, u redu, ali spaljivati ih žive po kućama je odvratno. To čak ni nacisti nisu radili sa Jevrejima. Nego, dajte mi spisak potrebne municije i avion će odmah danas biti utovaren.
Biznismen (besćutno, ne osvrće se na komentar Ejca): Gospodo, Ejco i Nejšo, evo spiska. Hvala vam. Vaša veberovska racionalnost je za divljenje. Kao da niste Slaveni i pravoslavci, nego čistokrvni protestantski Nijemci. Hajl Hitler! Odoh na Skadarliju na ručak. Tamo ima jedna pevaljka sa umjetničkim imenom Marina. Prava bonbona. Zadovoljava me na hiljade načina. Može je se imati za bagatelu. I to u dolarima ili evrima; srećom, ne traži rublje. (odlazi skupa sa Amerikancem).
Ejco Nejšou: Uhvatili smo boga za bradu. Nakon što su Rusi upali u Bangladeš, naša tvornica Krušik radi punim kapacitetom, dan i noć. Municiju prodajemo po dvadeset puta većoj cijeni od uobičajene. O bornim kolima da ne pričam. Naš budžet se totalno oporavio. Suficit raste vrtoglavo. Rusi nam daju gas po najnižim cijenama. Nijemci nisu povukli svoje investitore. Još malo pa ćemo biti kao Slovenija. Ja sam genije!
Nejšo: Da, ali tim oružjem se ubijaju Rusi.
Ejco: Otkad si se ti počeo baviti moralom. Znaš da obavještavamo Ruse o svemu što radimo. Dakle, naše oružje još nije opasno za njih. Kada budu htjeli da prestanemo, prestat ćemo. Rusi će nam kompenzirati gubitke.
Nejšo: Sve je to lijepo, ali oružje prodajemo nacistima.
Ejco: Nešto ti ne štima u glavi. Vidim. Puno pričaš sa Vjulinom i Dejčićom. Povrh svega, vidi se da si u duši ostao radikal. Moram ti priznati da se slažem s tobom, ali su ih Rusi praktično sredili, i uskoro nacista više neće biti. Nego da nastavim. Kada su NATO ubice 1999. godine skoro uništile Krušik, mislio sam, da se nikada neće oporaviti, a sada je ta tvornica stup naše ekonomije.
Nejšo: Da li si pomislio da bi ovom avionu trebalo da se nešto desi tokom leta?
Ejco: Jesam, naravno. Ja bi ih sve rušio. Ali srpski narod treba da živi i prosperira u ovim teškim vremenima. Izgubili bi posao stoljeća. Prema tome, bangladeški avioni moraju nastaviti letjeti s našim oružjem. I nemoj više nastaviti u tom tonu, jer te neću staviti u vladu, a mislio sam da čak budeš premijer.
Aerodrom negdje u Srbiji. U bangladeški avion se utovaruje srpsko oružje. Pored aviona stoje Ruski ambasador i prvi sekretar ambasade, Kinez. U njihovoj blizini, pored letjelice, vrzmaju se dvojica aviomehaničara.
Rus: Diplomata sam i pokoravam se Pjutinu, ali mi je muka gledati kako se ovim oružjem ubijaju Rusi, a i prezirem srpsku izdaju.
Kinez: Tvoj predsjednik zna što radi. Politika ti je kao šahovska tabla. Najčešće moraš žrtvovati neku ili više figura da bi pobijedio.
Rus: Lako je tebi govoriti kad vas ima milijardu i pol, Vama gubitak ljudi ništa ne znači.
Kinez: To je tako bilo nekada, Sada idemo s biznisom po čitavom svijetu i naseljavamo se posvuda. Planeta postaje sve više kineska.
Rus: Pričaj što hoćeš. Mene ovo nervira. Treba srušiti ovaj avion, treba srušiti Ejco-a i njegovu ekipu, treba uništiti čitav nacistički Bangladeš, treba denacificirati one ustaše, Hrvate, koji se masovno bore u Bangladešu protiv nas.
Kinez: Sreća, pa ti ne upravljaš Rusijom. I ja sam ogorčen na Zapad. Okupirali su naš Tajvan. Uništili našu ambasadu u Beogradu 1999. godine, zbog čega ćemo im se kad-tad osvetiti. Ali i za osvetu treba mudrosti. A sada moramo ići na prijem kod novog ambasadora SAD.
Kinez i Rus odlaze do svojih limuzina.
Prvi aviomehaničar: Jesi li čuo ova dva pedera što pričaju. Oni bi k'o fol rušili avione, a onda odlaze na prijem kod ambasadora SAD, zemlje koja je najveći zločinac u historiji.
Drugi aviomehaničar: Imam prijedlog. Ti sredi da gorivo curi dok avion leti, a ja ću srediti kontrolnu tablu da se ne primijeti curenje goriva.
Prvi aviomehaničar: Sjajno! Što misliš, gdje bi se avion mogao srušiti.
Drugi aviomehaničar: Najvjerojatnije negdje u Grčkoj.
KRAJ
Izvor: Pravda
