Piše: Branko Veljković, bivši pripadanik resora DB
Istim tim „alatima“ služe se sve savremene službe i to je deo brižljivo planiranih i usmeravanih obaveštajnih operacija.
Međutim, stvari su očigledno izmakle kontroli. Nije jasno u kom momentu je tačno istina izgubila značaj u formiranju državne politike savremenih država ali došli smo do situacije da se na svim nivoima organizacije najrazvijenijih država i njihovih službi, političkih partija i medija, konstantno osmišljavaju i plasiraju neverovatne količine laži. Na dnevnom nivou. Ono što je posebno zabrinjavajuće, te laži, direktno utiču na kreiranje unutrašnje i spoljne politike, ekonomske politike, politike odbrane i bezbednosti, sistem vrednosti ljudskih zajednica, sudbine naroda pa i na rat i mir.
Ono što su eksperti iz SFRJ znali a čime se danas najbeskrupuloznije manipuliše, to je da laž ima jednu svoju konstantnu osobinu. Ona se uvek vraća tamo odakle je i došla. Onda postaje izuzetno opasna. Jer onda, već opasno izmodelirana i „dorađena“ postaje deo narativa novog poretka koji je sada tretira kao istinitu polaznu tačku za formiranje novih, sada već sasvim izvesno besmislenih i destruktivnih, političkih odluka.
U konkretnom, to je ono što sada živimo.
Laž koja se reciklira nebrojeno puta i u svakoj sledećoj iteraciji postaje temelj za sledeći krug „konstruktivnog“ odlučivanja.
Ono što se sada dešava sa savremenim svetom i situacija u Ukrajini je vidljivi deo upravo tog ciklusa. A Ukrajina je samo jedan tragični i potpuno isplanirani „buster“ za sve ove događaje.
U epicentru su stari rivali, Rusija, Evropa i SAD. Ovaj put i sa značajnim „sporednim igračima“, poput Kine i teško definisanim ali i te kako prisutnim, nikada jačim, nad nacionalnim organizacijama i subjektima.
Kolika je snaga i uticaj tih mehanizama jasno je vidljiva upravo sada, kada se bez ikakvog većeg napora, rekonstruiše kompletna politička arhitektura Evrope. Ukrajinska kriza i tragi-komična sada potpuno vidljiva nesposobnost Evrope je samo vešta „zamaskirovka“. Pred očima i ekranima svih Evropljana padaju vlade i predsednici najmoćnih evropskih država kao da su predsednici mesnih zajednica negde u Srbiji. To je politički udar kolosalnih razmera i samo nezainteresovani posmatrač ne uočava razmere dešavanja. Vlada Italije Marija Dragija topi se pred udarima problema. U Francuskoj je promenjena većina u parlamentu na štetu aktuelnog predsednika. Bugarska je već izgubila prozapadnu Vladu a nova politička scena je vrlo diskutabilne konačne orjentacije i već je zauzela stav „ne bi se ja u to mešao“. Estonska premijerka Kaja Kallas i njena Reformska partija su „na aparatima“ posle pada njene koalicione Vlade i pored zanimljive i vrlo vešte sadašnje kombinatorike. I gospođu Kaju početkom sledeće godine čekaju novi izbori. U Španiji pred izbornu godinu, socijalisti dramatično gube podršku u korist narastajućeg desnog centra. Parlamentarna kriza je i u Irskoj, Belgiji, Holandiji. Poljska politička scena drhti od izbora koji su predviđeni za jesen sledeće godine jer i pored sve prisutnog pro-ukrajinskog stava izvesno je da će narastajući ekonomski i drugi problemi značajno redefinisati odnos snaga i moguća su velika iznenađenja. Sudbina Borisa DŽonsona je lakmus papir za odnos Evrope prema Ukrajini i sveopštoj krizi. A Borisa više nema,…
Kao posledica (ili uzrok) direktnim stvaranjem uslova za masovne proteste i nemire koji po obimu prevazilaze mogućnosti bezbednosnih aparata da ih sagledaju a kamoli i zaustave Evropa tone sve dublje. Kruna „kadrovanja“ u EU je potupna politička marginalizacija a u dogledno vreme i smena francuskog predsednika Emanuel Žan-Mišel Frederik Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Postavlja se logično pitanje – zašto skoro sve evropske vlade u kontinuitetu povlače u političkom smislu samobilačke poteze i to sa sve izvesnijim potpunim kolapsom sistema?
Ako to sve pogledamo i iz mnogo niže perspektive, zamislite jednu Nemačku u kojoj je zabelažen neverovatan porast krađa goriva iz kamiona, radnih mašina i industrijskih pogona. To je sada slika Evrope.
Zarad istine, pomenućemo i „slučaj“ SAD. Tragikomičnog aktuelnog predsedika DŽo Bajdena koji je po nekada pristutan i u svom životu. „Najmoćnij čovek na planeti“ ne razlikuje Papu od sportiste tamne puti i voli da ordenje kači čoveku na leđa. Ko ima toliku moć da sav taj apsurd učini toliko vidljivim da ismeva i instituciju predsednika SAD ? I zašto bi to sve neko radio ? Zašto je potrebno da se država kao sveprisutni oblik organizacije društva svede na potpuni besmisao ? A „virus“ potpune nemoći savremenih država se nezaustavljivo i neverovatno brzo širi, od Šri Lanke do Kube i podrazumeva ni malo „civilizovane“ odgovore devastiranog i sluđenog stanovništva, naravno i za početak, protiv sopstvenih političkih „elita“.
Sasvim je izvesno da se (opet) pravi nova arhitektura i politička elita Evrope ali i sveta. Za dva moguća scenarija koji slede, sadašnja politička nomenklatura je potpuno neupotrebljiva. Doduše, svi oni ni do sada nisu poslužili ničemu dobrome, ali su se ipak svesrdno nudili da zadrže svoje (ničim zaslužene) pozicije te da su spremni za sledeću rundu „preuzimanja odgovornosti“ (Svaka sličnost sa situacijom je ne-namerna). Ali, neko ih lagano „briše gumicom“ jer je sada potrebna sasvim drugačija politička struktura.
Za slučaj prvog, ratnog scenarija, već je spremljena garnitura bitno drugačijih političara i egzekutora. Jer „kreatori“ iz senke, odlično znaju da je za mogući totalni sukob potrebna elita koja će umeti da pokrene i mobiliše nacije u suludom cilju totalnog rata sa Rusijom. To nije lak zadatak, naročito sada kada je ruska vojna superiornost toliko vidljiva dok se istovremeno, evorpska vojna „mašinerija“ pokazala kao potpuno impotentna. Sem gomile nadrogiranih tetoviranih vikend „junaka“, Evropa nije uspela da mobiliše ni jednu pristojnu profesionalnu diviziju za rat u Ukajini. I to što je mobilisala desetkuje se pre nego što i stigne do borbenih linija. Što se SAD tiče, još uvek je na snazi stari „dogovor“ prema kome se i jedni i drugi dobro paze da slučajno Ruski vojnik ne ubije američkog ili obrnuto. Bar ne tako da to može javnost da sazna. To ih naravno ne sprečava da intenzivno rade na obaveštajnim i subverzivnim aktivnostima a sve u cilju priprema za planirani konačni rat sa Rusijom. Za to je zadužen 10. puk Zelenih beretki vojske SAD, direktno potčinjen Regionalnoj Evropskoj komandi vojske SAD. I tu je nedavno sprovedeno zanimljivo kadrovsko rešenje jer je na mesto komandanta 10. puka, prvog jula ove godine, postavljen general Kristofer Kavoli a koji je istoveremeno, samo tri dana kasnije, imenovan i na funkciju komandanta savezničkih snaga u Evropi. Možda je „zanimljivo“ reći da se komanda 10. puka nalazi se u bivšoj bazi SS jedinica trećeg rajha u Bad Tolzu (inače tokom hladnog rata mesto odakle je osmišljavana i realizovana operacija „Gladio“).
A slika na vojištu je blago rečeno sumorna. Prema raspoloživim saznanjima, u proteklih par nedelja, Ukrajinska strana gubi između 1.000 i 1.500 vojnika dnevno ! (Iako zvanična Ukrajina ovaj broj dramatično umanjuje, tvrdeći ta je u pitanju oko 30 ljudi dnevno). Broj ranjenih i izbačenih iz stroja je uglavnom od pet do deset puta veći. Čak i na nivou ove užasne statistike jasno je da Ukrajina (čitaj Evropa) nema teoretsku šansu da zaustavi Ruse. Savremeni bojevi sistemi koje čovek koji sebe voli da zove Ukrajnskim predsednikom uporno traži od zapada su deo integrisanih i dobro osmišljenih borbenih sistema armija i kao takvi svoj pun kapacitet mogu da imaju samo u okviru združenih i taktički i strategijski isplaniranih brobenih dejstava. Sama za sebe to su uglavnom oruđa visoke razorne moći ali bez stvarnog strategijskog značaja. Dalje, takva oruđa, pored planiranja, traže i obučene posade koje ukrajinici nemaju za te vrste oruđa. Da ne pominjemo logističke probleme, održavanje, servise,... a evropske države, u želji da vode rat protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, ne bi da njihovi profesionalni vojnici budu pokretne mete za rusku artiljeriju. Više pokušaja da se u evropskim zemljama regrutuju obučeni dobrovoljci za Ukrajinski front, neslavno su se završili. Jedno su „sony-play station“ trenažne igrice a nešto sasvim drugo je dejstvo ruske samohodne haubice 203 mm „Malka“ na terenu.
Za slučaj drugog scenarija, utvrđivanja linije razgraničenja (u svakom smislu) sa Rusijom opet su potrebni novi ljudi koji će umeti da iznesu teret izuzetno kompleksnih pregovora i dogovora koji bi u tom slučaju bili neophodni. TI ljudi bi trebalo da znaju da „nose“ mir. Ti „mirotvorci“ će posle svih laži i gluposti izrečenih u zapadnim medijima morati da prihvate sve što Rusi budu tražili. I to javno. To sada više nisu samo Rusi već i svi novi i sad već čvrsto uvezani Ruski saveznici na bar tri kontinenta jer „virus“ zapadne nemoći se raširio svetom i naplata viševekovnih dugova neće se završiti samo sa ruskim ambicijama. Po napred pomenutom nepisanom pravilu kolosalne višedecenijske laži sada će se vratiti onome ko ih je i plasirao. Pobuna protiv jednopolarnog sveta i hegemonizma zapada širi se brže od migranata po Evropi i nezaustavljiva je. Zamislite kada taj talas krene po svim državama koje su decenijama razarali NATO „milosrdni anđeli“, a pre njih vekovima Britanski „oslobodioci“ i svi drugi „dobronamerni“ kolonizatori. Koliko će onda da vredi američki ili britanski pasoš u Africi, Aziji ili Južnoj Americi ?
U oba slučaja, aktuelne korumpirane i kriminalizovane političke elite Evrope su sad već istorija. Baš kao i način razmišljanja, sistem vrednosti, ekonomski modeli zasnovani na besomučnoj pljački i eksploataciji kao i odbrambena i bezbednosna politika.
Ono što je sasvim izvesno, u svom starom i krvavom maniru, te elite će povući sa sobom i političare iz malih zemalja koji su se proteklih godina i decenija, nesuvislo i tako jadno i bedno „kačili“ na suludu politiku koja je vođena u Evropi. Na tom „putu“, željni vlasti, materijalnih bogatstava i slave, u krvi i jadu besomučno su uništavali sopstvene narode i države. Čini se da su svega toga sada svesni i neki političari na našim prostorima. Izvesno je da svi oni nikome neće nedostajati.
Ta i takva zapadna politika je, neminovno, decenijama generisala brojne države, narode sveta ali i puno vrlo ljutih pojedinaca (ne treba ih nikako podcenjivati) u jedan neformalni ali vrlo jak anti-zapadni blok. Formalno, taj blok je dobio svoje lidere u zemljama BRIKS-a ali su razmere anti-zapadnog besa sada takve da više nema povratka nazad sve i da BRIKS nije preuzeo lidersku i organizatorsku ulogu. Tu su i praktični razlozi. „U koga su energenti, oružje i hrana u toga je i vlast“.
Treba čuti i Ramzan Kadirova koji govori o tome da posle Ukrajine sledi demilitarizacija zemalja NATO-a te da će taj proces početi od Poljske. Ova izjava je naravno (i) propagandnog tipa ali Kadirov sasvim izvesno misli na vojno dejstvovanje. Ali, ustvari, proces demilitarizacije zemalja NATO-a u Evropi je već naveliko pri kraju. Vojna sposobonost države za odbranu i napad svakako ima veze i sa obučenim armijama i količinom i vrstom raspoloživog naoružanja ali daleko da je samo to potrebno za uspešno vođenje rata. Naime, Evropa je bez energenata, sirovina, bez strateških rezervi hrane i bez mogučnosti da u realnom vremenu regrutuje potreban broj obučenih vojnika, više nego lak plen za Ruske trupe i praktično neograničene Ruske resurse. Ono što bi eventualno, u slučaju takvog sukoba, mogao da bude problem i za Ruse, a to je regrutna baza, rešeno je upravo formiranjem tog neformalnog saveza devastiranih, potlačenih i vrlo besnih naroda širom sveta koji jedva čekaju da u svoje i u ime svih prošlih generacija „naplate“ bar deo onoga što im je kolonijalna i kapitalistička Evropa otimala vekovima. Sa takvom „ideologijom“ potencijalna regrutna masa za rat u Evropi meri se milijardama besnih. Tu je sada i potpuna nesrazmera u naprednim vojnim borbenim sredstvima, naravno u korist Rusa. Da ne pominjemo sada već potpuno disfunkcionalnu ekonomiju, valutu na staklenim nogama i prazne državne blagajne evropskih država. I opet, nije reč o tome da ne bi imao ko i čime da se suprotstavi već koliko bi ta odbrana mogla da traje. Ili, po već viđenom scenariju, Evropa bi mogla da uđe u rat kolosalnih razmera a da se za sve to ponovo (kao u dva prethodna rata) zaduži kod onih koji poseduju lična dokumenta SAD (namerno ne kažemo – amerikancima) ili, recimo, u London city bank. Međutim, ovaj put i to ne bi bilo dovoljno. Regrutni potencijal Evrope je više nego diskutabilan. Drugo, u slučaju takvog sukoba pitanje je da li bi desetine miliona u proteklim decenijama novonaseljenih „evropljana“ iz afričkih i azijskih zemalja pristalo da novu domovinu brane oružjem ili bi krenula masovna pljačkanja i unutrašnji nemiri epskih razmera. Upućeni čitalac će ovu činjenicu u takvom scenariju lako da uveže sa puno toga čemu već može da svedoči poput neminovnog i već očiglednog jačanja „desnih“ pokreta u Evropi i kroz sadašnji i kroz istorijski kontekst. Etnička slika Evrope je značajno drugačija od one tokom 20tog veka. Kako bi se sve navedeno odrazilo na unutrašnju bezbednost Evropskih država ? Koliko bi policajaca i sa kakvim ovlašćenjima bilo potrebno da čuva unutrašnji mir evropskih država u slučaju opšte krize i ratnog stanja ? Možda iz tog ugla treba gledati informaciju o planiranom raspoređivanju 300.000 NATO vojnika u državama NATO-a u Evropi. Taj broj vojnika nije dovoljan za napad na Leskovac a ne na Rusiju i to svi stratezi odlično znaju. Uostalom mogu da prebroje svoje mrtve u Ukrajini a prvi ešalon najzagriženijih je već izginuo. Pitanje je onda, kome treba dodatnih 300.000 vojnika NATO raspoređenih po Evropi, odakle uopšte dolaze ti vojnici, čemu će i kome oni da služe ? Da li su oni raspoređeni kao deo strategijskih snaga za vojnu ili za vojno-policijsku upotrebu ? Ako su to snage za vojno-policijsku upotrebu, protiv koga će da dejstvuju ? Šta to o razmerama onoga što dolazi zna komanda NATO-a (a o čemu građani Evrope pojma nemaju) pa je donela ovu odluku kojom se jasno stavlja do znanja da u narednom periodu već preobimne i praktično vojno naoružane i opremljene policijske snage (unutrašnje vojske) Evrope, potpomognute neviđenim tehničkim i nadzornim sistemina, više neće biti dovoljne ? Ili je, možda, sve ovo deo većeg scenarija po kojem je uništavanje nacionalnih država Evrope put ka uništavanju svih nacionalnih država sveta, te ka stvaranju novog (starog!!!) uređenja u korist nedefinisanih nadnacionalnih subjekata, „pametnih“ gradova i zaglupljenih pojedinaca ? Jel to taj „veliki reset“ ? A sve navedeno, po logici stvari i uz sve druge sulude „korekcije“ podrazumeva i redefinisnje odnosa čoveka i Boga, reorganizaciju crkvi, menjanje socijalnog i društvenog uređenja, pogleda na svet, život i vrednosti pa, kroz sve ovo i „promena“ samog čoveka, ali to je već neka druga tema.
Odgovor na ova pitanja je u stvari odgovor na pitanje - kuda ide Evropa ?
(Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Ruski vojni avioni, rakete i artiljerija pogodili su više od 240 vojnih lokacija u Ukrajini u prethodna 24 sata. Više o tome možete saznati OVDE.
Izvor: Pravda
