Piše: Miodrag Zarković
U Tiraspolju, glavnom gradu svoje nepriznate ali itekako postojeće državice, upriličili su skup proruskih aktivista sa raznih strana ruskog kulturnog podneblja. Mahom su to bili predstavnici organizacija sa postsovjetskog prostora, ali, znajući da Moskva poseban sluh pokazuje za događaje koji imaju međunarodni prizvuk, Tiraspoljci su poziv uputili i u Srbiju. Pošto je poziv stigao preko Fonda strateške kulture, ruskog portala na srpskom jeziku, prosleđen je potpisniku ovih redova, koji je u to doba blisko sarađivao sa Fondom.
Zvanični domaćin sastanka bio je krupna figura tamošnje političke pozornice - Genadij Kuzmičev, koji je svega nekoliko meseci ranije zauzimao položaj ministra unutrašnjih poslova. Pošto su ostale zvanice stizale tek uveče, prvog jutra Kuzmičev je sastanak imao samo sa gostom iz Srbije. Predviđeno je bilo da susret traje petnaestak minuta, ne bi li mi Kuzmičev uputio dobrodošlicu i okvirno me upoznao sa temama koje će biti razmatrane na konferenciji. Prisutni su bili još i njegov pomoćnik Andrej, te moj prevodilac Ema, devojka gagauskog porekla.
U jednom trenutku, objašnjavajući potrebu da se postsovjetska društva nanovo povezuju, Kuzmičev se osvrnuo na tragičan raspad SSSR-a, dodajući: ”Uostalom, isto je bilo i sa Jugoslavijom, pa vama verovatno i nisu potrebna podrobnija pojašnjenja”. Na to sam ga prekinuo i rekao da poređenje baš i nije moguće. ”Zašto?”, upitao je. ”Glavni neprijatelj Sovjetskog Saveza bila je Amerika”, odgovorio sam kratko, ”a ista ta Amerika sve vreme je bila glavni zaštitnik Brozove Jugoslavije.” Očekivao sam da to bude kraj osvrta, jer Tiraspoljci sigurno imaju preča posla nego da slušaju njima čak i nebitne pojedinosti o prirodi i logičnom sunovratu jugoslovenskog projekta. Ali Ema u prvi mah nije čak ni prevela. Ne zato što me nije razumela, nego, naprotiv, baš zato što je dobro razumela šta sam rekao. Pa je, da bi proverila da je dobro shvatila, zatražila da ponovim.
NJeno iznenađenje ipak je bilo manje od Genadijevog. Kad mu je Ema najzad prevela šta sam rekao, ceo njegov raspored obaveza za taj dan otišao je u param-parčad. Od usiljenog 15-minutnog sastanka, naš susret pretvorio se u dvosatno predavanje o uzrocima i suštini ratova na postjugoslovenskom području, sa posebnim naglaskom na nerešeno srpsko pitanje. Pričao sam im potanko o onome što ih je zanimalo, a zanimalo ih je bukvalno sve: od genocida nad Srbima u NDH, preko Brozove ”samo slaba Srbija obezbeđuje jaku Jugoslaviju” unutrašnje politike, pa do poslednjih NATO udara na Srbe sa obe strane Drine... Morao sam i da crtam, jer nisu bili dovoljno upoznati ni sa neophodnim geografskim pojedinostima; na kraju je A4 papir bio obostrano ižvrljan u pokušajima da im dočaram gde je koji narod živeo i kako se slika menjala posle svakog genocida ili etničkog čišćenja.
U toku ”predavanja”, Genadijev pomoćnik Andrej par puta ga je opomenuo da uskoro ima sastanak sa tim i tim osobama te da bi bilo dobro da završi razgovor sa mnom. Genadij je oba puta samo odmahnuo rukom, da bi mu na treću opomenu izričito rekao: ”Otkaži sastanke, ovo je važnije!”
I stvarno mu je bilo važnije. Upijao je sve što sam govorio. Kad sam završio, zagrlio me je. Bilo je u tom zagrljaju i zahvalnosti, za to što mu je konačno postala jasna balkanska klanica, ali još više se osećala neka vrsta nemog saučešća za sve žrtve koje je srpski narod podneo u 20. veku.
Ema me je samo pitala da li može da zadrži papir po kojem sam škrabao. ”Hoću da ispričam sve ovo ocu i bratu, njih će to sigurno zanimati, a mislim da ne bih mogla bez tvojih crteža.”
Marijana Naumova je velika zvezda u Rusiji. Bila je to i pre rata u Donbasu, pošto je još u tinejdžerskom uzrastu oborila nekolike svetske rekorde u dizanju tegova. Kada je, međutim, 2014. godine počeo napad ukrajinske vojske na Donjeck i Lugansk, Marijana je, mada je imala tek 15 leta, svesno zapostavila sportsku karijeru i sav svoj društveni uticaj stavila u službu pomaganja ugroženim republikama. Ove godine ponovo je dospela u žižu svetske javnosti početkom ruske specijalne operacije kada je Arnoldu Švarcenegeru, pokrovitelju takmičenja koja je redovno osvajala, uputila otvoreno video obraćanje, u kojem ga je upoznala sa stradanjem donbaske dece i civila. Odgovor od njega, naravno, nije dobila, ali joj je zato stigla ponuda ruske nacionalne televizije da postane njihov specijalni izveštač iz Donjecka. Tamo je, proteklog maja, rado pristala da mi da intervju za dokumentarni film, a u razgovoru se dotakla i opštih političkih, odnosno društvenih prilika u Rusiji, za koje je rekla da su nedorečene, tj. da još nije popunjena ideološka praznina nastala raspadom Sovjetskog Saveza.
”Uostalom, vi to sigurno razumete, jer je isto tako bilo i sa raspadom Jugoslavije”, izgovorila je, misleći da će to biti zaključak osvrta. Ne lezi vraže, dobila je istu primedbu kao i Kuzmičev šest godina ranije: SSSR i SFRJ nisu uporedive tvorevine. I, isto kao Kuzmičev, začudila se i zatražila da pojasnim.
Snimanje se odigravalo usred ratne zone, u večernjim satima, neposredno pre policijskog časa. Nisam imao vremena za dvosatno predavanje kao onomad u Tiraspolju, ali jesam u najkraćim crtama upoznao Marijanu sa osnovnim razlozima zbog kojih smatram da Brozova Jugoslavija nije bila slična sovjetskom iskustvu i da ne zaslužuje da za njom iko žali, a najmanje mi Srbi. Pažljivo me je saslušala i na kraju smireno rekla: ”Očigledno ne znam dovoljno o Jugoslaviji, moraću da je temeljno izučim čim budem imala vremena”.
Osim Genadija Kuzmičeva i Marijane Naumove, imao sam u proteklih šest godina još pregršt razgovora na iste teme sa ruskim sagovornicima iz Donjecka, Luganska, ili same Rusije. Bile su to osobe iz najrazličitijih slojeva društva, kao što se da naslutiti i po Genadiju i Marijani, koji ne bi upali u isti koš skoro ni po jednom uobičajenom merilu kojim svrstavamo ljude u socijalne podgrupe. Bili su to novinari, vojnici, političari, taksisti, profesori... Muški i ženski, stari i mladi, javne ličnosti ili obični ljudi... Uvek bi razgovor počinjao tako što bi sagovornik izneo mišljenje da su SSSR i SFRJ bezmalo istovetne državne, političke, ideološke, bezbednosne i kulturološke pojave, na šta bih ja uzvratio ocenom da to uopšte nije tako. Onda bi usledilo njihovo čuđenje, a potom i moje manje ili više obimno pojašnjenje. I kraj je uvek, bez izuzetka, bio jedan te isti: sagovornik mi se zahvali na tome što sam mu otvorio oči i obeća da će se potruditi da se u najskorije vreme, čim prilike dozvole, dodatno upozna sa nastankom, postojanjem i propašću jugoslovenske zajednice.
Valja pritom imati u vidu da Jugoslavija, naravno, mojim sagovornicima nije bila nasušno pitanje, ali da su je svejedno poredili sa temom koja je njima među najvažnijima, a to je raspad odnosno nasleđe Sovjetskog Saveza. Sa te strane gledano, priroda jugoslovenske države i njen neslavan završetak nikako nisu bili bez značaja za sveukupna gledišta i stanovišta mojih sagovornika. A ipak su, bez izuzetka, spremno prihvatali da o jugoslovenskom pitanju ne znaju dovoljno i pokazivali želju da se dodatno informišu.
Eksperimenta radi, probajte da izvedete nešto slično sa sagovornicima u Srbiji. Posebno sa javnim ličnostima. Analitičarima. Izaberite temu koja im je značajna i onda, po nekom od sporednih, mada ne i nebitnih pitanja, iznesite lični a utemeljen sud koji je drugačiji od njihovog. Pokušajte potom da ih privolite da se makar zamisle nad tim što ste im rekli.
Srećno!
Predhodne tekstove Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor. Pravda
