Piše: Vesna Veizović
Mediji koji proveravaju istinitost podataka u člancima, afirmativno objavljuju antisrpske članke. Ko bi rekao?
Noćne more svakog internet portala nisu više DDOS napadi, već lovci na „lažne vesti“. Za srpsko govorno područje ti inspektori su Istinomer, Raskrinkavanje i Cenzolovka. Krajnje paradoksalni nazivi imajući u vidu da im je u fokusu sve ono što se kosi sa iskonstruisanom bajkom svetskih moćnika a koja je jedino merilo za istinu ovih fektčekera.
Međutim ovi „naši“ „istinoborci“ osim što su afirmativno okrenuti ka proevropskoj politici, naravno protiv Rusije i pravoslavlja a za LGBT ideologiju (sveto trojstvo svakog autošoviniste) su i lokalnog karaktera a upereni protiv srpskih interesa.
Ta njihova selektivnost posebno se može osetiti ako primera radi objavite vest u kojoj u Srebrenicu „sahranite“ 20000 muslimanskih žrtava, dok u Jasenovac smestite milion Srba, nesumnjivo da će vest o Srebrenici prevideti ali će vas za vest o Jasenovcu opomenuti, smanjiti vam vidljivost i članka i stranice, ličnog profila i vrlo verovatno obrisati vaš članak, pa ćete sledeći put dobro promisliti da li ćete uopšte i da pominjete Jasenovac.
Ima more primera, ovaj je uzet upravo iz razloga jer je nedavno Aida Ćorović napravila paralelu između ova dva stratišta navodeći da je Srebrenica mesto ljubavi i mira, a Jasenovac mesto na kom se podstiče mržnja i nacionalna netrpeljivost.
Da im objektivnost nije jača strana pokazuju i autorski članci na Istinomeru gde se sa simpatijama gleda na svaki potez Hrvata, muslimana, Šiptara,a sa setom i tugom na njihove, u velikom broju slučajeva navodne, žrtve. Dok je Srbija večito glavni krivac za sve i u čije se ime izvinjavaju čitavom svetu kajući se što su uopšte rođeni u Srbiji, ma kajući se što još uvek ne mogu dovoljno da učine da Srbija prestane da postoji ili bar da je svaki Srbin mrzi onoliko koliko i oni.
Jedan od autora na portalu Istinomer je izvesna Mihaela Šljukić Bandović, novinarka nagrađivana od strane evropskih NVO i iskreni borac za Soroševu istinu. U svom zadnjem članku, objavljenom, naravno, na portalu Istinomer, Šljukićeva ili Bandovićeva analizira pismo gradonačelnice Sarajeva poslato svom kolegi gradonačelniku Beograda Aleksandru Šapiću sa sve kutijom muslimanskih dokaza uperenih protiv Ratka Mladića.
Sa dosta empatije, a možda je i plakala dok je pisala, ona prenosi reči Benjamine Karić koja je „tužna kao i veliki broj naroda u BiH“ zbog reči Aleksandra Šapića koji je prethodno naveo da ne zna da li je general Mladić činio ratne zločine u BiH jer nije bio prisutan. U daljem tekstu iznose se brojne osude na račun Šapića kao da je lično počinio najteže zločine. Nesumnjivo bi mu zalepila etiketu „netačno“ smanjila vidljivost a možda i ukinula profil samo da je u mogućnosti jer je eto izneo svoj stav. Da ne ulazimo u to da li je u pitanju politički marketing ili zaista tako misli, Šapić je u ovom slučaju reagovao u interesu srpskog naroda i rekao ono što većina građana Srbije podržava.
Sve je krenulo od Inicijative mladih za ljudska prava koji su tražili uklanjanje murala Ratka Mladića, istog onog murala koga je prošle godine aktivista pokreta Aida Đorović gađala jajima. Naravno da je za Istinomer, koji se finansira iz istih fondova kao i Aida i Inicijativa mladih za ljudska prava, taj čin podvig vredan divljenja a ne trenutak ludila klimakterične tetke. Sada su pripadnici Inicijative zatražili od Šapića da se ukloni pomenuti mural na šta je on imao adekvatan odgovor.
Istakao je i da je Haški tribunal za njega izgubio kredibilitet kada je oslobodio hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača, bivšeg ratnog komandanta Armije BiH u Srebrenici Nasera Orića, te nekadašnjeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja, mnogo ranije nego što je osudio Ratka Mladića.
“Ne znam ko je šta radio tokom rata u Bosni, jer tamo nisam bio. Ono što znam, jeste da je Ratko Mladić branio srpski narod i verovatno da nije bilo njega, Srbi iz Bosne bi završili slično Srbima iz Hrvatske. Bili bi ubijani i na kraju proterani sa svojih ognjišta. Da li je on u toku rata počinio ratne zločine, ja zaista ne znam”.
U članku autorka navodi i primere gradonačelnice Sarajeva i Zagreba koji su progovorili o pojedinačnim zločinima nad Srbima, valjda misleći kako je to dovoljno da sada Šapić negde klekne poput Tadića i prizna da su Srbi izvršili genocid u Jasenovcu nad samima sobom kako bi kasnije okrivili jadne Hrvate za to.
Nije ni čudo što je takav stav razbesneo nevladiniće u koje sa punim pravom možemo ubrojati i sajt Istinomer, budući da su nedavno i domaći i strani mediji objavili kako je zapad ograničio sredstva nevladinim organizacijama i zbog ekonomske krize ali i jer su nezadovoljni ostvarenim rezultatima istih, pogotovo što svako naredno istraživanje javnog mnjenja u Srbiji pokazuje da je raspoloženje prema EU i NATO sve manje, dok Rusiju podržava sve veći broj građana.
Očigledno je da agresivan stav NVO i fektčekera uperen protiv tradicionalne i rodoljubive Srbije, ne samo da nije imao efekta, naprotiv možemo da konstatujemo i da su i oni neopredeljeni sada zauzeli stav.
Ovo je situacija u kojoj se gleda šire od Vučićeve i Đilasove Srbije, jer nije reč o izboru političkog vođe već stava prema svim suštinskim pitanjima a koja pak određuju naša osećanja. Da li hoćemo u EU, NATO? Da li za nas Haški sud ima kredibilitet? Da li je za nas Ratko Mladić zločinac ili heroj? Da li smo na strani Rusije ili Zapada? Da li je za nas Kosovo i Metohija sastavni deo republike Srbije? Da li je Republika Srpska genocidna tvorevina ili oaza slobode za Srbe u BiH? Da li poštujemo i koliko svoje žrtve? Da li su migranti dobrodošli u Srbiju, a nisu dobrodošli ni u jednu civilizacijski razvijenu zemlju EU?
Samo neka su od ključnih pitanja koja nas karakterišu, ali su ista ova pitanja i fokus fektčekera kojima se posebno bave i na osnovu kojih umanjuju kredibilitet medija.
Nije teško pogoditi zašto, dovoljno je samo pogledati izvore finansiranja ovog portala za prethodnu godinu gde stoje milionski iznosi dobijeni od zapadnih fondacija, vrlo dobro poznatih u Srbiji budući da se bave isključivo antisrpskom propagandom.
Kako nakon svega ovakvi portali i ovakvi ljudi mogu da budu merilo za bilo kakvu istinu? Naravno da ne očekujem odgovor.
U poslednjih nekoliko dana aktivniji od svih autošovinističkih medija a da se koriste vidom internet propagande jeste VOICE odnosno „Vojvođanski istraživačko-analitički centar“. Na njihovom portalu možete naći brojne članke uperene protiv srpskih nacionalno opredeljenih organizacija, pojedinaca, od kojih neki više i ne postoje. U člancima se koriste raznim pežorativima, akterima članaka dodeljuju etikete bez ikakvog osnova, članci su im regularno bustovani bez ikakvih ograničenja ili da su i opomenuti od strane fektčekera. Narativ njihovih tekstova je u širenju panike od velikosrpskog nacionalizma, nekakvih fantomskih desničara „koji ih svakodnevno maltretiraju i fizički i verbalno, dok vlast okreće glavu od toga“. Zapravo, čitajući njihove članke imate utisak da čitate romane o nekom fiktivnom svetu savršene Srbije gde vlada zaista desnica i gde je na ceni rodoljublje, patriotizam, tradicionalizam, a gde nevladin sektor jedva da postoji i ako i progovori – jezik im se odseče, baš kao da se sprovodi Dušanov zakonik.
Jasno da je istina potpuna drugačija od tih njihovih naučnofanstastičnih romana, u koje možda zaista i veruju ukoliko su na nekoj sličici upali u trip iz koga još nisu izašli.
Apropo tih agresivnih napada desničara na jadne mirne liberale i autonomaše, koliko je situacija drugačija može se videti i u onom ludačkom napadu Aide Ćorović na mural Ratka Mladića, na brojne uništene murale srpskih heroja po Beogradu i Novom Sadu, uključujući i mural patrijarha Pavla.
A tu su i ratnohušačke izjave politikanata poput Nenada Čanka koji je nedavno bez ikakvih posledica izjavio da je jedini spas za njih (zapadne marionete) smrt Putina. Videli smo i nasilničko ponašanje vojvođanskog separatiste Brajana Brkića i Marije Srdić osnivača Hrvatskog građanskog saveza u Vojvodini, gde su incidentom izazvali reakciju policije i hapšenje kakvo policija sprovodi prema svima. Ali nema se kamera uvek pri ruci da se snimi „politički motivisano hapšenje“ usled mirnog gađanja policije.
Ni jučerašnji protest nije prošao mirno, pa su tako vredni aktivisti u pokušaju da povrate zapadno poverenje, odnosno budžet ili pak po plaćenoj inicijativi (što se svodi na isto), okupljeni u Novom Sadu izazvali brojne incidente među kojima valja izdvojiti cepanje srpskih zastava, što samo govori koliko je njima do Srbije i po čijoj direktivi se okupljaju.
Pitanje je samo zašto je ovaj put izostala reakcija policija dok su učesnici protesta uništavali imovinu SNS, koja je na neki način i naša budući da je svi finansiramo iz budžeta? Prošle godine za vreme protesta protiv korona torture nekolicina mladića u Užicu su gađali jajima veliki pano Aleksandra Vučića i bili su privedeni i procesuirani, treba očekivati da se isti princip sprovede i prema učesnicima ovog protesta jer ta selektivnost i pozitivna diskriminacija u odnosu na sve srpsko će doći glave i Aleksandru Vučiću!
Izneto je samo nekolicina skorašnjih primera, a kojih ukoliko bi došlo do nekakvih relevantnih merenja ko je više incidenata napravio ili ko je kojoj strani naneo više duševnog bola, čime se posebno bave fektčekeri ali sa stanovišta da smo mi bez ikakvih emocija, nesumnjivo bi nevladinići odneli prvo mesti, pre svega jer desnica kao organizacija ili nekakva inicijativa pojedinaca uopšte više i ne postoji!
Ako rezimiramo trenutno stanje na medijskoj sceni Srbije, možda i deluje da je ova naša borba partizanska, besmislena zaista, možda treba da se povučemo i ostavimo nevladiniće da nas udaraju po ušima, dok u sebi razmišljamo koliko smo jadni! Ali nije li upravo to što oni žele i da postignu? Zašto onda da im olakšamo?
Nikad se ne zna, možda i pobedimo.
Na jednom preostalom zidu konaka kraj Valjevske Gračanice stoji mural, sada potopljen, sa natpisom:
„Gnev je vaš a moje strpljenje! Šta je jače: sila ili trpljenje?“
Ovaj članak ne bi ni nastao da nismo žrtva brojnih besmislenih optužbi i selektivnog ciljanja na svaku vest, analizu pa čak i mim, kojim se pokušava dići svest čitaoca i uputiti na ona gore postavljena pitanja o suštini političkog, društvenog ali i uopšte generalnog delovanja kroz život u Srbiji. Jer ma koliko mi bežali od politike, ona je sveprisutna i prožeta kroz sve, jedino je pitanje koliko smo društveno angažovani da budemo bar suvozači a ne samo krajputaši.
O nedodirljivosti LGBT pročitajte OVDE.
Izvor: Srpska analitika
