Spekulacije su obnovljene posle nedavnog sastanka saudijskih i izraelskih vojnih zvaničnika u Šarm el Šeiku. Iako je Egipat bio domaćin, nikakvo saopštenje nije objavljeno, niti su poznati detalji susreta.
Izrael i Saudijska Arabija predvode front protiv režima u Teheranu, ali više nemaju otvorenu podršku Vašingtona, koji na pregovorima u Beču pokušava da oživi nuklearni sporazum sa Iranom, iz koga se prethodna američka administracija jednostrano povukla. Zaokruživanje Irana nije deo Bajdenove agende.
I među šest arapskih zemalja koje su normalizovale odnose sa Izraelom ima razlika u pristupu Iranu. Egipat nije previše sklon antiiranskom savezu. Kairo ima rezerve prema politici Teherana, koju doživljava kao intervencionističku, ali tako se ponašaju i neki njegovi arapski partneri – poput Saudijaca umešanih u rat u Jemenu.
Rijad se ni posle velikog talasa normalizacija sa Izraelom, kada su četiri arapske zemlje u vreme Donalda Trampa potpisale Avramove sporazume, nije odlučio na takav korak – iako ima nagoveštaja da hoće.
Zato se u spekulacijama o arapskom NATO-u pominju zemlje koje su priznale Izrael kao i one koje to „još” nisu učinile, što podrazumeva Saudijsku Arabiju. Rijad traži čvrste garancije za Palestince koji su diplomatskim normalizacijama potpuno marginalizovani.
Ideja nije nova. Za razliku od islamskog NATO-a, koji je Saudijska Arabija formirala 2017. radi suprotstavljanja terorizmu, arapski NATO ima isključivi cilj da izoluje Iran. Stvaranje bezbednosnog i političkog savezništva šest zemalja Zaliva, Egipta i Jordana Saudijci su pre pet godina sugerisali bivšem predsedniku Donaldu Trampu tokom njegove posete Kraljevini.
Teheran nikada nije delovao zabrinuto i pripravan je da se konfrontira, ohrabren saznanjem da istorija šalje poruku da su u pesku Bliskog istoka ostali ukopani slični pokušaji kolektivne zaštite regiona od uticaja Sovjetskog Saveza: „Bliskoistočne komande”, „Bliskoistočne odbrambene organizacije” ili „Bagdadskog pakta”.
Vojni aranžmani Arapa sa Izraelom ne mogu da se isključe, ali oni su sada motivisani novim odnosom Bajdenove administracije prema Bliskom istoku, posle povlačenja iz Avganistana, završetka borbene misije u Iraku i traganja za odgovorima kako sprečiti rastući uticaj Rusije i Kine u regionu.
To ide u korist arapskim interesima, ali mnoge zemlje veruju da je važno održati balans u odnosima s drugim svetskim silama. Protive se da zarad očuvanja svoje strateške saradnje sa SAD žrtvuju pažljivo stvaranu saradnju s drugima.
Vašington želi da vojno angažuje Izrael među Arapima, posebno otkako je Izrael uključen u američku Centralnu komandu (Centkom) i više nije u zoni odlučivanja američke Evropske komande. To znači da ukoliko arapske zemlje učestvuju u manevrima sa Izraelom, onda je to pod kišobranom Centralne komande.
Važni su događaji koji se tiču iranskog nuklearnog programa. Izrael je pojačao kritike u vreme kada šef evropske diplomatije Đuzep Borelj sa optimizmom govori o oživljavanju sporazuma koji obezbeđuje striktnu kontrolu iranskog nuklearnog programa u zamenu za ukidanje američkih i drugih sankcija.
Irak je u međuvremenu bio domaćin pet rundi pregovora između Saudijaca i Irana. Iako bez rezultata, sama činjenica uspostavljanja dijaloga je značajna promena u odnosima. Teheran je uzvratio gestom dobre volje, pa je milicija Huta, koja u Jemenu ima njegovu podršku, obustavila raketne napade na Saudijsku Arabiju. Primirje sklopljeno početkom aprila od tada se drži.
U vreme takvih signala arapsko-iranskog detanta Izrael procenjuje da ga Iran zaokružuje preko Sirije i Libana i to želi da blokira savezništvom sa državama Zaliva. Konzervativne monarhije, potencijalni kandidati za regionalni NATO, ne žele da budu ubačene u konfrontaciju Izraela i Irana.
Istovremeno, i u Izraelu postoje različita viđenja iranskog pitanja. List „Izrael hajom” nedavno je pisao da izraelska armija podržava povratak nuklearnog sporazuma, dok je obaveštajna agencija Mosad protiv.
Ukoliko bi se Izrael integrisao u regionalne bezbednosne aranžmane – što je daleka perspektiva – sve bi se događalo u okvirima Centkoma i u skladu sa zajedničkim interesima. Ti interesi ne uključuju vojnu konfrontaciju sa Iranom, što znači da je sasvim malo verovatno da bi se Arapi saglasili s planovima mogućeg izraelskog udara na Iran sa arapske teritorije.
Arapski NATO verovatno je ideja koju bi Bajden mogao da donese na Bliski istok, ali je malo ostvariva, imajući u vidu koliko je vremena neophodno da Izrael bude uključen u neku vrstu regionalnog bezbednosnog poretka. Čak i tada Arapi ne bi stali uz Izrael protiv Irana.
Većina analitičara sumnja u mogućnost javnog vojnog savezništva Izraela i Arapa koji će nastaviti da gledaju na Izrael kao neprijatelja broj jedan, a ne Iran. To potvrđuje iransku procenu da neprijateljstvo prema Teheranu ne može ni pod američkim kišobranom da okupi poslovično razjedinjene Arape.
istorijsku izjavu predsednika LNR pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
