Piše: dr Zdravko Peno
Jeromonah se na početku svog odgovora ograđuje iskazom da on ne može da iznosi stav Crkve, kada je reč o ovom pitanju, koje hrišćanka postavlja, a iz sadržaja onog što je rekao u nastavku, vidi se da on ne poznaje dogmatski aspekt datog problema. To, što važi za njega, međutim, nije sveopšti princip u Pravoslavlju, jer njegovo neznanje nije obavezujuće ni za koga. Prepodobni Justin Popović, blagovesnik i svetitelj našeg vremena, naučio nas je da istinu Crkve može iskazati i običan monah i laik, a ne samo sabori Crkve. To ne znači da bilo ko može da nametne svoj stav za učenje Crkve, do koga se dolazi jednoglasjem na vaseljenskom saboru i svenarodnim prihvatanjem – aminovanjem na liturgijskim sabranjima. Takvo iskustvo je zajamčeno živim Predanjem Crkve i svedočenjem istine koju su dali đakon Atanasije, svetitelj aleksandrijski i svepravoslavni, u vreme Arijeve jeresi, ali i monah Maksim, veliki Ispovednik Pravoslavlja, koji je iskazao učenje Crkve u doba monotelitske jeresi. O homoseksualizmu kao gnostičkoj jeresi je svojevremeno pisao profesor Panajotis Hristu, savremenik oca Justina, veliki patrolog i svedok istine Pravoslavlja. Suština ove jeresi, kojoj bi bilo potrebno posvetiti znatno više prostora i drugu formu pisanog priloga, ovom prilikom se može, na osnovu svedočenja Svetog Epifanija Kiparskog, iskazati ukratko na sledeći način: Bog postoji kao androgino (hermafroditsko) biće, koje neki od gnostika nazivaju Μητροπάτορ – Majkaotac ili Majka i Otac svega (Μητέρα καί Πατήρ όλων). Prema učenju gnostika maniheja, čovekova duša u nematerijalnom i duhovnom stanju je androgina. Sa ulaskom u materijalno telo gubi se to jedinstvo, dešava se razdeljenje na dva pola, muški i ženski, kako je to izloženo u gnostičkom tzv. Filipovom Jevanđelju.
Pored bezbožništva – savremene jeresi usmerene protiv Boga i NJegove tvari, koje predstavlja bezrezervnu predanost grehu („ako nema Boga sve je dozvoljeno“) i potpuno bezumlje (reče bezumnik u srcu svom – nema Boga – Ps. 14, 1), „sofisticiraniji“, tj. demonskim uticajima odaniji, branitelji sodomske pošasti za svoje nemoralno ponašanje nalaze opravdanje i uporište u gnosticizmu, antiotkrivenjskom učenju o Bogu. Ovo učenje odlikuje luciferijanski bunt protiv Božijeg stvaranja, njegovog poretka, ali i čoveka kao bića sazdanog po ikoni Božijoj (1. Mojs. 1, 26).
Premda mišljenje „duhovnika“, koje, po njegovoj sopstvenoj oceni, može biti i sasvim pogrešno i koje se „mnogima neće svideti“, zaista ne predstavlja stav Crkve, kod nekih hrišćana je, sudeći po društvenim mrežama, naišlo na dobar prijem. To je dodatni razlog za razmatranje njegovih misli, budući da je reč o ne malom narodnom nezadovoljstvu, koje bi mnogi da usmere u njima odgovarajućem smeru, a ne u pravcu istine Crkve. Kada anonimni „duhovnik“ iznosi razmišljanja na ovako važnu temu, on traži od svoje slušateljke, a preko nje i svih drugih, da prethodno odbaci sve predrasude i predubeđenja nastala pod uticajem medija i društvenih mreža. Potrebna je, dakle, tabula rasa da bi započelo upisivanje novih podataka. Prvi korak je oslobađanje od krivice, ubrizgavanjem ideje da ćutanje nije odobravanje i da je to lažna pomisao, kao da nas je Bog stvorio nemušte i postavio nam ideal da po svaku cenu sačuvamo ovaj život (upor. Mt. 16, 25; Mk. 8, 35). Umesto stava Fjodora Mihailoviča Dostojevskog da smo svi odgovorni za sve, nabacuje se ideja o neodgovornosti za opšte dobro, uz sebični izgovor da niko „dobru hrišćanku“ nije pitao da se ta parada dozvoli. Tu je i zaključak da ona „pred Bogom nije odgovorna za taj događaj“. Da bi joj bilo lakše podneti breme odgovornosti, sledi bombastična misao: „Budi sigurna da te Bog neće pitati zašto nisi sprečila da se održi parada ponosa 2022. godine u Beogradu“. Kao da je ona jedina u stanju da se suprotstavi apokaliptičnom zlu, koje „duhovnik“, u skladu sa lgbt terminologijom naziva „paradom ponosa“.
Oštricu otpora „duhovnik“ tupi i time što odgovornost naroda pred Bogom za ono što nam se događa, prebacuje u prošlost, pa tako navodi da je „ovaj događaj posledica naših ranijih greha i propusta, a ne naše trenutne nespremnosti da nešto preduzmemo“. Kao da je sve što se desilo u našoj zemlji u pravnom sistemu, pa i zakoni shodno kojima je „takva parada moguća i zakonita“, nešto što je trajno obeležilo istoriju srpskog naroda. I kao da nema ni mogućnosti, ni potrebe za promenom i odbacivanjem takve prošlosti. I kao da je ceo narod, a ne manjina, bila za pridruživanje Evropskoj uniji, te da smo većinski „mi kao narod to želeli“. Ta većina, međutim, bila je „glasačka“, i nikad realna, a čak i da je većina do nedavno bila za EU, sve statistike pokazuju da je čak preko 80% Srba danas protiv evrounijaćenja, a verovatno preko 99% protiv održavanja parade srama. S ovakvim, daleko pouzdanijim statističim podacima ne bi trebalo volju naroda sputavati i rastakati čekanjem novih izbora, nego podržati i usmeriti u pravcu ispunjenja Božije volje. Odlaganje rešenja do novih izbora je nedobronameran savet, pošto je po jednoj svetootačkoj izreci, „odlaganje dobrog dela najpodmuklija demonska podvala“. Nameće se, pak, misao da smo došli do takvog stanja da pojedini duhovnici ne brinu na prvom mestu o poštovanju Božijih, nego protivprirodnih zakona donetih nasuprot volje naroda. Tvrdnja da „svi oni koji bi sada hteli silom da spreče (paradu srama) automatski postaju prekršioci zakona“, nikada nije bila, niti bi mogla biti usaglašena sa hrišćanskim pravilom vere, niti hrišćanskim obrascem ponašanja. Naprotiv, mogla je biti i može da bude motiv za svedočenje istine i autentičnog života po veri, a Žitija svetih su prepuna krvlju ispisanih svedočenja Božije istine i pravde protiv mnogobožačkog bezakonja. Ne treba slediti ljigavoj logici „duhovnika“ s visokim titulama koji su proturali licemerne parole, poput one „zmiju gladi, ispod nje se vadi“, niti trulom zakonodavstvu EU, nego zdravom zakonodavstvu Ruske Federacije, u kojoj je propaganda homoseksualizma krivično delo. To je način da se uspoštuje biblijsko Predanje, posvedočeno i u Starom i u Novom zavetu, gde je sodomski greh i greh muželoštva kažnjiv ne samo privremenom smrću, nego večnom, drugom smrću, budući da za takve prestupnike, ukoliko se ne pokaju, spasenja nema (5. Mojs. 20, 13; 1. Kor. 6, 9).
Kada govori o konkretnim rešenjima povodom održavanja najavljene parade u septembru, neimenovani „duhovnik“ pravoslavnim hrišćanima ne savetuje aktivni otpor, dostojan Kosovskog zaveta i ne pominje moto najpoznatijeg srpskog majora, Gavrilovića, i njegovih saboraca, branitelja Beograda u Prvom svetskom ratu. On ne savetuje čak ni pasivni otpor, u smislu organizovanja mirnih demonstracija protiv izazivača najgoreg od svih nereda, nego predlaže da svaki vernik „tih dana ne izlazi na ulicu i da ni najmanje ne obraća pažnju na ono što ti ljudi budu radili na ulici. Onima koji žive u tim ulicama u kojima će se parada održati savetovao bih – veli samozvani „duhovnik“ – da ako ikako mogu tih dana otputuju negde i ne budu tu. Vlasnicima restorana, prodavnica i drugih radnji u tim ulicama savetovao bih da tih dana odu na odmor i zatvore svoja vrata. Onima, pak, koji moraju biti tih dana u tim ulicama bilo po službenoj dužnosti ili zbog nemogućnosti da se negde sklone savetujem da se usredsrede svaki na svoj posao i da budu slepi i gluvi za sve što se na ulici tih dana dešava. Onima koji su fizički jači i skloni tučama, ispadima gneva, savetujem da nikako ne prilaze tim ulicama jer će možda među demonstrantima biti i provokatora koji će želeti da isprovociraju neki sukob“. Navodeći primer Odiseja, koji je bio prinuđen da prođe kroz oblast u kojoj su sirene svojom zavodljivom pesmom odvlačile mnoge mornare u propast, i koji je naredio svojim saborcima da zapuše uši da ih obmanjivačke melodije ne porobe, a da njega samog vežu lancima i da ga nikako ne puštaju sve dok ne prođu kroz kritičnu oblast, „duhovnik“ anonimus odvraća protivnike parade srama od protesta tako što im ukazuje na „moć zavodljive pesme“ sodomita. Jer šta je drugo pesma koja privlači Odiseja i njegove mornare, ako ne pesma koja dolazi sa druge strane, one koja preti propašću? Ako je, pak, zavodljiva pesma junačka, sa ove, prave strane, pesma koju pevaju svedoci Božije istine i pravde, pesma koja svedoči o slobodi od greha i protivprirodnog bezumlja, pesma pobede nad pohotnim strastima, ona, dakle, koja je spevana u slavu Gospoda, pobedioca nad svakim zlom, zar treba ikoga sprečavati da je peva?
Otpor najezdi homoseksualaca ne može biti „pomračenje razuma“ niti nešto „protivzakonito i pogrešno“, kako govori preplašeni i obazrivi, a nadasve tolerantni „duhovnik“. Takav otpor je junaštvo, budući da je odbrana sebe od drugih, ujedno i čojstvo, budući da je odbrana drugih od sebe, a oboje je prirodna reakcija na zlo. Pošto su drugi u ovom slučaju oni koji nasrću na naš grad, državu i narod, neophodno je pokazati snagu koja je u istini, a ne u poniženju protivnika, upravo onako kako je to učinio Sveti Aleksandar Nevski, Hristov knez duboko svestan da Božija moć nije u sili, nego u istini. Svaki homoseksualac je sam sebe do takve mere ponizio da se na njega, a ne na branitelje svetinje života, kako to misli servilni „duhovnik“, može primeniti reč Pisma: budući da je početak mudrosti strah Gospodnji (Priče 1, 7), više je nego jasno ko je mudar, a ko bezuman.
Tačno je da „pravoslavni hrišćani ne bi trebalo nikoga da mrze, ni na koga da se gade“, kako veli iza kulisa sakriveni „duhovnik“, ali je tačno da pravoslavni hrišćani treba da mrze svaki greh i da ga se gade, a sodomija jeste upravo takav greh koji izaziva Božiji gnev, shodno zakonu Mojsijevom: Ako muškarac legne sa muškarcem kao sa ženom, obojica bi počinili odvratno djelo. Neka se pogube i krv njihova neka padne na njih (5. Mojs. 20, 13). Ili neko misli da Bog Starog zaveta nije i Bog Novog zaveta, nego neki drugi Bog, a ne Onaj isti koji osuđuje muželoštvo kao greh koji se ne može ničim opravdati, jer takvi neće naslijediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9)? Hrišćani su pozvani da prevashodno pokažu na delu ljubav prema svojim bližnjima, nemoćnima i slabima, a tek onda da brinu o neprijateljima našeg života i spasenja. Laža je svaki onaj koji stvari izvrće i stavlja bogohulnike u isti red sa pobožnima ili sodomite u isti red sa svojom decom, jer i oni su „nečija deca“. Kada se Jevreji pozivaju na Avraama, govoreći da su njegova deca, Gospod Hristos im kaže: Vama je otac đavo i želje oca svojega hoćete da činite (Jn. 8, 44). Kada su Konstantina Filosofa – Svetog Kirila Saraceni pitali zašto se hrišćani ne drže Hristovih zapovesti prema kojima se treba moliti i za neprijatelje, činiti dobro i onima koji nas mrze i gone, okretati obraz onima koji nas biju, te zašto postupaju suprotno ovome, kuju oružje, odlaze u rat i ubijaju protivnike, Konstantin odgovara pitanjem: ,,Ko će od ljudi biti istinski izvršilac zakona? Da li onaj ko izvršava jednu ili obe zapovesti, ako su u nekom zakonu već zapisane dve zapovesti i date ljudima na izvršenje“? Kada su mu Saraceni odgovorili da je razumljivo „bolji onaj koji izvršava obe zapovesti“, Sveti Kirilo kaže: „Hristos Bog naš, koji nam je zapovedio da se molimo Bogu i da dobro činimo onima koji nas vređaju, rekao je isto tako i ovo: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu položi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13). Mi, dakle, podnosimo uvrede, ali kada su one uperene protiv zajednice, protiv društva, onda ustajemo u odbranu jedan za drugoga, pa i duše svoje polažemo, da ne biste vi zarobivši braću našu, zajedno sa telima njihovim zarobili i duše njihove navevši ih na bogoprotivna dela“. Ova misao sv. Kirila je u skladu sa Hristovim rečima: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dušu ne mogu ubiti;, nego se više bojte onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu (Mt. 10, 28).
Pravoslavni hrišćani nisu krenuli u osvajanje tuđih gradova i naroda, u bilo kakvu indoktrinaciju njihove dece, nego nastoje da budu svoji na svome. Kada „duhovnik“ kaže da su učesnici parade „pre svega nesrećni ljudi“, govoreći na drugom mestu da svaki od njih svoju zabludu smatra „za nešto veličanstveno i da se njom ponosi“, jasno je da nikakva dijagnoza ne dopire do njih, jer oni misle da smo mi koji živimo u skladu sa prirodnim i Božijim zakonima nesrećni, a oni srećni, te da smo mi u zabludi, a ne oni. Pošto nikakvog razumevanja među njima i nama nema, i pošto oni ne odustaju od svojih zlih planova, ne bi bilo ispravno da za njihovu nesreću imamo saosećanje, i još više da ćutke prelazimo preko posledica njihove očekivane najezde na naše živote. Sažaljenje treba pokazati prema pokajniku, a ne prema nasrtljivcu. Nasilniku se treba suprotstaviti, stati mu na put, naučiti ga „poznaniju prava“.
Čemu služi konstatacija obaveštenog savremenog „duhovnika“ da „homoseksualnost, blud i razvrat nisu ništa novo“ i „da se baš u naše dane znatno šire blud i razvrat i da se znatno povećava broj homoseksualaca“? Neki će se uplašiti njihove najezde, premda su i u broju i po sili neznatni, kao što je neznatan broj homoseksualaca u svakom narodu, čak i u Velikoj Britaniji u kojoj njihov broj ne prelazi 5% opšte populacije Britanaca. Oni, pak, koji su utemeljeni u živom narodnom Predanju i biblijskoj veri znaju da je propast bezbožniku blizu, upravo kada je na vrhuncu moći ( Ps. 72, 2-20 ). Iako se stiče utisak da se ova pošast ne može lako iskoreniti, budući da je ceo jedan sistem iza nje, ona se zasigurno može zaustaviti i, štaviše, odstraniti, i to mirnim protestima i snagom volje porodičnih ljudi. Naravno, presudnu ulogu treba da ima sveštenstvo naše pomesne Crkve, koje treba da, kao i u do sada kritičnim trenucima naše istorije, stane ispred svog naroda. Za ugled mogu da nam budu i gruzijski časni jereji, koji su se nedavno sodomitskoj pošasti suprotstavili upravo mirnim putem. Neophodan je doprinos Srba promeni toka istorije, oslobođenju od zapadnog sistema lažnih vrednosti, čemu smo svedoci, posebno kada imamo u vidu njihovo posrtanje u borbi sa ruskim oružjem i pravoslavnim pogledom na svet.
Protest protiv sodomita ne treba unapred projektovati kao borbu razjarenih huligana, „ljudi koji su spremni da se na ulici fizički razračunavaju sa svojim neistomišljenicima“, od čega strahuje „duhovnik“. Protest može biti litija porodičnih ljudi nasuprot pomračenih umova koji svoj greh nameću drugima. Najavljeni broj učesnika tog sramnog događaja govori da oni opravdanje traže u broju, zato što greh uvek traži broj. Svaki greh se skriva pod okriljem tame, a sodomiti, kao slepi miševi, bez duhovne orijentacije, izlaze na svetlo dana, bez stida i zazora, potvrđujući onu narodnu izreku: „Čega se pametan stidi, time se lud ponosi“. Razlog tome je što, nasuprot drugim gresima, koji predstavljaju pogrešnu upotrebu prirodne energije, homoseksualizam kao protivprirodni greh, predstavlja potpuno obesmišljenje svega prirodnog i normalnog. Prema učenju Svetog Maksima Ispovednika, priroda nema u sebi neprirodne zakone, nego samo prirodne koje ovaj svetitelj u Dijalogu sa Pirom, poistovećuje sa vrlinama. Sveti Maksim naglašava da je postojanje zla uslovljeno gubljenjem vrline: „Nestajanje vrline jeste početak zla, pošto se um strastveno zanimao onim što se nalazi sa jedne i sa druge strane puta“. Svaki greh, budući pogrešno usmeravanje prirodnog i vrlinskog potencijala čoveka u duhovno bespuće, predstavlja uzrok njegovog propadanja, a homoseksualizam, zbog svoje izopačenosti i ciljne besplodnosti, predstavlja uzrok potpunog obezličenja i samouništenja.
Baveći se problemom pedofilije, „duhovnik“ podseća da „deca danas odrastaju izložena velikim problemima“, a mnoga od njih su zbunjena i zatečena brojnim pitanjima u vezi s polnošću. To stanje je pogoršano drskom propagandom džender ideologa o rodnoj ravnopravnosti, tvrdnjom da pol nije biološko, nego socijalno opredeljenje, da je to pre svega stvar naknadnog izbora, a ne Božije volje prilikom stvaranja čoveka. Umesto postepenog odrastanja i prolaska kroz doba detinjstva, kroz pubertetske mene, nebrigom roditelja i slabim školskim obrazovanjem i vaspitanjem, deci se nude instant rešenja u pogledu njihovog identiteta, koja ih zbunjuju i čine nesigurnom i sve više agresivnom. To, međutim, ne znači da je takvo stanje uvod u homoseksualizam, nego da su sodomiti spremni da iskoriste svako ispuštanje dece iz ruku kako bi ih, ako ne privukli na svoju stranu, a ono bar učinili ravnodušnim prema sablazni koju šire u ime slobode u grehu. Takva je sloboda uvek lažna, jer čoveka čini robom grehu; ona je bez sadržaja, budući da ostavlja pustoš i prazninu u dušama. Naša deca ne smeju postati žrtve homoseksualaca, koji su najavili da će u septembru, u sklopu jednonedeljnog skrnavljenja svega što je sveto, čisto i nevino, ući u beogradske škole i vrtiće. Ta mračna ideja kvaritelja dece, iskazana u pesmi „Spremite se, dolazimo vam po decu“ koja se širi po društvenim mrežama, predstavlja najveće zlo koje nameravaju da učine sodomiti u svojoj nezajažljivoj želji da porobe cvet mladosti našeg prestonog grada. NJihovoj oholosti i ciničnom pozivu da se spremimo, mi pravoslani hrišćani i porodični ljudi treba da izađemo na crtu, odgovorno, beskompromisno, do kraja braneći svoju decu.
U nizu patetičnih i s hrišćanskim manirom neusklađenih saveta, postoji i jedno zapažanje „duhovnika“ vredno pohvale. On, naime, ispravno predviđa da „i kada bi homoseksualci postali ogromna većina, kada bi to postala najuobičajenija stvar na svetu, oni bi se i tad osećali odbačeno od one manjine“. Priča o Sodomu i Gomoru iz Biblije potvrđuje tu totalitarnu svest homoseksualaca koji su hteli da učine protivprirodni blud nad Lotovim gostima, želeći da uspostave potpunu vlast nad njegovim domom, kao i nad celim Sodomom. Lot nije pokušao da uskrati mogućnost gostoprimstva drugim stanovnicima Sodome, niti je razlog opkoljavanja njegove kuće bila znatiželja Sodomljana, kao što neki branitelji homoseksualizma tvrde. Posredi je bila posve drugačija situacija, o čemu svedoči sami Lot: LJudi, braćo ne činite takvoga zla (1. Mojs. 19, 7), baš kao i Sodomljani: Sad ćemo tebi učinitii gore nego njima (1. Mojs. 19, 9). Pokvarenost i ogrezlost u protivprirodnom bludu se naročito vide u tome što su Sodomljani odbacili Lotovu ponudu da im da svoje dve nevine kćeri da s njima čine što hoće, samo da ostave njegove goste na miru. Totalitarno zlo homoseksualizma, a ne greh negostoprimstva i znatiželje, odvelo je Sodomljane u večnu pogibao, u oblast tame i smrti, gde sa demonima imaju udela i muželožnici. O tome piše i apostol Juda (ne Iskariotski) u svojoj poslanici: kao što Sodom i Gomor, i gradovi oko njih koji se bjehu na njima sličan način odali bludu i poveli za drugim tijelom, stoje kao primjer, podvrgnuti osudi ognja vječnoga, slično, dakle, i ove sanjalice preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule (Juda 1, 7–8).
Na osnovu biblijskog kazivanja o Lotu ne možemo nikako izvesti „duhovnikov“ zaključak „da bi Bog oprostio celom gradu da je u njemu bilo još samo devet ljudi poput Lota“. Bog ne bi oprostio gradu, nego bi ga sačuvao od trenutne pogibli i uništenja koje je usledilo. Bog ne prašta svima zbog deset pravednika u jednom mestu, nego se na osnovu pravednosti desetorice daje mogućnost ostalima da ostanu u životu radi pokajanja. U Knjizi ponovljenih zakona je zapisano: Neka ne ginu očevi za sinove, ni sinovi za očeve; svaki za svoj grijeh neka gine (5. Mojs. 24, 16). Drugim rečima, kao što ne stradaju pravednici zbog grešnika, tako se ne spasavaju grešnici zbog pravednika. Samo je jedan Pravednik, koji je postradao zbog grešnika i dao im mogućnost da se spasu na planu jedinstva božanske i ljudske prirode u NJemu. Ali pošto se spasenje, prema Svetom Maksimu Ispovedniku, odvija prevashodno na planu volje, ono je uvek dobrovoljno, zavisi od odluke svakog čoveka. Bog hoće da sačuva jedan grad od uništenja, ali NJegov cilj nije u tome da se među ljudima nađu desetorica pravednika. Bog hoće da se svi ljudi spasu i dođu do poznanja istine ( Prva Tim. 2, 2-3). Zato reči „duhovnika“ da svako „poradi na samom sebi i nad onima koji su mu Bogom povereni i da obezbedi da ni u jednom gradu ne zavlada toliko bezakonje da spadne na manje od deset pravednika“ predstavljaju sotiriološki minimalizam. Broj od deset pravednika ima simvolično značenje i odnosi se na situacije i stanja u narodu koje mogu dovesti do ovozemaljskih kataklizmi, ratova, zemljotresa i drugih nepogoda. One se ne odnose na večno spasenje svih, što je krajnji cilj našeg života. Zaključak „duhovnika“ da se „tako najbolje brani svoj grad i svoja zemlja“ jeste tačan samo pod uslovom da desetorica pravednika postignu da se grad preobrazi, onako kako je Sveti Grigorije Neokesarijski učinio. Došavši kao episkop u grad zatekao je samo sedamnaest hrišćana, a kada se upokojio u istom gradu ostalo je samo sedamnaest neznabožaca. Deset pravednika je u stanju da umilostivi Boga da ne dopusti kataklizme i najezde protivnika, a ukoliko toga nema, ukoliko su stanovnci grada ili zemlje okoreli u svojim zlim namislima, onda slede nemili događaji od kojih se izbavljaju samo pojedinci, poput Lota ili Noja sa njihovim porodicama.
U slučaju najezde sodomita, desetorica časnih i pravednih sveštenika je dovoljan broj ukoliko stanu pred časni narod. To svakako ne znači da na sabornoj litiji treba da se pojavi tek desetorica srpskih jereja, nego bi trebalo da dođu svi predstojatelji oltara, pa da Gospod, znajući srce svakoga, pokaže najbolje pastire koje će narod slediti. Sledeći njih, slediće Jagnje i Pastira – Hrista.
Bolesna narcisoidnost i opsednutost sobom izazivaju kod homoseksualaca stalno prisutno osećanje progonjenosti, što ih pokreće da i oni progone druge. Preokupiranost sobom ne dozvoljava im da vide lik Božiji u sebi, da čuju glas savesti u sebi. NJihova navodna borba za slobodu izražavanja drugačijih polnih i svih drugih nazora, nema realno pokriće, zato što je Bog stvorio sve ljude različitim. Drugost koju zastupaju okrenuta je protiv slobode kao ikone Božije u svakom čoveku. Bog stvara sve ljude kao potpuno nove ličnosti, nezavisno od pola i od spoljašnjeg izgleda, čak i u slučaju jednojajčanih blizanaca. Sodomiti ne mogu da vide ništa drugo u ljudima do iskrivljenu sliku sebe. Tmina i gusti oblak greha im zaklanjaju unutarnji vidik, jer je njihova uniformna i totalitarna svest usmerena protiv svakoga ko ne sledi njihove obrasce ponašanja, ko ne učestvuje u njihovim delima tame. Mrzeći pre svega lik Božiji u čoveku, rukovođeni svojim lažnim predstavama, oni atakuju na najdublju potrebu čoveka da se ostvari kao jedinstveno i neponovljivo biće. Zaslepljeni svojom strašću ne mogu da vide Svjetlost istinitu koja obasjava svakog čovjeka koji dolazi na svijet (Jn. 1, 9).
Pod uticajem raznih dušegubnih anestetika, moguće je, na određeno vreme, ugušiti glas slobode i savesti u sebi, ali to nije moguće lako učiniti sa drugima. Međutim, ne treba potcenjivati demonsku upornost homoseksualaca, koja dolazi iz osećanja praznine i neostvarenosti. Sodomiti ne biraju načine da prevare naivne ljude, tražeći pritom saveznike među raznim bogoodstupnicima, na prvom mestu poklonicima Mamona – ljubiteljima novca. Dugogodišnjim skrivanjem, vaninstitucionalnim mešetarenjem, zakulisnim radnjama, ujedinjeni u svom grehu, došli su do pozicija vlasti, kako bi na taj način zaveli diktaturu nad svima. Model za uvođenje homoseksualizma u javnu sferu i njegove dekriminalizacije postavljen je pobedom boljševika u Rusiji sa Lenjinovim zakonima „O ukidanju braka“ i „O ukidanju kažnjavanja za homoseksualizam“. Zli plodovi ovih zakona bili su vidljivi sve do potiranja posledica istih u, oslobođenoj od stega zapadnog liberalizma, Putinovoj Rusiji, u kojoj je odnedavno na snazi zakon o kažnjavanju za propagandu homoseksualizma. Veza između komunizma i političkog homoseksualizma postoji i u idejnom i u metodološkom smislu jer, kao što je uočio prof. Vladimir Dimitrijević, srpski komunisti su „pre Drugog svetskog rata, u Kraljevini Jugoslaviji tražili demokratiju za sebe, a kad u došli na vlast počeli su da se obračunavaju sa svima koji nisu hteli da im se poklone“.
Priča „duhovnika“ o sledovanju našim slavnim vojskovođama i vojnicima među precima i potrebi da se na njih ugledamo površna je i nije utemeljena u realnosti. Slična je priči o Odiseju i na pogrešan način usmerava energiju narodnog nezadovoljstva pred najavljenom paradom srama u Beogradu. Podsećajući na velike bitke u Prvom svetskom ratu, na Drini, Ceru i Kolubari, kao i povlačenju preko Albanije, on se bavi lažnim pretpostavkama. „Možda je bilo – veli on – i takvih koji su odbili da se povuku, možda su nerazumno krenuli u neku svoju ličnu borbu sa neprijateljem, ali o takvima ništa danas ne znamo sem to da nam takvi nisu izvojevali slobodu“. To znači da su samo oni koji su poginuli za otačastvo pod vrhovnom komandom doneli slobodu i da niko ko pod komandom nije bio nije doprineo slobodi. Takvo je mišljenje tendenciozno i tek delimično tačno; aludira na nepogrešivost vrhovne komande u vojsci što se mnogo puta u istoriji pokazivalo netačno. Tačno je, međutim, to da je „duhovnikovo“ gledište u skladu s učenjem Tome Akvinskog, prema kojem je postupanje u ratu pravilno ukoliko je sprovedeno prema ovlašćenju i volji vladara, te da takvi postupci, makar oni bili neetički i krajnje nepravedni, ne podležu nikakvoj kazni. I servilni „duhovnik“ naginje ubeđenju da potčinjavanje nekoj nevidljivoj komandi i upodobljenje volji vladajućeg režima da se sve odigra po unapred dogovorenom scenariju može imati veće koristi po naše duše, nego li suprotstavljanje istoj. Postoje naznake da će tih septembarskih dana u „aktivnosti“ sodomita biti uvrštene i posete manastiru Krušedolu, Sremskim Karlovcima, pa čak i Pravoslavnoj Bogosloviji, što navodi na pomisao uz koja sviralu i koju pesmu peva neimenovani duhovnik.
Uspostvljajući analogiju s događajima iz Velikog rata, „duhovnik“ valjda hoće da nam kaže da u odlučni boj protiv sodomita treba krenuti tek pošto oni pregaze i duhovno opustoše prestoni grad. I nek se slučajno ne pojavi neki, ne daj Bože, Gavrilo Princip da pre toga puca u (ne)vidljivu glavu sodomita, ili neki novi Gavrilović, izbrisan sa spiska vrhovne komande, nego da se svi povuku na rezervne položaje, da letuju na Krfu i prođu novim drumovima do Albanije, pa da onda, kada izvetri smrad sodomita, dostojanstveno uđu u posramljeni Beograd. Ne poznaje „naš“ „duhovnik“ srpski mentalitet i srpsku istoriju! Ne zna da je Kumanovska bitka, kojom je 1912. godine izvojevana najveća srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu, bila spontana, prsa u prsa, bez prethodne zapovesti s komandnog vrha. A da ovu svetlu stranicu iz naše prošlosti bolje znaju naši neprijatelji, nego li skrušeni „duhovnik“, dâ se zaključiti i iz činjenice da je u Kumanovu sklopljen poražavajući mir 1999. godine, kako bismo valjda potrli iz narodne svesti junačko sećanje na Južnu Srbiju.
Maloverje i malodušnost provejavaju iz saopštenja „duhovnika“ i njegovo obraćanje lakoverne hrišćane uvodi u ta ista stanja. On svoje hrišćanstvo potkrepljuje još i mazohizmom, podstičući na takvo osećanje njemu slične rečima o nasilniku koji, kako kaže, „udara bogato, udara od sveg srca, već mu se lice od napora krivi; gubi dah, zastaje, previše ne može i pada mrtav umoran“. I opet poziv na bezuslovno pokoravanje, da sve pretrpimo, jer se njemu čini „da smo mi danas u takvoj situaciji da nas velike sile ovoga sveta nemilice udaraju i da ih još dodatno srdi to što smo i dalje još živi“. Rešenje koje uplašeni „duhovnik“ vidi „za takvu situaciju nije da silom porazimo neuporedivo veće i jače napadače, niti da se uzdamo u sopstvene snage, nego da se uzdamo u Boga i Božiju pomoć“. Shodno njegovoj strategiji, kada smo već ušli u rat, najbolje bi bilo da ustuknemo pred „sodomitskom silom“ i da se ne uzdamo u svoju moć, kao da takvo uzdanje isključuje Božiju pomoć. Šta su to onda činili Srbi od Kosovske bitke do Velikog i Drugog svetskog rata, pa su se suprotstavili daleko nadmoćnijem protivniku? Sreća te srpski narod nisu savetovali i na uvo im šaptali duhovnici nalik ovom skrivenom, jer tada ne bi ni vojvoda Mišić mogao izreći onu čuvenu krlaticu: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred“.
Svaku zajedničku akciju u društvu trebalo bi, po zamisli „duhovnika“, neutralisati, kao da hrišćani u Crkvi ne žive svi jedni sa drugima i jedni za druge. Liturgija je pre svega zajedničko delo Boga i vernog naroda, iz koga se onda izvodi celokupni naš život. Nedoučeni u istinama vere „duhovnik“ bi da svest hrišćana baš u trenutku kada su svi ugroženi redukuje na individualnu odgovornost, a lažnim vođama bi prepustio da čine što im je volja. No, valja nam izaći pred Boga sa delima, a ne praznih i uprljanih ruku. Pored konačnog suda, koji će se zbiti na kraju istorije, hrišćani svakodnevno izlaze pred Boga i shodno svom odnosu prema onima koji su im povereni, a prevashodno prema nejakima bivaju izmerena njihova dela. Nema, sudeći po tome kako razmišlja „duhovnik“, razloga za bojazan, ni stida pred potomcima, koji nas s pravom mogu upitati šta smo učinili da oni ne žive u Srbiji pregaženoj evropskom čizmom dužničkog ropstva i poraženoj sodomitskom ideologijom. Rimokatolička teologija suda, prema kojoj susret sa Bogom treba odlagati do Drugog dolaska Hristovog, već je mnogo zla učinila našem narodu, koji se i sam navikao da sud, tj. susret sa Bogom u licu bližnjeg odloži na neizvesni rok. Hristove reči: Sada je sud ovom svijetu (Jn. 12, 31), odnose se na svaki NJegov dolazak u Liturgiji, ali i na svaki trenutak našeg života, tako da je neophodno ispitati sebe, stojimo li pred NJim ili ne.
Nije izvesno na koga misli „duhovnik“ kada kaže: „Nelogično je da budem odgovoran za one koji su iznad nas, koje sam dužan da poslušam“. Ukoliko misli na sebe samog, upitno je zašto bi uopšte slušao državnu vlast koja još uvek nije zabranila najavljenu paradu srama? Zar mu nije poznato pravilo poslušnosti u Crkvi koje glasi: Bogu se treba pokoravati većma nego ljudima (Dap. 5, 29)? No, pošto je očigledno sebe svrstao među narod, deleći s njim odgovornost „u pogledu toga – kako veli – kome smo dali svoj glas na izborima i da li smo uopšte učestvovali na izborima“, on to čini tako što upreže sebe u službu političke i izborne, a ne Božije volje, tvrdeći da su „mimo izbora vođe odgovorne kako za svoje sopstvene grehe, tako i za grehe svog naroda“. „Duhovnik“, štaviše, nedvosmisleno tvrdi da „ne treba slušati te demonske predloge kako smo mi sada odgovorni za ovaj ili onaj postupak naših vođa“. Kao da su nedavno NATO bombarderi ubijali samo vođe, a ne i nevini narod, i kao da hijene sa Zapada do dana današnjeg ne odustaju da i srpskim liderima i narodu prišiju etiketu kolektivne krivice za učinjeno i za neučinjeno u skorijoj prošlosti. I kao da nemamo iskustvo i naivno verujemo da je na izborima volja naroda presudna, a ne volja onih koji drže poluge moći nad Srbima, i mnogim narodima diljem sveta.
Odgovornost vođa, iza koje svoju hrišćansku odgovornost pokušava da sakrije „duhovnik“, trebalo bi da podrazumeva postojanje dobre volje da se nešto učini za srpski narod. A narodu je sve gore i gore. Najgore, pak, će doći, ako ne shvatimo ko je ko u našem rodu, shodno proročkoj reči pesnika: „Iz ropstva misirskog neće te izvesti ruka faraona. Lažni izbavitelj prečicom vodi do novog ropstva i Vavilona“.
Suština saveta vrlog „duhovnika“ u vezi sa planiranom paradom srama svodi se na sledeće: ne idite na protest i na litije, pustite da sve to prođe, sakrijte se u mišije rupe, imajući na umu da i na taj način sledite svoje slavne pretke. Ne zna i neće da zna nevidljivi „duhovnik“ da kada se zlo dopusti, naknadnog pametovanja nema, a kasno je onda i za buđenje utrnule savesti. Više je nego jasno da lažne vođe neće odustati od svog udela u ovom prljavom poslu, a mi bi trebalo opet i po ko zna koji put da zatvorimo oči i pokrijemo uši. Iza toga, međutim, više nećemo imati pravo da kažemo da smo obmanuti. Nemamo više prava ni da budemo narod kratke pameti, da ostajemo slepci koje slepci vode! A takvi smo se, nažalost, u novijoj istoriji mnogo puta pokazali. Krajnje je vreme da se celim bićem okrenemo našoj deci i jedni drugima, da gradimo na predanjskim primerima svoju budućnost, ne prepuštajući bezbožnicima i sodomitima da je kreiraju u skladu sa svojim izopačenim aršinima. A „duhovnik“ neka se priseti da su decenijama unazad u izbornim kampanjama glavne parole „prodavaca magle“ bile vezane za budućnost naše dece. I neka skupi hrabrost pa sebi i onima koje savetuje imenuje potvrdu njihove „brige“ za srpsku decu i omladinu. Dolazak pedofila u Beograd, uz pomenutu pesmu Spremite se, dolazimo vam po decu, organizuju njihovi srpski vazali, koji su odavno pokazali da su ličnog dostojanstva spremni da se odreknu svega ljudskog za smrdljive novce i bogatstvo koje moljac i rđa kvare. Sada idu korak dalje i besramno hoće da žrtvuju i dostojanstvo sopstvene, ali i naše dece, koju nam dade Bog.
Da bi apologija vlasti i pokornosti dobila završni, „božanski“ pečat u „duhovnikovom“ saopštenju, on poentira da ništa ne treba menjati do nekakvih novih izbora, čak ni protivustavne zakone. Pritom se još poziva na apostola Pavla: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju jer nema vlasti da nije od Boga, a vlasti što postoje, od Boga su ustanovljene (Rimlj. 13, 1). Ne citira ovaj legalista stih dalje iz kojeg se vidi da postoje vlasti koje su po Božijem blagovolenju, ali i one koje su po Božijem dopuštenju. Kada apostol Pavle kaže da starešine nisu strah za dobra djela nego za zla… jer je Božiji sluga osvetnik da izlije gnev na onoga koji zlo čini (Rimlj. 13, 3–4), on opravdava vlast koja štiti dobro, a homoseksualizam, po njegovom učenju, koje je ujedno učenje Crkve, nije dobro, nego bezakonito delo. Tumačeći reči apostola Pavla, Sveti Justin Ćelijski govori sledeće: „Vlastima se treba pokoravati dok su sluge Božije, strah zlim delima, a ne dobrim. No kada su strah dobrim delima, kada gone Božije dobro, onda im se ne treba pokoravati, niti ih slušati. Jer i apostol pred judejskim sinedrionom reče: Bogu se treba pokoravati većma nego ljudima (Dap. 5, 29)“. Valjalo bi, dakle, da se pre javnog obraćanja prikriveni „duhovnik“ obavestio o tome kako su jevanđelske pouke o odnosu hrišćana prema vlastima protumačili životom i delima potvrđeni duhovnici. Sveti Filaret Moskovski je govorio da smo „dužni da se priznatoj zemaljskoj vlasti povinujemo sve dok ona ne zahteva od nas ono što Bog zabranjuje, i dok ne zabranjuje ono što Bog zapoveda“. I Sveti Teofan Zatvornik je isticao da „svako poslušanje i pokornost vlastima, koje vladaju ne po Bogu, jeste ustvari pripremanje naše duše za dolazak antihrista, bez toga da mu se suprotstavimo, voljno ili nevoljno. To je lažno i nebogougodno poslušanje i pokornost, koje vodi u pogibao“ – tvrdio je ovaj veliki ugodnik Božiji. „Naš duhovnik“, pak, hoće da zažmuri(mo) pred sodomskim grehom, za koji je prema Krivičnom zakonu u Srbiji do 1994. godine bila predviđena zatvorska kazna od jedne godine. Ako rečima Svetog Teofana izmerimo savete „duhovnika“ izlazi bolna osuda: on se ne može nazvati hrišćaninom, već otpadnikom od vere i slugom antihrista.
Neka se Gospod smiluje „duhovniku“, ispravi ga i prosvetli! Neka se Gospod smiluje i podari našem narodu trezvenost i hrabrost koju su imali naši sveti preci, kako bi nas molitvama Presvete Bogorodice, zaštitnice Beograda, i Svetog Aleksandra Nevskog, čiji prenos moštiju praznujemo 12. septembra, spasao od sodomske i svake druge pošasti.
Iѕvor: Iskra
