On je, kao vladar Srbije, uspeo da do kraja uspostavi identitetsku politiku isto kao i Milo Đukanović, što je obrazac, koji ga je, baš kao i crnogorskog vladara, učinio imunim na sve što opozicija iznosi o kriminalu i korupciji, pa i o osiljenosti vlasti.
Vučićeva i Đukanovićeva identitetska politika su međusobno oprečne, ali sve dok oni vode jake identitetske kampanje, na bezbednom su u odnosu na sva moguća otkrića opozicije, pa čak i na ona sa obaveštajnim zapletima.
Kao što smo imali priliku da vidimo u slučaju klana Belivuk, imuni su i na otključavanja šifrovanih komunikacija i na svako ukazivanje na sporne veze koje oni kao vladari i njihov uski krug možda imaju sa podzemljem.
Za srpsku opoziciju, povratak u Skupštinu je ne toliko oporavak demokratije u Srbiji i povratak svojoj političkoj kući, koliko kraj pogrešnog uverenja da su im za izvesnu pobedu nad Vučićem i SNS potrebne samo dve stvari.
Jedna je pristup medijima i ovo su uverenje gajili posebno svi nastavljači nekadašnje velike DS (Zelenović, Đilas, Lutovac, Jeremić…) Druga je pristup skupštinskoj govornici, čemu su više težili iz novih pokreta i ostataka stare desnice (POKS, NDB, Novi DSS, Dveri…)
Opozicija će imati pristup i medijima i govornici, ali će morati da pokaže šta ume i zna. Takođe i da se oslobodi zablude da je parlament samo pozornica koja se lako može zameniti nekom drugom. Skupština nije samo hol, niti samo zgodna pozadina za obraćanje novinarima, umesto neke druge, recimo Telekoma, opštine Jagodina ili…
Ono što je dobro to je da je u novom otkrivanju parlamentarizma ima poleta i svežine, nasuprot zasićenju koje je obuzelo ostale vidove političke borbe, od protesta pa nadalje. A to jeste potrebno narodu uprkos svim nastojanjima samog vladara Vučića, kao i dela desne kulturne javnosti, da parlament označe kao nebitan.
To jednostavno nije tačno, već i zbog toga što ako imamo reč maternjeg jezika za nešto, onda je i to naš izvorni pojam, i naša drevna ustanova, a mi reč Skupština, je li, imamo. Uostalom, najdostojanstveniji momenat izbora od 3. aprila, bio je kada je tokom kampanje na TV N1 upriličena debata nekoliko predsedničkih kandidata, i kad su Biljana Stojković iz Zajedno i Miloš Jovanović iz Novog DSS teorijski raspravljali o levici i desnici.
Skupština u kojoj bi se vodile i takve rasprave, ne može da obori Vučićevu identitetsku politiku, i ali zato može ublažiti udare koje će izazvati teški ekonomski slom koji svi očekuju na zimu kao posledicu stavičnog rusko-ukrajinskog rata.
Vučić se, to je barem jasno, dosledno drži nekih rokova koje je sam zacrtao sve govoreći da će nova vlast što pre, ali da su konsultacije o većini u junu ili julu, Skupština pre zadnjeg roka u avgustu, vlada u avgustu ili septembru.
Od 1. avgusta kada je zakazano konstitutivno zasedanje, rok je tri meseca za izbor vlade, što je Vučićev manevarski prostor za kupovinu vremena. On čini se, voli po navici tako da manevriše, bilo da ima ogromnu većinu, bilo manju, kao što je uobičajeni njegov manir da svi naprednjaci po Srbiji prenose pogrešno ime mandatara, kao i pojedinih novih ministara.
Vučić uživa da posle toga kaže kako svi pojma nemaju, ali to su njegova vladarska zadovoljstva, koja ni opozicija, ni javnost nisu uspeli da ograniče i spreče.
S druge strane opozicija će za početak biti deo rukvodstva Skupštine, imaće potpredsednička mesta, što je pola puta do učešća u nekoj budućoj vladi, ali ukoliko zadrži podršku kod birača. To neće biti lako, jer će u Skupštini nastupati potpuno drugačije od onoga kako je nastupila 3. aprila na izborima.
U defanizivi je od kraja tih izbora, jer je taj kraj mutan, opozicija je propustila da jasno kaže kada su parlamentarni izbori završeni, sve dok nije bila doterana do duvara da to kaže, na petom ponavljanju glasanja u Velikom Trnovcu. U odnosu na to, Đilas je još i razumno odmah posle 3. aprila, rekao da su izbori za predsednika i izbori za Beograd gotovi.
Evo primera kako sad izgleda prestrojavanje opozicije na temi sankcije prema Rusiji: Protiv uvođenja je 47 poslanika, naspram 46 poslanika, koji su za. Zajedno, DS i NDB nastupaju pred prvo zasedanje udruženo sa Narodnom strankom (12 poslanika), koja se izjašnjava protiv uvođenja sankcija, dok su Zajedno, NDB i DS za sankcije. DS Zorana Lutovca ima 10 poslanika i svoj zasebni poslanički klub, iako su i DS i NS te mandate osvojili na listi Ujedinjenih koju je predvodila Marinika Tepić iz SSP.
Oko SSP je ostalo 16 poslanika (ukupno 38 izabranih, 12 NS, DS 10). Od toga 10 je SSP, na čelu sa Marinikom Tepić, dva su PSG (Pavle Grbović i Natan Albahari), jedan je PzP (Janko Veselinović), jedan je Sindikat Sloga (Željko Veselinović), i dvoje su nestranačke ličnosti, Marija Lukić iz Brusa i Slaviša Ristić sa Kosova.
NDB ima pet poslanika, a osmoro Zajedno gde su organizacije Nebojše Zelenovića i Aleksandra Jovanovića Ćute, svi oni izabrani su prethodno na listi Moramo, a oko imena Moramo traje pravni spor sa NDB.
Za sankcije Rusiji su i dva poslanika koalicije Vojvođani (Aleksandar Olenik i Tomislav Žigmanov), dva SDA, i tri sa liste Muftijin amanet, kao i Šaip Kamberi. Sem Jeremićevih 12 koji se protive uvođenja mera Moskvi, protiv sankcija se još izjašnjava 15 poslanika sa liste Novi DSS-POKS Miloša Jovanovića i Vojislava Mihailovića, zatim 10 Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovski, kao i 10 sa liste Dveri-POKS Boška Obradovića i Žike Gojkovića, što daje u zbiru 47 poslanika.
Pretpostavlja se da će se protiv sankcija opredeljivati i petoro poslanika SVM, a zajedno sa 120 poslanika liste oko SNS i 31 liste SPS-JS Ivice Dačića, to daje komotnu većinu od 156 u odnosu na 250 mesta koji broji parlament.
Izvor: Danas
