Svaki pokušaj da se kroz igrani ili dokumentarni film prikaže stradanje Srba u bližoj i daljoj prošlosti, što od naših dojučeranjih sugrađana u zajedničkoj državi, što od većine zapadnih zvaničnika i medija, biva proglašen za „besprizornu srpsku propagandu”. Poslednji primer takvog stava su reakcije na prikazivanje trejlera za film „Oluja”. Koliko god nas one pogađale, i sami smo im doprineli zaboravom i ćutanjem u ime „viših interesa”. Ostalo je završila zapadna propaganda tokom ratova devedesetih, potom pretočena u desetine filmova i serija u kojima su Srbi isključivo zločinci. Promeniti takav narativ biće i mukotrpan i dugotrajan proces.
Kako smo došli u situaciju da hrvatski zvaničnici ustaški logor smrti Jasenovac u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u kome su stradale na stotine hiljada Srba, uključujući žene, starce i decu, Jevreji i Romi, proglase za srpski mit, a da prvi film o tom stradanju, „Dara iz Jasenovca”, američki magazin „Varajeti” opiše kao „tanko prerušenu propagandu koja cinično koristi Holokaust da progura nativističku agendu”, možda najbolje pokazuju naša međusobna gloženja o nameravanoj poseti Jasenovcu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, do koje nije došlo, budući da su hrvatske vlasti sve tri Vučićeve molbe odbile jer „nije vreme za to”. Zašto bismo se čudili reakcijama u Hrvatskoj i komentarima o „Vučićevom pokušaju izazivanja kaosa” ako smo usred Srbije čuli, moglo bi se reći, mnogo gore kritike. Kritičari nisu našli za shodno da reaguju na tvrdnje da je „Jasenovac srpski mit”, ali jeste reagovao izraelski istoričar, direktor centra „Simon Vizental” Efraim Zurof, rekavši da Jasenovac nije mit i da Vučić ima pravo da ga poseti. Što bi se čudili pisanju američkog magazina o „Dari” kad su neki usred Srbije taj film dočekali „na nož”.
Nekoliko dana uoči obeležavanja godišnjice početka NATO agresije na našu zemlju, 24. marta, a dan posle godišnjice pogroma Srba na Kosovu i Metohiji od 17. marta 2004. godine, u Gračanici je prikazan film Dušana Milića o ovom pogromu – „Mrak”. „Mrak” su, kako je Milić rekao, odbili svi zapadni festivali, uključujući i onaj u Berlinu. Film o stradanju Srba se ne uklapa u zapadni narativ o njima, baziran, između ostalog, i na pisanju nemačkog novinara Klasa Relotijusa o tome kako su srpski vojnici na Kosovu „igrali fudbal ljudskim lobanjama”. Čovek je dobio i nagrade za svoje pisanje, a razotkrilo se, što je i sam priznao, da je sve to izmislio. NJegove izmišljotine, međutim, nastavile su da žive u zapadnim filmovima i serijama, koje i mi ovde gledamo.
Izmišljao je i „reportaže” iz BiH tokom tamošnjeg građanskog rata i za njih bio nagrađivan. Srpski film o srpskom zločinu „Dubina 2” ne samo da je prikazan u Berlinu nego je dobio i nagradu. Možda bi i neki film iz Federacije BiH o zločinu nad Srbima, a bilo ih je onoliko, ili hrvatski film o zločinu tokom „Oluje” dobio neku međunarodnu nagradu da je takav snimljen, ali nije. Niti je u planu. Naprotiv, u Hrvatskoj su trejler za film „Oluja”, po pričama ljudi iz izbegličke kolone, najoštrije osuđuje uz komentar da je „sramota tako govoriti o ’Oluji’”. Ustaški poklič – „Za dom spremni” – tokom proslave „vojno-tehničke operacije ’Oluja’” nije sramota, sudeći i po reakcijama u Hrvatskoj i izostanku iste u EU, čiji je ona deo.
I dok je svaki srpski film, ono malo snimljenih, dočekan i u našem okruženju i u zapadnom svetu ili osudama zbog „provokacija” ili tišinom i odbijanjem da uopšte bude prikazan, nema laži koju su zapadni političari i novinari izmislili o Srbima, a koja nije pretočena u neki film ili seriju. Samo od marta do juna mogli smo da vidimo nekoliko takvih primera. Važno je pomenuti baš ovaj period, jer se poklapa s početkom ruskog napada na Ukrajinu, a to je i period u kome je bilo mnogo teških dana za nas, dana kada su obeležavane godišnjice zločina počinjenih nad civilima tokom NATO agresije na našu zemlju – da pomenemo samo bombardovanje putničkog voza u Grdeličkoj klisuri, Varvarinskog mosta, pa tone kasetnih bombi izručenih na centar Niša, svi izginuli civili. Kolateralna šteta, tako su ih nazvali. Bombardovanje RTS-a nije bila „kolateralna šteta”, nego, kako je saopštio NATO, legitimni cilj jer je odatle širena propaganda.
Baš, dakle, u pomenuto vreme na jednom kablovskom kanalu, koji imaju svi ovdašnji operateri, prikazan je film o britanskoj novinarki Mari Kolvin, poginuloj u sirijskom gradu Homsu u februaru 2012. godine. U tom filmu Kolvinova razgovara s kolegom novinarom jedne zapadne agencije, opisujući mu strahote koje je videla dok je izveštavala iz Avganistana, a on njoj priča o „užasu kojem je svedočio u BiH”. Kaže čovek kako je gledao „Srbe koji su se slikali sa odsečenim glavama svojih protivnika i još su se time ponosili”! Jedine fotografije iz BiH sa odsečenim glavama bile su one koje su pripadnici jedinice „El mudžahedin” u sastavu vojske Alije Izetbegovića napravili, a glave su srpske, ali koga je briga za to.
Prikazano je i nekoliko epizoda serije „Ef-Bi-Aj”, u kojoj Srbin postavlja eksploziv u patike takmičara na maratonu u jednom američkom gradu, pa Srbin, koji je deo srpske terorističke organizacije, koji pokušava da izvede nuklearni teroristički napad... Sve su to, dabome, na vreme otkrili i sprečili. U francuskoj seriji filmova „Aleks Igo” jedna Bošnjakinja prepoznaje u uglednom francuskom doktoru Srbina, koji je uzeo prezime svoje supruge Francuskinje da bi prikrio svoje zločine počinjene u BiH, a tamo je, ni manje, ni više, uzimao organe srpskim protivnicima i prodavao ih! Tad je prikazana i „Nemoguća misija 4” Toma Kruza... Bilo je i drugih, s manje strašnim „srpskim zločincima”.
Dok su se ovi filmovi vrteli, slušali smo i gledali evropske zvaničnike i njihove ovdašnje ambasadore, kako jedan od njih reče, šokirane jakom ruskom propagandom u Srbiji. To je bilo i vreme u kojem nije bilo dana da bar nekoliko njih ne napiše neki autorski tekst u našim medijima o važnosti da Srbija uvede sankcije Rusiji, koja je „brutalno napala jednu suverenu zemlju”, koja „nemilosrdno ubija civile”. Strani novinari, oni čije su kolege izmišljale najmonstruoznije laži o Srbima, preslišavali su naše zvaničnike zbog „odnosa prema Rusiji”. Da ne pominjemo, blago rečeno, ignorisanje terora nad Srbima na Kosovu i Metohiji i insistiranje na tome da Srbija mora da prizna takozvanu državu Kosovo.
Teško da će neki naš film o stradanju Srba, baziran na suštim, proverljivim činjenicama, promeniti zapadne stavove i narativ o Srbima i Srbiji. Izvesno je i da će obeležavanje zločina počinjenih nad Srbima u daljoj i bližoj prošlosti nervirati mnoge i u okruženju i na Zapadu. No, zbog nas su važni i takvi filmovi i ovo obeležavanje. Zbog generacija koje ništa o tome ne znaju, da o svojoj istoriji ne uče iz holivudskih filmova i „istina”.
Kruzova „Nemoguća misija” i Srbi
Da je u zapadnom svetu, na osnovu slike koju su stvorili tamošnji mediji, moguće svaku priču, ili film, o stradanju Srba na prostoru bivše Jugoslavije jednostavno odbaciti kao „srpski mit”, pokazuje i film svetske megazvezde Toma Kruza „Nemoguća misija 4”, koji je, u udarnom terminu, pre dva meseca prikazan na Prvom programu Radio-televizije Srbije. I u ovom, kao i u prethodna tri, Kruz u američkoj tajnoj misiji spasava svet od terorističkih pretnji, u kojima Rusi uvek imaju zapaženu ulogu. Posle uspešno završenog zadatka, zbog ugroženosti, sklonjen je sa suprugom u Hrvatsku, gde su ga čuvale američke bezbednosne službe, međutim, dok je on trčao, dvojica Srba su ušla u hotel, onesposobila obezbeđenje, otela njegovu suprugu, koju su posle „pronašli u šumi, ili ono što je od nje ostalo”. Kruz je krivce i pomagače, šest Srba, pronašao i ubio, a potom se na neko vreme povukao, da se oporavi od tragedije.
Po povratku, na novom zadatku u njegovom timu je i jedan od onesposobljenih čuvara, koji oseća krivicu što je Kruzova žena stradala, pa odbija poziv za sledeću akciju. Kruzu otkrivaju šta je razlog odbijanja, pa on poziva čuvara na razgovor. Otkriva mu „nešto što niko ne zna”, sam je inscenirao otmicu supruge, koja je živa i zdrava. Objasnio je da, dok je s njim, nikad ne bi bila bezbedna, „zato smo morali da se razdvojimo, to je bio jedini način da nastavi da živi, više nikad ne smemo da se sastanemo”. Čuvar je srećan zbog toga, ipak pita: „Ali, zar nisi ubio šest Srba?” Kruz sleže ramenima i lakonski odgovara: „Šta da se radi, ponekad mora tako.” Ubiti Srbe zato „što se ponekad tako mora”, niko neće zameriti Kruzu. Takvu su sliku o Srbima kreirali zapadni mediji.
O usponu i padu Al Kaide pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
