Piše: Andrea Kotarac, političar iz Francuske, predsednik Nacionalnog jedinstva za region Overnja-Rona-Alpi

Barikade, blokade, kosovske specijalne snage, protivavionske sirene, pucnji ... Tog 31. jula, u Mitrovici na severu Kosova, sukobi između srpskog stanovništva i albanskih policijskih snaga na Kosovu gorko su ličili na deža-vi. Kosovo, mala država koja je sada uglavnom naseljena muslimanskim Albancima, odvojila se od Srbije 2008. godine, ali UN je još uvek ne priznaje; kao ni više od polovine država koje su tamo članice. Danas ta država liči na neku novu scenu na kojoj se odvijaju operacije u kojima se suprotstavljaju atlantisti i istorijski saveznici Rusa, koji su već zauzeti u nekom drugom obračunu čije posledice osećamo u našem svakodnevnom životu.

Varnicu tog 31. jula izazvala je odluka albanskih vlasti na Kosovu da na severu gde je većinsko stanovništvo srpsko, uvedu registarske tablice i kosovske lične isprave umesto srpskih tablica i ličnih dokumenata. Međutim, 2011. godine zaključen je sporazum o kretanju između Beograda i Prištine; taj sporazum kosovskim Srbima ni na koji način nije nametnuo usvajanje pasoša i registarskih tablica te nove male države.

Ova jednostrana odluka, koja u očima spoljnih posmatrača može izgledati nebitna, svakako više nije takva u kontekstu rata u Ukrajini i sukoba sa Rusijom, istorijskim saveznikom Srbije. Osim toga, odlazak američkog državnog sekretara Entonija Blinkena na Kosovo samo nekoliko dana pre sukoba je možda probudilo želje muslimanske albanske ofanzive na hrišćansko stanovništvo na severu Kosova. Moskva je odmah kritikovala napad i podržava Srbe, jedine zemlje koja je kandidat za Evropsku uniju koja nije uvela sankcije Rusima, iako je osudila napad na Ukrajinu.

Deklaracija o nezavisnosti koja ništa nije rešila

Osim afere sa registarskim tablicama, treba razumeti da su fundamentalni problemi i dalje zakopani i daleko od rešenja u očima različitih strana sukoba. Za početak, kako je upravo pomenuto, nemogućnost Kosova da dobije međunarodno priznanje svoje nezavisnosti 14 godina nakon jednostranog proglašenja. Što, gledajući unazad, očigledno zvuči kao neuspeh za NATO. Više ne postoji sistematsko diplomatsko usklađivanje, 22 države su čak povukle svoje priznanje nezavisnosti Kosova, poput Gane ili Madagaskara.

Još jedan kamen spoticanja, koji nije manje važan, jeste nemoguć povratak srpskih izbeglica koje su proterale albanske snage UČK, klasifikovane kao teroristička organizacija od strane Sjedinjenih Država, sve do napada NATO-a na Srbiju. Međutim, od kraja marta 1999. UČK je iznenada postao neizbežan saveznik NATO-a. Zaista, tokom povlačenja srpske vojske sa Kosova u junu 1999. godine, više od 250.000 Srba je proterano iz svojih sela pod pretnjom streljanja, kada je teoretski trebalo budu zaštićeni od strane NATO snaga.

Brojke o kretanju stanovništva tokom vremena mnogo govore. Dovoljan je jednostavan pogled na popis stanovništva iz 1981. godine (u vreme jugoslovenskog komunističkog režima) i 2011. godine (posle nezavisnosti). U Prištini, glavnom gradu, 1981. godine živelo je više od 43.875 Srba. 2011. godine bilo ih je samo 437, sto puta manje nego 1981. U Peći, na zapadu zemlje, živi samo 332 Srba, naspram 17.791 u 1981. Konačno, u Prizrenu, prestonici Srbije u 14. veku, 1981. godine bilo ih je 11.651, a trideset godina kasnije samo 231. Nedavni podaci čak govore da ih na ovom lokalitetu ima samo 27! Drugim rečima, 400 puta manje za četrdeset godina.

Vesti podstiču na razmišljanje o Sirijcima, Iračanima, Avganistancima - izbeglicama - pa čak i o mogućnosti prihvatanja talibana, poput Sandrin Ruso. Ali kome danas smetaju srpske, hrišćanske i evropske izbeglice, koje su pre 23 godine proterali kosovski Albanci? Hoćemo li sutra, u srcu Evrope, morati da čekamo zaglušujuću buku artiljerije kako bi se čuo njihov tihi vapaj?

Brisanje svih hrišćanskih tragova

Kosovo je evropska crna rupa u međunarodnom džihadizmu. Nekoliko godina posle rata, radikalni Albanci su uništili skoro 150 srpskih kulturnih i verskih spomenika, uključujući i određene manastire iz 13. veka pod zaštitom Uneska; to je mnogo više nego u pet vekova turske okupacije.

Sećamo se video snimaka koji pokazuju kako mladi albanski muslimani grabe krstove na krovovima zapaljenih manastira pod ravnodušnim posmatranjem moralističke levice, koja je u Francuskoj čuvar manjina. Ta ista levica koja čini sve kako bi se legalizovalo nošenje burkinija u našim bazenima ili koja se buni protiv proterivanja radikalnih imama koji su imali antisemitske izjave, sigurno će biti prva koja će osuditi povratak hrišćanskih izbeglica na Kosovo, koje će kvalifikovati kao "doseljenike" ili "bele muškarce".

Pored ovih zloglasnih razaranja, na Kosovu se pojavilo više od 400 džamija, koje su u velikoj meri finansirale zemlje Zaliva, i veliki broj džihadista je otišao u Siriju, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope, kada se računa srazmerno broju stanovnika. 

Posle 31. jula, tenzije su se smanjile, ali koliko dugo će to trajati? Kosovsko-albanska vlada je odložila do 1. septembra obavezu za Srbe sa severa da administrativno priznaju nezavisno Kosovo na svim njihovim dokumentima, kao i na njihovim vozilima. Ali ako se nasilje pojača u septembru, da li će Evropa braniti srpski teritorijalni integritet na Kosovu kao što to čini za Ukrajinu, ili će nastaviti da brani albanski separatizam, što bi bilo potpuno suprotno od onoga što radi u Ukrajini? Hoće li Rusi iskoristiti priliku da podrže Srbe i pokušaju da destabilizuju američku vojsku na Balkanu, iste te Sjedinjene Američke Države koje svoju najveću bazu u Evropi imaju na ... Kosovu? 

S druge strane, međunarodni džihadizam će se vratiti što je moguće bliže nama kako bi vodio novi sveti rat pomoću Erdogana i zalivskih zemalja?

Ovde se može formulisati samo jedan odgovor: više nego ikada, na našim granicama postoji nova ratna opasnost.

O albanskoj rezoluciji u Savetu Evrope pročitajte OVDE.

Izvor: Kosovo onlajn