Piše: dr Ivan Pajović
Kina je vojna velesila sa oko 300 milijardi dolara vojnog budžeta, što je stavlja na drugo mesto posle SAD koje raspolažu zvaničnim budžetom od oko 800 milijardi dolara (poznato je da postoje i diskrecioni fondovi, sa kojima budžet SAD prelazi 1000 milijardi dolara). Iako je Tajvan zemlja sa daleko manjim vojnim budžetom od Kine (oko 11 milijardi dolara), kineskoj vojnoj mašini invazija ostrva ne bi bila baš trivijalan zadatak. Tajvanska armija nije malobrojna, ima jake rezerve i najnaprednije naoružanje. Reljef i klima ostrva pogoduju odbrani. Obala je takva da postoji relativno malo mesta na kojima bi se mogao izvršiti pomorski desant. Vojni stručnjaci su ocenili osam pozicija na kojima je to moguće, a i one su relativno uske. Ostatak obale je kamenit i potpuno nepristupačan za izvođenje desanta. Velika je i nepoznanica na koji način bi SAD reagovale u slučaju kineskog napada.
Zauzimanje Tajvana za Kinu predstavlja uspostavljanje teritorijalnog integriteta zemlje, jer se po kineskim zakonima Tajvan smatra samo pobunjenom teritorijom Narodne Republike Kine, a ne nezavisnom državom. Treba imati u vidu da nezavisnost Tajvana priznaje veoma mali broj zemalja, od kojih su većina beznačajne ostrvske državice. Tajvan nije član OUN još od 1971. godine, pa gledano sa pozicije međunarodnog prava čini se da bi Kina mogla delovati potpuno legitimno i bez osude međunarodnih organizacija.
Zanimljivo je da tajvansku samostalnost podržava Amerika, ali ni ona, ni njeni saveznici ovu zemlju nisu priznale kao nezavisnu, premda smatraju da ima prava na samoodbranu. U slučaju napada, najmanje što bi Amerika učinila je da uvede sankcije Kini. Politički odnosi bi se zaoštrili, a region Jugoistočne Azije postao bi neka vrsta prve linije fronta sukoba Kine protiv SAD i njenih saveznika. Tajvan i SAD su potpisnice sporazuma o uzajamnoj odbrani iz 1955. godine koji podrazumeva da u slučaju napada na Tajvan u njegovoj odbrani učestvuju i SAD. Na kineski napad, pored SAD, najoštrije bi reagovale Južna Koreja i Japan i sigurno bi barem pojačale svoju militarizaciju, a možda preduzele i drastičnije mere.
Ukoliko bi kineska operacija protiv Tajvana uspela, to bi ozbiljno oslabilo pozicije SAD na geopolitičkoj pozornici. U geostrateškom smislu pad Tajvana dao bi Kini određene prednosti, pre svega po pitanju ostvarivanja dominacije u Južnom kineskom moru, na šta Kinezi već godinama pretenduju, jer tuda prolaze neke od najvažnijih svetskih pomorskih trgovačkih ruta. Tajvanski konflikt neminovno bi vodio Kinu ka zbližavanju sa Rusijom. Za sada Kina održava neutralan status po pitanju ukrajinskog konflikta, sa jedne strane podržavajući rusku antinatovsku retoriku, a sa druge strane podržavajući teritorijalnu celovitost Ukrajine. Konflikt sa Zapadom odsekao bi Kinu potpuno ili delimično od zapadnih tržišta, pa bi zbližavanje sa Rusijom postalo bezalternativna varijanta.
U slučaju kineske pobede neminovne bi bile velike unutrašnje promene na Tajvanu, budući da je razdvojeni život istog naroda stvorio različite političke sisteme i navike. Za 73 godine nezavisnosti Tajvanci su formirali sopstveni nacionalni identitet i spremni su da se bore za svoju nezavisnost. Većina tamošnjih stanovnika ne izjednačava sebe sa Kinezima i krajnje negativno se odnose prema komunizmu kao ideologiji.
Konflikt Kine i Tajvana doneo bi i kolosalne ekonomske posledice po ceo svet, mnogo ozbiljnije nego što ih je doneo sukob u Ukrajini. Za Tajvan je vezan veliki udeo svetske proizvodnje poluprovodnika, koji se koriste bukvalno u svoj savremenoj elektronici. Samo kompanija TSMC (Taiwan Semiconductor Manufacturing Company) proizvodi oko 50% poluprovodničkih komponenti za svetsko tržište, što je čini veoma uticajnom. Od deset najvećih kompanija koje proizvode poluprovodnike četiri se nalaze na Tajvanu (TSMC, UMC, PSMC, VIS), od kojih je TSMC najveća. Smanjenje proizvodnje poluprovodnika koje bi nastalo zbog sukoba Kine i Tajvana izazvalo bi nestašicu elektronskih uređaja u celom svetu, njihovog enormnog poskupljenja i zaustavljanja proizvodnje mnoštva drugih proizvoda neraskidivo vezanih za elektroniku. To bi predstavljalo kolaps svetske ekonomije koji bi potresao i najrazvijenije zemlje sveta. Ukoliko bi kineska pobeda bila munjevita i bez uništavanja infrastrukture proizvodnje poluprovodnika, Kinezi bi ostvarili veliki ratni dobitak i stekli dodatne poluge ekonomskog pritiska na svetska tržišta ali političkog uticaja i na najrazivijenije države sveta.
Ovo su tek neke od posledica koje bi usledile ukoliko bi se Kina odlučila na invaziju Tajvana. Sukob bi mogao prerasti u rat neslućenih razmera, čak možda i svetski. U današnjim globalizovanim geopolitičkim odnosima teško je predvideti kakav bi se niz posledica javio posle ovako značajne promene na inače uzavreloj geostrateškoj pozornici.
