Piše: Vladimir Dimitrijević

Nije bilo ovako

Nije ovo bilo ovako. 

Nismo mi imali ovakva stravična ubistva u miru. 
( Drugo je rat sa spoljnim neprijateljem, i treće je strahotni građanski rat ).

Rođen sam 1969. i ne pamtim ovo. Kao mali, video sam ubistvo koje su, na osnovu stvarnog događaja, odigrali neki amateri u TV drami Srđana Karanovića „Pogledaj me, nevernice“, i dugo mi je u glavi odjekivala pesma koju je neki seoski orkestar vojvođanski pevao ( navodim po sećanju):“Pogledaj me, nevernice, vidi moje bledo lice, i na njemu samo bore, pipni čelo kako gore“. I još:“Uzmi pušku i ubi me, pokraj puta sarani me, sarani me pokraj puta, gde polaziš češće puta“...(1)Taj strah i sada ponekad projezdi dubinama moje podsvesti...

Kao mali knjiški moljac, čitao sam sve što mi dođe do ruke, čak i ljubavne romane za žene u časopisu „Nada“, koji je moja majka kupovala zbog šema za heklanje. Jednom sam, u „Ilustrovanoj politici“, pročitao o tome kako je neko, neotkriven, ubio četvoročlanu porodicu u Sutomoru. Čini mi se da još vidim crno – bele strane na kojima je tom pisalo.

Ali nije bilo ovako, kao pre neki dan na Cetinju. 

Strah me hvata za budućnost svih nas ako ovakvi masovni zločini postanu mogući. 

To je počelo posle svih zala koje smo videli i doživeli, pa je bilo, recimo, u Jabukovcu. Ubica je, jabukovački, tvrdio da je sve to crna magija.

Cetinje 2022.

A šta se desilo na Cetinju? „Novosti“ pišu:“Vuku Boriloviću (34) trebalo je šezdeset minuta da pobije desetoro svojih sugrađana, među njima i decu, i u crno zavije brojne familije, na kraju i svoju. I juče se podno Lovćena tražio odgovor zašto se Vuk latio lovačkog karabina i krenuo pomahnitalo da iz njega seje smrt po naselju Medovine? Da li je zaista neplaćena kirija podstanara bila inicijalna kapisla za zločin ili možda nešto drugo? Da li je krvoproliće planirano ili je plod psihičkog rastrojstva? To su pitanja koja su ostala bez odgovora. /.../ Krvavi pir Borilović je počeo je u stanu njegovih podstanara, gde su likvidirani Nataša Pejović Martinović (35) i njena deca, sinovi M. M. (11) i M. M. (8). Ubijeni su i Goran Đurišić (55), Milan Mitrović (38), Rajko Drecun (56) i njegovi roditelji Dimitrije (81) i Danica Drecun (74), Danijela Radunović (51) i Aleksandra Radunović (52).

U nečuvenoj tragediji ranjeni su policajac LJubiša Maksimović, Slavica Zvicer (66) Filip Đurković, Mileva Ramadanović (76), Darinka Čelebić (78) i Aleksandar Drecun (32). Jedna od povređenih osoba nalazi se u kritičnom stanju u Kliničkom centru Crne Gore.“(2)

Ubica je verovao da je pod uticajem crne magije:“Pričao je da su mu neke stvari nestajale, a žalio nam se da ima problema kao da su neke čini na njega bačene. Možda i crna magija u svemu ovome ima udela. Bio je porodičan čovek iz poštene familije, ali nije dao na sebe. Socijalno nije bio ugrožen pa nam ova priča da je sve ovo napravio zbog duga podstanara ne drži vodu. Šta god da je u pitanju nije smeo sebi da dozvoli da uradi nešto ovako. Nismo sujeverni, ali ako je pominjao nekakve čini, ko zna, možda je odatle sve i počelo /.../ Dok smo prolazili Bolšića pazarom jedna starica sa kesama u rukama, zaustavila se i obratila tiho rečima:“Da je imao Boga u sebi ne bi ovo napravio. Ovaj narod, a pre svih mladi moraju da se vrate veri. U veri je spas - poručila je vremešna žena.““(2)
I to je uvod u nastavak ove priče. 

Demoni i zločini: Čija volja se vrši

Godine 1995. „Svetigora“, izdavačka kuća Mitropolije crnogorsko – primorske, na Cetinju je objavila knjigu ruskog sveštenika Rodiona Petrogradskog „LJudi i demoni“, o uticaju demonskih sila na savremene ljude. U toj knjizi je pisalo i ovo:“Prema svedočanstvu svetog Jovana Zlatousta, demon ne napušta čoveka koji mu se predao, sve dok ga ili ne učini sličnim sebi, ili ne dovede do samoubistva.

Ovu tezu dobro potvrđuje naš savremeni život. U sudskoj psihijatriji se koristi termin fiks-ideja, koji se drugačije tumači i kao „prisilna radnja". Evo šta čitamo tim povodom u udžbeniku Sudska psihijatrija: „U poremećaje volje mogu se ubrojati impulsivna stanja koja se karakterišu nastankom nesavladivih i teško savladivih podsticaja za činjenje ovih ili onih postupaka bez prethodne odluke. Obično se izdvaja nekoliko impulsivnih stanja: katatoni impulsivni postupci češće imaju karakter besmislenih, nemotivisanih, agresivnih i rušilačkih činova. Često bolesnik to doživljava kao potčinjavanje tuđoj volji (sindrom Kandinskog)".
Ali ako se zločin vrši uprkos svojoj volji, pod nesavladivim uticajem nečeg što joj je očigledno tuđe, to jest, tuđe volje, postavlja se pitanje čija je to užasna volja? Nije li to volja duha koga nazivamo zlim?“(3)

Zaista, čija? Čija volja donosi krvavo zlo među nas? 

Rusija devedesetih

Rusija, razorena komunizmom, postala je poligon mnogih strašnih zločina posle rušenja Sovjetskog Saveza. O tome je pisao otac Rodion:“U poslednje vreme u našoj zemlji je primetan veliki broj nemotivisanih ubistava. Reklo bi se, odjednom i bez ikakvog vidljivog razloga čovek ubija drugog čoveka. U članku „Ko će me ubiti sutra" autor V. Kalita opisuje tri strašna zločina. Prvi slučaj: dvadesetogodišnji Skorobogatov pretukao je majku, teško je ranio nožem očuha, a nakon pet dana ubio mladića koji je pokušavao da odbrani svog oca nad kojim se ubica iživljavao. Traktorista Rodopupov u pijanom stanju je zverski zaklao svoje poznanike Anu i Aleksandra bez ikakvih razloga. Zavarujev je povezao maloletnu decu u šumu i tu mu je pala na um ideja da ubije dete da bi se osvetio njegovim starijim sestrama koje su odbile da se udaju za njega. Zverski je ubio oboje dece.
Autor članka, ispitujući Zavarujevljevu ličnost, piše: „On je živeo i rastao kao mnoga seoska deca. Učio je školu, služio vojsku, zatim je radio kao nekvalifikovani radnik u kolhozu 'Otadžbina'. Nigde i nijedan dan nije proveo ni s ubicama ni s nasilnicima. Nijedan čas nije presedeo u zatvoru, kazneno popravnom domu ili logoru... I najednom takav preokret sudbine: ubica i nasilnik. Za mene je, osim ostalog užasa, najstrašnija ta običnost ličnosti zločinca, to jest, on je onakav kao i mnoštvo drugih ljudi. Strašno je što to mnoštvo živi pored nas: hoda, gleda i govori... I najednom, bez ikakva razloga, zbog 'neraščišćenih odnosa' uzima nož i seče grlo nekima od nas ili naše dece".

Zatim, komentarišući navedene činjenice V. Kalita piše da „društvo gori u vatri rasplamsalog zločinaštva", a naročito je strašno što je to „takva stihija koja je poprimila razmere pravog građanskog rata (sin protiv oca i majke; brat na brata ili prijatelja), kada svaki ratuje protiv svakog". Autor navodi strašne činjenice i od njih pravi tačna uopštavanja: o nemotivisanosti ubistava, o pojavi nove strašne vrste zločinaca „koji su samo pre čas vremena bili obični ljudi - i najednom ubice".

Ali V. Kalita ne može da objasni uzroke tog fenomena. I to je razumljivo. Jer, ovakva socijalna pojava se može objasniti samo s jednog gledišta - s mističnog.
Kako već rekosmo, čovek koji nije pokriven hrišćanskom verom, Svetim Tajnama i molitvom, postaje nezaštićen i pred mrežama iskušenja koje su pred njega postavljene. On upada u ovu ili onu mističnu klopku i, živeći u ovom svetu po zakonu svojih strasti, vešto biva upravljan od nečistog demona.“(3)
Demoni su čovekoubice. I ljude navode na ubistvo. 

Surova ubistva bez motiva

Otac Rodion nastavlja:“Tako se u članku „Manijak ide u lov" opisuje niz najsurovijih ubistava, počinjenih bez ikakvog ozbiljnog motiva. Prema podacima rukovodioca Unutrašnjeg naučno-istraživačkog instituta Ministarstva unutrašnjih poslova SSSR Jurija Samojlova, među manijacima „ima najviše ljudi s veoma visokim intelektom: kvalifikovanih radnika, službenika, lekara, sportista, studenata... Oni su, po pravilu, divni porodični ljudi, imaju dvoje ili više dece, nikada nije bila primećena u njima nikakva kriminalna sklonost".

Kao primer razmotrićemo ličnost jednog od zločinaca.

„U Stavropoljskom kraju u turističkom klubu radio je Anatolij Slivko. Uzoran porodični čovek. Žena, deca. Odličan pedagog. NJegovu naučno-vaspitnu metodiku svuda su propagirali. I tada je počeo da poziva kod sebe dečake iz svog kluba. Davao im je 25 rubalja i naređivao im da oblače pionirsku uniformu. Objašnjavao je da će sada da počne eksperiment preživljavanja u vanrednim uslovima. Posle toga ih je davio, vešao za noge, na sve moguće načine se iživljavao, istovremeno snimajući sve to kamerom. Sedmorica dečaka su umrla, a oko trideset ih je uspelo da preživi".
Prema mišljenju Samojlova, uzrok zločina je to što se „u dubinama podsvesti nekih od njih događaju neke promene. Ostajući spolja onakvima kakvi su i pre bili, oni potajno počinju da vrše krvave zločine". Kakve su to onda iznenadne promene u podsvesti koje pretvaraju spolja pristojnog čoveka u užasnu zver? Stručnjak Ministarstva unutrašnjih poslova ne može na to da odgovori, samo se vajka kako je eto, sada teško pronaći zločinca, jer nije poznato u kom profilu stanovništva ga treba tražiti.

Ma koliko strašno zvučale te reči, većina ljudi našeg društva su zombiji. To znači da su to ljudi koji pokorno izvršavaju volju nečistog duha koji se uselio u njih i koji ih često dovodi do strašnih zločina i samoubistva. Pri tome je mera opsednutosti direktno proporcionalna čovekovoj strasnosti i bezverju. Uzmite primere ubistava koje je naveo V. Kalita - izgubivši kontrolu nad razumom, ljudi su se iznenada odlučivali da počine strašne i bezumne zločine. U mozak raspaljen alkoholom dospevalo je naređenje koje izdaje neki glas koji je taj čovek već davno počeo da smatra svojim sopstvenim glasom, privikao se na njega i izjednačio ga sa svojom sopstvenom svešću, čije se hirove već odavno navikao da ispunjava bez ikakve kontrole i odgovornosti. I kao rezultat toga, događa se ono što postaje nepopravljivo.“(3)

Glasovi koji naređuju ubistva nisu ljudski, nego demonski. Zato je Bodler rekao da se najveća varka demona sastoji u tome da nas ubedi kako on ne postoji. 

Opasnosti spiritizma

Otac Rodion navodi da vradžbine, gatanje i spiritizam mogu biti ozbiljan uzrok mnogih zločina:“Četiri petnaestogodišnja dečaka iz grada Čimkenta krenula su u šetnju sa svojom školskom drugaricom na reku. Tamo su je zaklali kuhinjskim nožem, ocedili krv, i svi su tu krv okusili. Telo su zakopali i zatim su još mesec dana išli mirno u školu, sve dok ubistvo nije otkriveno. Svi su bili iz srećnih porodica. Među roditeljima nema ni alkoholičara ni zločinaca. Koji su motivi zločina?

Ispostavlja se da su se sva četvorica bavila spiritizmom. No jednome od njih se javio „muškarac u crnom" i naredio mu da ubije drugaricu koja je išla u crkvu i na nedeljnu veronauku, što su maloletnički zombiji bez pogovora organizovali i izvršili.

Kao što vidimo, mlade duše, nezaštićene verom i hrišćanskom svešću, usled bavljenja okultizmom postale su besomučne i poslušno su ispunile strašno naređenje. I to nije izuzetan slučaj. Kako često možemo videti besmislenu, hladnu surovost, divlju zlobu, slepu ravnodušnost prema tuđim patnjama. Avaj, sve je to postalo glavno obeležje našeg bezreligioznog društva.“(3)
Razmislimo o ovome!

Na Zapadu, krajem 20. veka

Otac Rodion je pisao i o Zapadu:“A kako stoji stvar u kapitalističkim zemljama? Možda su u njihovom materijalno bogatom društvu moralne vrednosti neizmerno iznad naših? Možda je kod njih sve drugačije? Ne treba li da se, osim materijalnog, poučavamo još i duhovno-moralnom životu njihovog društva?

Evo šta čitamo u nemačkom časopisu Štern: „Ubistva roditelja su naročit oblik ubistva - ističe sudija Miler - pošto se zločinac i žrtve nalaze u vrlo bliskim odnosima... takva ubistva kod nas imaju staru tradiciju". I zaista, u Nemačkoj takvi slučajevi nisu retki. U članku „Zašto deca ubijaju roditelje" opisuje se pet ovakvih zločina.

U prvoj priči ubica je Ingo Gerket, sin arhitekte iz srećne i imućne porodice. Roditelji su od detinjstva ispunjavali sve njegove hirove. Jednom je zatražio od majke krupnu svotu novca da bi kupio diskoteku. Majka se usudila da se posavetuje s mužem. Sutradan je došao kući i zapodenuo razgovor s ocem. Razgovor nije doveo do željenog rezultata. Tada je Ingo uzeo gvozdenu šipku, ubio oca, sišao u podrum i ubio majku... Pre nego što je otputovao u inostranstvo, telefonirao je prijatelju i rekao mu: „Diskoteku sam na 51% ja kupio". Kroz tri dana došao je i pre-dao se policiji. O motivima zločina, prema izjavi tužioca, govorio je nejasno i zagonetno.
U Hamburgu je sin radnika na klanici iznajmio 1979. godine svog prijatelja u svojstvu ubice za 4000 maraka i mirno posmatrao kako mu ovaj ubija roditelje. „Hteo sam slobodu - rekao je osamnaestogodišnji sin - i zato su oni morali da se sklone s mog puta". Roditelji su ga terali da im pomaže u kućnim poslovima.

Da bi dobio nasledstvo i kupio prestižna kola, devetnaestogodišnji učenik iz Bad-Dirkhajma ubio je roditelje iz puške, a sestri je naneo mnoštvo rana nožem. Na saslušanju je upitao bez zbunjenosti: „A šta će biti s mojim nasledstvom?"
Druga dva slučaja su slična pomenutim. Kao što vidimo, motivi za vršenje ovih strašnih zločina bili su neznatni, prilično beznačajni povodi. „Smetali su mojoj slobodi... terajući me da radim u kući. Nisu mi dali novac za diskoteku, za kola". Život roditelja pokazao se bezvrednijim čak i od ovakvih sitnica. Glas savesti kod tih ljudi je potpuno gluv. Hrišćanske vere, koja bi mogla da zaustavi zlodelo, nema. Nema čak ni najmanje unutarnje borbe protiv bezumne pomisli. Postoji samo potpuna pokornost zločinačkoj volji koja ga podstiče na strašan zločin.

Sve to govori o stanju potpune opsednutosti ovih ljudi. To i nije čudno. Amerika i Evropa se guše od bezduhovnosti. Istinski pravoslavnih hrišćana tamo je izuzetno malo. Služenje idolu strasti postalo je temelj celog života. Okultizam, magija, kult istočnjačkih religija postali su neobično i široko rasprostranjeni i popularni.
Zbog toga je ovakva besomučnost za mnoge građane Zapada postala norma. Tako da se na duhovnom planu od njih nemamo čemu učiti.“(3)

To se, naravno, vidi i danas. Zapad ide u smrt, i trudi se da svet povuče za sobom.

Pogledajmo oko sebe

Otac Rodion nas opominje:“Poznato je da je čovek sazdan po obrazu i podobiju Božijem, pozvan je velikom cilju ljubavi i beskrajnog savršenstva. Ali kada se on zatvara u začaranom krugu zadovoljavanja svojih strasti, kada postaje egocentričan - njegova duhovna i fizička propast postaju neizbežni, jer on, odstupajući od Boga, bira nebitije.

„Čak i jedan koji ispunjava volju Božiju bolji je od hiljadu bezakonika" - svedoči Jovan Zlatoust. „Sveti su so zemlje, oni su smisao njenog bivstvovanja; oni su onaj plod radi kojeg se ona hrani. A kada zemlja prestane da rađa svete, tada joj se oduzima sila koja zadržava svet od katastrofe", tvrdi prepodobni Siluan. To jest, kada mera zla prevaziđe granice dopuštenog, društvo i narod u kojem se tako nešto dogodilo neizbežno propadaju. Primer za to je propast prvog čovečanstva u potopu. Takođe se setimo Sodoma i Gomore, i njihove propasti zbog neobuzdanog razvrata. Setimo se Avrama koji je molio Svetu Trojicu da poštedi grad barem radi deset pravednika i dobio je obećanje da ako se tamo nađe deset pravednika radi njih će grad biti pomilovan (Post. 18,32). Ali se nije našlo ni deset. Bio je izveden samo pravedni Lot s porodicom, a grad s razvratnim stanovnicima je propao.

Ne stojimo li svi na pragu iste takve propasti? Ne bliži li se kraju ona mera bezakonja koja će prepuniti čašu trpljenja Božijeg i izazvati neumoljivi gnev Stvoritelja sveta? Hoće li se naći među nama deset pravednika koji mogu da zadrže odmazdu koja treba da se izlije na našu zemlju zbog ljudskih bezakonja?

Pogledajte oko sebe. Mržnja, nered, prag gladi, ekološka katastrofa, međunacionalna trvenja i ostalo - nije li to plod naše bezduhovnosti, bezbožnog života, nisu li to signali Božiji koji treba da nas nateraju da se zaustavimo, da se zamislimo i promenimo? A ako je to tako, neće nam pomoći ekonomske reforme bez duhovnog preporoda. Neće nam pomoći mudri vladar, niti okultisti s vanzemaljcima, već naša vera u Hrista Spasitelja, naše pokajanje i promena života - eto šta može da izvede Rusiju iz duhovne i materijalne krize, da da svetlost života našoj budućnosti.“(3)
    
    Objavljeno na Cetinju 1995, a desilo se, na Cetinju, ono što se desilo 2022. 

Poslednja opomena

I nemojmo misliti da se to neće desiti i među nama. Svi smo mi jedan narod, bez obzira na montenegrinsko etno-ludilo. Sveti Lavrentije Černigovski, koji je sa ovog sveta u bolji otišao polovinom dvadesetog veka, najavljivao je da će se pakao izliti na zemlju:“Svi će demoni izići iz bezdana i ući u ljude koji se neće ni krstiti, ni moliti, nego će samo ubijati ljude. A ubistvo je – prvorodni greh. Demoni će nastojati da što više ljudi zavede tim grehom.“

Novi Zavet nas takođe opominje:“U to vreme, pak, dođoše neki i kazaše za Galilejce kojih krv pomeša Pilat sa žrtvama njihovim. I odgovarajući Isus reče im: Mislite li da su ti Galilejci bili najgrešniji od svih Galilejaca, jer tako postradaše? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula siloamska i pobi ih, mislite li da su oni najkrivlji bili od svih Jerusalimljana? Ne, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti.“( Luka 13, 1-5 )

Trebalo bi razmisliti o rečima Hristovim dok još ima vremena za pokajanje. Uskoro ga neće biti. 

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda