Piše: Miodrag Zarković
A onda je, naravno, završio u gepeku. Legenda kaže da je nekom donjeckom saobraćajcu, koji ga je zaustavio zbog ne preterano ozbiljnog saobraćajnog prekršaja, odbrusio čunjenim pitanjem: ”Znaš li ti ko sam ja?”
Valjda nema jezika na svetu na kojem ta rečenica može da zvuči ikako osim uvredljivo. DŽejms je toga morao da bude svestan. Do tada je, uostalom, u Donjecku živeo već tri godine i sasvim pristojno se služio ruskim, tako da je znao šta izgovara. Doduše, možda se saobraćajcu obratio na engleskom, legenda to ne pojašnjava. U Donjecku inače mnogi razumeju engleski, mada izbegavaju da ga koriste, tako da nije nemoguće da se kratka prepirka zaista odigrala na najzastupljenijem svetskom jeziku.
Saobraćajac je, u svakom slučaju, savršeno dobro shvatio šta ga je ovaj pitao. I ko zna zašto je tog dana bio loše volje. Ili, da li je uopšte pa bio nakrivo nasađen. Jer, možda je bio sjajno raspoložen, ali mu je mrak pao na oči istog časa kada je čuo pitanje. Kako god, DŽejms je dobio odgovor kakvom se nije nadao: saobraćajac ga je razoružao, a onda krenuo da ga maltretira, sa sve zatvaranjem u gepek u kojem ga je vozikao po Donjecku do kraja dana.
Tako kaže legenda.
U stvari, ne baš ni legenda, nego prilično pouzdani novinarski izvori. Potpisnik ovih redova nije lično prisustvovao DŽejmsovom ispadu i saobraćajčevom odgovoru, ali nema razloga da sumnja u priču koju je čuo. Pogotovo što DŽejmsa poznaje i lično.
Naravno, DŽejms se ne zove DŽejms, niti je iz Londona. Za potrebe ovog članka izmenjeni su mu i ime i poreklo. Sve ostalo je, međutim, tačno, zaključno sa tim da priča o njegovom ”gepekovanju” zbilja kruži među njegovim donjeckim poznanicima. Takođe je činjenica da se u doba kada je priča nastala, pre par godina, stvarno povukao iz Donjecka i vratio u otadžbinu. Odande nastavlja da podržava borbu donbaskih republika za konačno oslobođenje od kijevskog režima, ali, koliko je poznato, u sam Donbas više nije nogom kročio.
Čak i nije mnogo važno da li je priča o njegovom ”gepekovanju” tačna i koliko. Naravno da je ”DŽejmsu” to bitno, ali nama ostalima nimalo, jer celom slučaju možemo da pristupimo kao savršenom primeru sukoba vrednosnih sistema.
Taj sukob je potpuno očigledan, nezavisno od toga da li je izvesni donjecki saobraćajac istinski kaznio nadobudnog ”DŽejmsa” ili je sve samo rekla-kazala. “DŽejms” stvarno postoji i stvarno se ponašao onako kako je opisano na početku teksta, a danas ga stvarno nema u Donbasu. Danas, kada su u taj deo sveta pohrilili mnogi koji sa Donbasom ranije nisu imali nikakve veze, ”DŽejms”, koji je neminovno doprineo mladoj Donjeckoj Narodnoj Republici, drži se na upadljivoj razdaljini.
Na ovaj ili onaj način, shvatio je da za njega tamo ipak nema mesta. Koliko god on možda to želeo, vrednosno ne pripada Donbasu, pa ni ruskom svetu.
Sukob vrednosnih sistema se drugačije zove kulturni rat. Nijedno društvo, naime, ne običava da svoje temeljne vrednosti drži uredno popisane i lako dostupne. One se podrazumevaju. One proističu iz vaspitanja, mentaliteta, jednom rečju kulture dotičnog podneblja. Kada se na jednom mestu ukrste dve različite kulture, odnosno različite vrednosne lestvice, neizbežno dolazi do njihovog sukobljavanja i tu pojavu onda zovemo kulturnim ratom.
Naziv ne bi smeo da zavara. Pod kulturom se, u užem smislu, misli na nešto sofisticirano, kreativno, intelektualno; nikako na bilo šta nasilno. Pa ipak, kulturni ratovi su i sami po sebi prilično surovi, a vrlo često imaju običaj da prerastu u prave, tj. nasilne i nemilosrdne ratove. To se upravo i dogodilo u Donbasu.
Kulturni rat u Donbasu besneo je decenijama. U jednom uglu ringa stajala je ruska kultura, naoružana viševekovnim uspešnim iskustvom koje je od tog područja, ranije divljeg i zapuštenog, stvorila jedan od najrazvijenijih delova nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ruskom preduzimljivošću i marljivošću, Donbas je u proteklih vek i po munjevito napredovao do sojevrsnog industrijskog El Dorada, širom sveta poznatog po ubedljivo najkvalitetnijem uglju na planeti.
U Lugansku je ruska kultura bila potpomognuta i srpskom, tamo prisutnom još od ranog 18. veka preko doseljenika, srpskih husara, boraca prekaljenih u mnogobrojnim ustancima protiv otomanske okupacije srpskih zemalja. Petrograd odnosno Moskva, zavisno od toga kako se ruska prestonica selila u to vreme, raširenih ruku dočekivala je srpske husare i spremno ih upućivala ka južnim granicama carstva, duž kojih su tatarski pljačkaški pohodi zadavali mnogo nevolja. Srbi su se pokazali toliko delotvornim u suzbijanju tatarskog razbojništva, da im je carica Jelisaveta 1753. godine prepustila na upravljanje celu Lugansku oblast, darujući im tom prilikom sablju koju luganski Noćni vukovi, uticajan ogranak sveruskog motociklističkog udruženja, do dana današnjeg ponosno čuvaju u svom muzeju.
Ruska i u manjoj meri srpska kultura su, dakle, presudno oblikovale Donbas, iako je on, zloćudnim boljševičkim inženjeringom, početkom 20. veka pripao novostvorenoj Ukrajini. Kada je ranih devedesetih došlo do raspada SSSR, retko ko je izvan Donbasa uopšte čuvao svest o snažnom ruskom identitetu tog kraja, ali su u Donjecku i Lugansku itekako držali do svojih etničkih korena.
Istovremeno su, avaj, bili otvoreni i za ukrajinsku kulturu. Nisu ni imali nekog razloga da joj se opiru, jer isprva ona i nije bila suprotstavljena ruskoj, pošto se tadašnje ”ukrajinstvo” takođe temeljilo na pobedi Crvene armije u najvećem ratu u istoriji. Ali, onda je došlo do nasrtaja sa Zapada, čijim je zakulisnim delovanjem 2004. godine u Kijevu uspostavljena vlast Viktora Juščenka, prvog otvorenog rusomrsca na čelu postsovjetske Ukrajine. Tada je izbio kulturni rat u Donbasu.
Površno gledano, to je bio rat ruske sa ukrajinskom kulturom. Bioskopi u Donjecku i Lugansku su, primera radi, bili kažnjavani ako bi strane filmove prevodili na ruski, a ne na ukrajinski jezik, koji je nametan tom i sličnim merama. Ukrajinska kultura, međutim, nema snagu da se bori protiv ruske. Iako u Donbasu mnogi cene, recimo, ukrajinsku književnost, nije to moglo da ih odvoji od kulturne matice.
Zapadna pop kultura je već mogla. U uglu ringa suprotnom od ruske stajala je ne ukrajinska, nego zapadna kultura za laku i masovnu upotrebu.
Reklo bi se da je zapadna pop kultura stvorena da napada sva čula: Mekdonalds i koka-kola idu na ukus, Stonsi i Pepersi na sluh, latinični fontovi i stripovska ikonografija vrte vam se neprestano pred očima, a holivudski hitići i televizijske sapunice dejstvuju po više pravaca. Kao takva, pop kultura je nagrizla i samu Rusiju, nekmoli Donbas, u čijim najvećim gradovima je, na primer, latinica bila počela da potiskuje ćirilicu, a natpisi na engleskom da preuzimaju primat u odnosu na ruske. Ko zna kako bi se sve završilo, da 2014. godine Zapad nije, isto kao i ”DŽejms” u priči sa početka, popustio svojoj prirodi i počeo da preteruje.
Kultura je u svojoj osnovi krajnje logična pojava, kod koje posledice nepogrešivo odgovaraju uzrocima i obrnuto. Zato je bilo samo pitanje časa kada će ”DŽejms”, koji je do tada veoma vešto i pažljivo krčio sebi put kroz donjecke koridore moći i uticaja, iz čiste osionosti napraviti kakav pogrešan potez. On uopšte nije loš čovek, naprotiv. Ali želja da nekako bude iznad Rusa, pa i tog donjeckog saobraćajca, negde je morala da izbije na površinu. ”Znaš li ti ko sam ja?” E, onda je dobio odgovor kakav zaslužuje, a koji je takođe u logičkom skladu sa ruskom kulturom.
Rusi su kulturološki otvoreni za druge. Uvek bili i zauvek će ostati. Oni to doživljavaju kao svoju prednost. Zapadnjaci, navikli da tuđe kulture satiru taman toliko da jednog dana mogu da ih krokodilski sažaljevaju, misle da je to ruska slabost, ali, kada najzad izazovu ”medveda”, brzo shvataju da su se prevarili u proračunu. I to više ne zaboravljaju. Pa tako ”DŽejmsu” sada ne pada na pamet da poseti Donbas, a Nemačka sve glasnije odbija sve drksije ukrajinske zahteve za pomoć, kojima od početka nije oduševljena.
Rusi će ukrajinski, odnosno engleski, odnosno bilo koji drugi jezik, razumeti i koristiti taman koliko i kako sami budu želeli, a ne onako kako im neko nametne. To spada u nešto oko čega oni ne nameravaju da pregovaraju, u prava koja će, sada to vidi ceo svet, braniti i po cenu života.
Današnja srpska iskustva nisu suštinski drugačija od izazova sa kojima su se Donjeck i Lugansk suočavali i suočavaju. ”Znate li vi šta je Europrajd?” ”Znate li vi ko vam govori da priznate Kosovo?” ”Znate li vi ko od vas očekuje da uvedete sakncije Rusiji?”
Samo nam se ređaju pitanja koja to nisu. To su naredbe. To su povici da moramo bez pogovora da se povinujemo svemu što se traži od nas.
Srpska kultura u svojoj osnovi nije mnogo drugačija od ruske. Možda je to teško uvideti iz današnje Srbije, ponizne do neprepoznatljivosti, ali u Donbasu je to lako uočljivo. Na kraju krajeva, u blizini Luganska postoji i dalje mestašce Slavjanoserbsk, nazvano po nekadašnjem imenu cele te oblasti - Slavjanoserbija.
Niti treba niti je pa moguće svaki problem ”gepekovati”. Ali nekada to zbilja jeste najbolje rešenje. Možda čak i jedino.
Toga se moramo prisetiti u ovim danima. Srbija i srpstvo se ponovo povijaju pred ”Znaš li ti ko sam ja?” nasrtajima sa Zapada. Kao i ranije, ti nasrtaji udaraju na smisao našeg postojanja kao naroda. Napadači možda toga nisu ni svesni, ali njihov uspeh neminovno će značiti kulturološko uništavanje srpstva.
I zato, ako je ”gepekovanje” jedina odbrana koja nam je preostala... neka bude tako.
Piše: Pravda
