Piše: Vladimir Dimitrijević
Iz „Gorskog vijenca“
Bože dragi, svjetla praznika!
Kako su se duše prađedovske
nad Cetinjem danas uzvijale!
Igraju se na bjela jata,
kako jata divnih labudovah
kad se nebom vedrijem igraju
nad obrazom svjetla jezera.
Sokolovi pet Martinovićah,
koje jedna prsa zadojiše
a odnjiha jedna kolijevka,
dva Novaka s barjaktarom Pimom,
i viteže Borilović Vuče,
koji prvi udriste na Turke, -
ko umije vama splesti v'jence?
Spomenik je vašega junaštva
Gora Crna i njena svoboda!
Ovi stihovi svenarodnog kola iz „Vijenca“ NJegoševog prvo su mi pali napamet kada sam saznao za strašni zločin na Cetinju. Obuzela me neka vrsta mističke užasnutosti: onaj koji je pucao zvao se Vuk Borilović, a prvoubijeni nevini su iz kuće Martinovića. Prošli su vekovi od kada su prezimena Martinovića i Borilovića zablistala u Zavetu. Prošlo je tačno 175 godina od kada je izašao „Gorski vijenac“ ( niko taj jubilej nije ni primetio, ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori ), i krv se prosula, nevina krv, u blizini manastira Crnojevića, tu gde počiva delić Časnog krsta, tu gde blagosilja ruka Svetog Jovana Krstitelja, tu gde su mošti Svetog Petra Cetinjskoga.
Da odavno nisam stegao srce, i da ne živim kao pod vešalima na kojima svaki dan crna sudbina ovog naroda nekoga izlaže propasti, plakao bih, gorko i neutešno. Ovako sam suv i jalov. Kamenim se, a reči koje pišem pokušavam da učinim saziranjem smisla onoga što se desilo. Ipak se pitam: zar đavo tako da parodira „Gorski vijenac“?
A krvavim suzama bi trebalo plakati – pre svega nad nevinim žrtvama ubilačkog ludila, ali i nad dušom onoga koji je, pucajući, svoju dušu poslao na sud Božji na način užasan.
Šta je prethodilo događaju?
Nisam prorok, ni proročki sin, nego ubogi naslednik velikog srpskog duhovno – istorijskog nasleđa, zakrpa na jedru lađe koja vekovima plovi ka večnosti, ali sada luta morskim virovima i svakog se časa može nasukati. Ali, bile su mi jasne reči mitropolita crnogorsko – primorskog Joanikija:“Ovo je strašna opomena za svakoga čoveka, za svakoga ko čuje kakva se tragedija dogodila - da se čovek zamisli gde je i šta je. Bog da izlije svoju milost na ovaj grad i na one koji su ožalošćeni, a pokoj dušama onih koji su preminuli.“(1)
Molitveni mitropolit nije hteo dalje.
Ništa nije tumačio – samo rekao da se zamislimo.
Zamislih se.
Jer, ovakvi krvavi događaji ne zbivaju se često. I uvek su posledica Božjeg dopuštenja.
Ne, ne znam volju Božju i Božje dopuštenje, ali predugo traje rat protiv Boga i NJegove Crkve izvesnih nesrećnika iz crnogorskih krajeva, koji svoj identitet grade na „istrazi predaka“ ( Ivan Negrišorac ). Pre onoga što se desilo na Cetinju, montenegrinsko ludilo je ustalo protiv Temeljnog ugovora države Crne Gore i Srpske Pravoslavne Crkve, koja je, oko cetinjskog manastira, svijala Crnu Goru u najteže dane ropstva pod Turcima i borbe za slobodu. Čuli su se i ovakvi glasovi:“Ukriveno, sramno, iza blind vrata i džipova, kako se uostalom potpisuje svaka kapitulacija i akt izdaje, uz to sa lažnom informacijom od premijera da danas nije potpisivanje, danas je potpisan tzv. Temeljni ugovor i zato izdajnička Vlada mora pasti! Makar sad, ako već do sad, iz nama nepoznatih razloga.“(2)
Tako, baš tako se govorilo.
Ludilo pred manastirom
Ludilo se pretvorilo u „komitadžijske“ nasrtaje na cetinjsku svetinju. O tome je, u svojoj kolumni „Ludilo“, pisao Milorad Vučelić:“Crnogorci su normalno za neposredno istorijsko i identitetsko uporište imali dva antifašistička pokreta i tragične pouke bratoubilačkog rata i potrebe za pomirenjem. Posegnuli su za komitama koji postaše jedini pravi Crnogorci jer su se borili protiv velikosrpskog hegemonizma, doduše uz zdušnu italijansku pomoć. I to je „ludo“ – reći će neko sutra, ali je sada normalno i prihvatljivo pošto minula vlast i nije imala nikakvu ideologiju, pa se sada morala nekako ideološki legitimisati komitizmom. Zbog toga danas, mimo sveta, pretvoriše svoje zastave u nalepnice, flajere i stikere, pa ih lepe i prelepljuju po manastirima SPC. Turi tako jedna pod pupak crnogorske grbove i znamenja pa pravo u Skupštinu Crne Gore. I za sve su im Srbi i Srbija krivi. U svom megalomanskom ludilu oni misle da se svi Srbi u Čačku, Pirotu, Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu i Jagodini bude svako jutro i pomišljaju kako da porobe Crnu Goru. A onda umesto toga jednom godišnje odu na letovanje među svoju braću i vrate se pocrneli da brinu svoje brige i slave svoje slave, baš kao i njihova braća u Crnoj Gori.“(3)
A Mihailo Medenica je opominjao nasrtljivce:“Znate li vi uopšte šta hoćete, šta branite, šta ne date, šta imate… vrli čuvari plamena crnogorstva s vrha šibice? Ako je vaš Cetinjski manastir zašto ga opsedate, što jurišate na njega, što kačite one prnje o ogradu ko o štrik?! Od koga ga branite? Od onih koji vekuju u njemu?! Od onih koji ga čuvaju i za vas, od vas, zbog vas, da se imate gde i poznati i pozvati kad to suludo „komitanje“ mine!A, moraće da mine, ne možete postojati ni u čemu, ne možete vekove koji znaju ko ste nadigrati potplaćenim trenucima da lažu za vas…Ako je cetinjska svetinja vaša, ako su svi manastiri i crkve vaši, što kidišete kao na plen?!Da ih „osvojite“ da li bi pokajno stali pod ikone ili bi ognjem „pričestili“ pobedu?! Ko to stoji na bedemima tvrdim pa vam ne da pred ćivot?! Crna Gora, Sveti Petar Cetinjski, vladika Rade, vaši prađedovi, riza i mantija, kadnila, ikone… Junaštvo dokazujete mrškajući monahinju koja ne pominje sebe u molitvama, no vas! NJene vas ruke ne ustavljaju no pozivaju, vi besno bijete o večni kamen a ona kamen pridržava da se na vas ne obruši… Ako je vaš manastir što ćete sa kivotom- niko vaš pod njim?! Što ćete sa ikonama- niko vaš na njima?! Što ćete sa oltarom- niko vaš pred njim?!Što ćete sa voštanicama- svi vaši u toj svetlosti..?“(4)
Opomene nisu vredele. Kažu da su i ubica i onaj koji je pucao u njega iz „komitskog pokreta“. Ovaj drugi je, vele, učestovao u terorističkom pokušaju da se spreči ustoličenje mitropolita Joanikija.
Od devedesetih naovamo
Naravno, po ko zna koji put – ne tvrdim da nešto razumem, i da je ovo tumačenje neprikosnoveno, nego pokušavam da perom prođem kroz košmar, da upišem u svest svoju i čitalaca strašnu opomenu: ne sme se nasrtati na Svetinju. Ona, Svetinja, iznad je bilo kakvog Srpstva, čak i najboljeg, NJegoševog ( a NJegoš je, i kao vladika i kao čovek, bio sluga Svetinje ), a naročito iznad usijanog i unezverenog komitstva. Ona je iznad svega i svakoga od zemnorodnih, i na nju se ne sme nasrtati.
A nasrće se, na Cetinju, već tridesetak godina na sveto i čestito. Evo šta piše u istoriji cetinjske bogoslovije o njenih prvih deset godina:“Nasrtaji demonski na svetinju Božju koji su najbrutalnije počeli na Petrovdan 1991. godine kamenovanjem Ćivota Svetog Petra od strane dela cetinjske svetine, neprekidni su pratilac i remetilac života i duhovno-prosvetne misije Mitropolije i Bogoslovije svih ovih godina, do naših dana. Kamenice su zasule i oskrnavile prvi slavski kolač Bogoslovije i sveću o Lučindanu 1992. godine. Za ovih deset godina svaka od generacija trpela je i podnosila najrazličitije napade i tegobe.“(5)
Strašne su sudbine onih koji su, 1991, kamenovali ćivot Svetog Petra. To svi znaju tamo gde se zbilo.
Zlo se širi
A šta, ovih dana, behu kriva deca i nevini, pa ih ubica pobi?
Mora se znati – to je osnova veronauke – kad se zlo širi, ono udara na sve i na svakoga. A naročito na nevine. Zato se mnogo mora paziti da, kako kaže Sveto Pismo, očevi ne jedu kiselo grožđe kako posle njihovoj deci ne bi trnuli zubi. Zlo je raspomamljeno i užasno, jer iza njega stoji moćna zla inteligencija, inteligencija bez ljubavi, đavo. U Novom Zavetu demoni, silom Hristovom isterani iz besomučnih ljudi, ulaze, po NJegovom dopuštenju, u hiljade svinja, i one krenu u ludi trk, i podave se u jezeru. Tu Gospod na svinjama pokazuje šta se može desiti sa ljudima ako otpadnu od blagodati NJegove.(6) NJega, kako reči Sveti Makarije Veliki, obuzima Bogu svojstveni plač kad vidi propast ljudi, ali ih je On stvorio kao slobodna bića, i dopušta da oni svoju slobodu koriste – čak i na zlo. Plače, ali dopušta.
Dakle, sve piše u Svetom Pismu: i o Bogu, i o ljudima, i o demonima.
Ali, neće ljudi da čitaju Sveto Pismo.
Neće da znaju istinu Božju.
I onda misle da je lako ratovati s Bogom.
A nije. Jer je Božja kazna u tome da se On povuče i ostavi ljude da žanju ono što su sa đavolom sejali.
Umesto zaključka
Opasno je vreme. Ludilo bogoborstva zahvatilo je čovečanstvo, i ono se nalazi na ivici propasti. Senka tog ludila pala je, ovih dana, i na Cetinje; posle nasrtaja na Crkvu Božju, došlo je i do zbivanja koja su, kako mi se čini ( daj Bože da grešim! ), demonska parodija na „Gorski vijenac“, na slavni čin dve cetinjske porodice koji NJegoš, pesnik slobode, opeva u svom delu.
Tragedija današnja počela je rušenjem kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, gde je NJegoš dao amanet da počiva. Hoće li se, i kada, tragedija bogozaborava pretvoriti u svenarodnu Liturgiju pokajanja i pomirenja sa Bogom, ostaje da se vidi.
Stihom počevši, da ovaj užas smislom ukrotimo – neka nam stih bude i završetak.
Pesma „Cetinje“ Matije Bećkovića govori više od svih naših ovozemaljskih mudrovanja.
Ja imam jednu predstavu detinju
Da sam živeo nekad na Cetinju.
Pamtim svako lice što sam tamo sreo
I grob kome sam se u vedri dan peo.
I svako jutro čim bih progledao
Prvo bih tome grobu pogledao.
Ali kao da više nema ni Cetinja,
Niti ima mene, ni mojih svetinja.
(Pa više nemam kuda ni krenuti,
Niti imam k čemu glavu okrenuti.)
Kao da su sreće i nesreće moje
Vezane za mesta koja ne postoje.
I kao da se sav moj život zbio
U gradu u kome nikad nisam bio.
UPUTNICE:
1.https://www.politika.rs/scc/clanak/514342/Joanikije-Tragedija-na-Cetinju-strasna-opomena
2.https://www.novosti.rs/c/crna-gora/vesti/1141850/vlada-mora-padne-poruka-socijaldemokrata-crne-gore-nakon-potpisivanja-temeljnog-ugovora
3.https://www.pecat.co.rs/2022/08/umesto-uvodnika-ludilo/
4.https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3987859/mihailo-medenica-o-cetinju-junastvo-dokazujete-mrskajuci-monahinju-koja-ne-pominje-sebe-u-molitvama-no-vas
5.http://www.bogoslovija.me/?page_id=17
6. svetosavlje.org/omilije/18/
