Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Ova izreka najbolje opisuje prirodu hrvatsko-albanskih odnosa. Kada god porastu tenzije na relaciji Beograd–Zagreb, što se dešava u periodu obeležavanja godišnjice hrvatske akcije „Oluja” u kojoj je proterano više od 250.000 Srba iz Hrvatske, a ubijeno oko 2.000, mnogi se sete izjave bivše hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, da su Hrvati i Albanci „bili braća po oružju”. Tome bi se moglo dodati i da ih povezuje svojevrsno „bratstvo po krvi”, prolivenoj u njihovom decenijskom neprijateljstvu prema Srbima, veoma često nemoćnim civilima, ženama, deci i starcima.
Hrvatska predsednica je to izjavila pre četiri godine u parlamentu Albanije, čime je „do koske” uvredila same kosovske Albance. Putem medija na albanskom jeziku tada joj je poručeno da nije u pravu i da je istina mnogo drugačija – na hrvatskoj strani nije ratovao nijedan Albanac iz Albanije. Svi su bili sa Kosova. Tom Kaćineri, kosovski Albanac iz Udruženja dobrovoljaca Hrvatske, preneo je portal „LJajmi. net”, precizirao je da se ukupno 2.373 Albanca borilo na hrvatskoj strani, a da ih je 99 odsto bilo sa Kosova.
Istakao je i da se mnogo kosovskih Albanaca, koji su služili u JNA, pridružilo hrvatskim snagama. A da se hrvatsko-albansko bratstvo po oružju neguje i da se poteže u dnevnopolitičke svrhe pokazuju i neke druge činjenice. Izjava bivše hrvatske predsednice mogla bi se tumačiti samo kao vrh ledenog brega ovog specifičnog „prijateljstva” zasnovanog na neprijateljstvu prema Srbima.
U novembru prošle godine u Hrvatskoj je održan okrugli sto „Albanska zajednica i njen doprinos u domovinskom ratu u Hrvatskoj 1991”, što je bila prilika da se pomenu vrlo zanimljivi podaci: u domovinskom ratu učestvovala su 2.932 borca albanske nacionalnosti, a poginulo je njih 87. Prvu jedinicu albanskih dobrovoljaca osnovao je general Tom Beriša septembra 1991, „u dogovoru sa tadašnjim predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom i predsednikom Kosova Ibrahimom Rugovom”. Dogovoreno je i osnivanje regrutnog centra u Selskoj kod Zagreba. Već 13. oktobra iste godine, 11 autobusa sa albanskim dobrovoljcima , stiglo je u Gospić. Kako navodi portal „Ilirija.kom.hr”, albanski borci koji su ratovali u Hrvatskoj bili su držani u strogoj tajnosti, navodno zbog njihovih porodica koje su ostale da žive na KiM. I zbog toga, kako je zaključeno na okruglom stolu, oni danas nemaju status branitelja, iako sve čine da ga dobiju.
Zvanični Zagreb koristi svaku priliku da podseti na doprinos kosmetskih Albanaca u ratu, a naročito u akciji „Oluja”. Pre dve godine, odnosno uoči obeležavanja 25 godina od „Oluje”, predsednik Hrvatske Zoran Milanović odlikovao je generala Rahima Ademija sa Kosova i Metohije. Ademi je penzionisani general hrvatske vojske, inače iz Vučitrna, a Milanović mu je uručio odlikovanje Veleredom kralja Petra Krešimira IV sa lentom i Danicom. Prema pisanju hrvatskih medija Ademi je „svoje zadaće u domovinskom ratu odrađivao na prvim crtama bojišnice, a njegova su vojna znanja 90. godina ugrađena u odbranu Šibenika, te operacije HV ’Maslenica’, ’Medački džep’, ’Zima ’94’, ’Skok 1’, ’Skok’ 2, ’LJeto ’95’, ’Oluja’, ’Una’, ’Maestral’ i ’Južni potez’”.
Navode i da je bio jedan od ključnih aktera tog vremena i desna ruka zapovednika Ante Gotovine. Našao se i na meti haških istražitelja zbog sumnji da je kao zamenik zapovednika Zbornog područja Gospić odgovoran za zločine nad srpskim civilima u Medačkom džepu, zbog čega je više od sedam meseci proveo u haškom pritvoru. Za isti zločin teretilo ga je i hrvatsko pravosuđe, prenose hrvatski mediji, ali je nakon devet godina provedenih u kućnom pritvoru, „uspeo dokazati svoju nevinost”. Dodaju i da je predsednik Milanović odlikovao Ademija kako bi bar „ispravio delić te nepravde”. A tom prilikom ispravljena je još jedna „nepravda”: albanski bajkeri sa Kosova zbog pandemije virusa korone tada nisu mogli da se pridruže proslavi „Oluje”. Zbog toga su hrvatski bajkeri, i među njima bivši učesnici operacije, u njihovu čast istakli zastavu sa grbom OVK.
Bivši kosovski premijer i šef štaba OVK general potpukovnik Agim Čeku vlasnik je najviših državnih hrvatskih odlikovanja: Reda bana Jelačića, Reda Nikole Šubića Zrinskog i Medalje za izuzetni poduhvat. Učestvovao je u „Oluji”, kao i u kasnijim operacijama u BiH do potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a bio je ranjen u operaciji „Medački džep”. Prema pisanju „Večernjeg lista”, Čeku je 1995. postao načelnik stožera Zbornog područja Gospić. Hrvatsku vojsku je napustio 1999, da bi se priključio OVK-u.
Objašnjavajući prirodu hrvatske podrške kosmetskim Albancima, i obrnuto, marketinški stručnjak Nebojša Krstić podseća na štrajk rudara albanske nacionalnosti u Trepči, u rudniku Stari trg 1989. godine. „Taj događaj bio je, na neki način, početak krize koja je dovela do građanskog rata, a kao finalnu konsekvencu imala raspad SFRJ. Rudari su štrajkovali glađu, a najveću podršku dobili su upravo u Hrvatskoj i Sloveniji. Sećate li se banana koje su rudarima stizale od hrvatskog i slovenačkog rukovodstva? I sad, posle svega, ne verujem da je teško prokljuviti da li su Hrvati pre 33 godine podržavali Albance zbog svoje filantropije, ili zato što su razumeli da je neprijatelj njihovog neprijatelja njihov prijatelj”, kaže Krstić za „Politiku”.
Napominje i da su tih godina, dok nama ništa nije bilo jasno, Hrvati i Slovenci odlično razumeli da je za njih korisno da instrumentalizuju Albance u svojoj borbi protiv Srba i Srbije. „Zato i današnje događaje treba da posmatramo u kontekstu tada definisanog koloseka. Interesi i jednih i drugih, i antisrbizam koji godinama gaje, stavljaju ih u poziciju prirodnih partnera”, ocenjuje Krstić.
Mnogi kosmetski Albanci, koji nisu imali tu čast da se bore u redovima hrvatske vojske protiv Srba, ne ostaju dužni svojoj hrvatskoj sabraći po krvi i oružju, bar kada je u pitanju podrška. Podsetimo, bivši general tzv. OVK i poslanik Alijanse za budućnost Kosova Daut Haradinaj uveličao je svojim prisustvom ovogodišnju proslavu 27 godina „Oluje” u Kninu. Nosio je majicu sa natpisom „Oluja” i poručio putem „Fejsbuka” da je poseban osećaj „biti prisutan sa ljudima koji su porazili Miloševićevu vojsku”. Ni njegov stariji i mnogo poznatiji brat, bivši kosovski premijer i komandant operativne zone „Dukađini” OVK Ramuš Haradinaj, nije skrivao simpatije prema Hrvatskoj. Svojevremeno je izjavio da se u Hrvatskoj oseća kao kod kuće, a drugom prilikom, odgovarajući na pitanje novinara o pritvorskim danima u Hagu, rekao je da mu je najsimpatičniji od svih pritvorenika bio Ante Gotovina.
U jednoj televizijskoj emisiji, odgovarajući na škakljivo pitanje o svom solidnom srpskom jeziku, rekao je da su mu razgovori sa Gotovinom u Hagu pomogli da obnovi svoje znanje. A nakon što je Francuska odbila da ga isporuči Srbiji, samo što je sleteo na aerodrom u Prištini, Haradinaj je pozvao Kosovo da sledi primer Hrvatske, odnosno da pokaže mesto neprijatelju Srbiji onako kako su to uradili Hrvati. U druženju sa Gotovinom uživao je i Fatmir LJimaj, kada ga je pre nekoliko godina posetio u Zagrebu, gde su zajedno ručali, a albanske medije preplavile su njihove zajedničke fotografije.
Krstić ukazuje za „Politiku” da je borba Albanaca i Hrvata da dobiju svoje etnički čiste teritorije pravdana takozvanom velikosrpskom hegemonijom. „Dozvola za eliminaciju srpskog faktora, koju su i jedni i drugi dobili od velikih sila (SAD, EU, ali i Rusije), nije bila vremenski oročena samo na devedesete. Ovde bismo bili nepravedni prema Bošnjacima iz BiH ako i njih ne bismo uneli u jednačinu zbog bezbroj razloga, od kojih je sada već tradicionalno gostovanje Majki Srebrenice na proslavama „Oluje” u Kninu i njihove javne zamerke Gotovini i hrvatskim vojnoredarstvenim snagama što nisu bili efikasniji kada je eliminacija Srba u pitanju – samo jedan od njih”, podvlači Krstić.
Trka za „titulu balkanskog Zelenskog”
Krstić ukazuje da je antisrpski narativ Hrvata i Albanaca izgrađen na falsifikovanju istorije, proglašenju autohtonog srpskog naroda za agresora i žrtve za dželata. „Da bi taj narativ mogao i danas da funkcioniše, propaganda mora i dalje Srbiju da predstavlja kao zlo, kao opasnost, kao potencijalnog agresora, a Vučić se mora proglasiti za ’malog Putina’, jer je ukrajinska kriza ključ koji danas na Zapadu svako razume. Pošto su Vučića u tom ključu žigosali, sad je samo pitanje ko je balkanski Zelenski: Kurti, Izetbegović ili Plenković. Takmičenje za ovu titulu u punom je jeku”, kaže Krstić.Antrfile
Mesić i dvoglavi albanski orao
Bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić krajem juna ove godine postao je počasni građanin Prizrena. Kako je objasnio gradonačelnik Prizrena Šaćir Totaj, Mesić je predsednik koji je ostavio pečat podrške Albancima. On se fotografisao sa tradicionalnom albanskom kapom, poput Gotovine, ukrštao šake simbolizujući dvoglavog orla... Ove i slične fotografije iznova i iznova izazivaju veliku pažnju u albanskoj javnosti. Ujedno i skreću pažnju sa navoda pojedinih medija poput onog da je vilu koju poseduje u Hrvatskoj Agim Čeku dobio od te države kao nagradu za učešće u ratu.
O prvoj optužnici za ratne zločine u 00Oluji00 pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
