Piše: Prota Milorad Lončar
Melburn, Australija
Sodom i Gomora, gradići na Mrtvom moru, u ono davno vreme, bili su gradovi u kojima je „grijeh bio grdan“ (1 Moj. 18,20).
Stanovnici ovih gradova prepustili su se razvratnom življenju u kome nije bilo mesta za zakon, poredak, moral i, jednom rečju, ništa što bi podsećalo na prirodni odnos između stvorenja Božijih. Svi temelji morala su bili poljuljani te, kako bi naš pesnik objasnio: „ništa ne beše dobro ni čestito nit’ milome Bogu pristupačno“. Pisac Knjige Postanja je zabeležio: „I reče Gospod: vika je u Sodomu i Gomoru velika, i grijeh je njihov grdan. I zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako, da znam“ (1 Moj. 18, 20-21).
Jasno je bilo Bogu da je greh u ovim gradovima bio „grdan“ i ne treba ni u jednom trenutku pomisliti da je Bog trebalo da „silazi“ u ove gradove da bi se uverio u dubinu njihovog greha. Za nas je važna ova konstatacija Božija da je greh u ovim gradovima „grdan“. Ta „grdnost“ njihovog greha govori nam o tome da postoji određena granica dokle se ogrehovljenost može da trpi. Božija trpeljivost ima granice. Jer u gore pomenutim gradovima nagomilao se greh svake vrste. Neprirodni odnosi ljudi su postali svakodnevnica. LJudski nagoni, koji se ne nalaze ni u životinjskom svetu, postali su „normalni“ odnosi među ljudima. Ovi odnosi su zadirali u temelje prirodnih zakona koje je Bog utkao u Svoju tvorevinu. Posle razgovora Boga sa Avramom, Avram je tražio da Bog poštedi ove gradove ako se u njima nađe „10 pravednika“. U daljem čitanju Biblijskog teksta, čitaocu postaje jasno da se nije našlo ni „10 pravednika“. Posledica je poznata svima. Bog je uništio Sodomu i Gomoru.
Zapadni gradovi naše današnje realnosti, strahovito se približavaju filosofiji Sodome i Gomore. Oni koji vode zapadne narode, kroz priču o „ljudskim pravima“, uspeli su da ono što je neprirodno naprave da je prirodno i ne samo to, oni su uspeli da nametnu celu priču o homoseksualnosti, o bolesti ili poremećenosti kod određenog broja ljudi, kao normalnu stvar, koja je po njima normalna, prirodna i moralna. Promenili su i moral. U stvari, kao što je u svakoj diktaturi moralno ono što diktatori kažu, tako i ova najnovija diktatura ističe da je moralno to da jedna manja grupa ljudi u svakom društvu može da nameće svoje stavove, svoj „moral“ većinskom narodu.
Beograd se sprema da posluži opštem ruglu evropskog nemorala. Najavljuju da će, najnemoralniji likovi iz evropskih gradova, da u ogromnom broju defiluju kroz ulice naše prestonice i da svojim prisustvom, kroz propoved opšteg razvrata, kroz priziv na nemoral odnosno na novi „moral“, njihov moral koji je protiv Boga i NJegovih zakona, da pošalju snažnu propoved Beogradu i Srbiji. A Srbi Beograda, koji „nemaju alternativu“, mirno će posmatrati ovaj „grdan“ greh, koji će za čitavu nedelju dana opterećivati duše njihove nevine dece.
Važno je napomenuti da se Crkva odnosi prema ljudima, koji nose teret homoseksualizma, ljudski, hrišćanski, sa ljubavlju i molitvom Bogu za njihovo opšte dobro. To što Crkva smatra ovaj odnos grehom, treba razumeti u kontekstu da Ona ne smatra manjim grehom ni seksualne odnose između muškarca i žene van bračne zajednice.
To znači da tu nema diskriminacije. Drugo je pak pitanje promocije seksualnih odnosa od jedne grupe ljudi, javno paradiranje, koje izaziva skandal i opštu bruku kod većine naroda. Na sličan način bih govorio i protiv onih koji bi javno promovisali, kroz tzv. „parade ponosa“, seksualne odnose van bračne zajednice. Ako ova parada srama u Beogradu prođe kao što je zamišljeno, postavlja se ozbiljno pitanje o budućnosti našega glavnog grada.
Jesmo li mi zakoračili ka Sodomi i Gomori i gde će biti granica Božije tolerancije? Da neće Bog da kaže: “Vika je u Beogradu velika, i grijeh je njihov grdan“?
A ovo se može posmatrati i na ovaj način: Naime, ako je ovaj nemoral uslov za naš ulazak u Evropu, i mi na to pristajemo, kako se onda branimo od pitanja o tome zašto je Sveti Jovan Krstitelj podizao svoj glas protiv nemorala tadašnjeg imperatora. Ili, da li je takav stav Svetog Jovana, „najvećeg rođenog od žene“, za arhiviranje? I, na kraju, da li će moj glas nešto promeniti? Verujem da neće, ali isto tako, sa nesmanjenom verom, znam da ni Sveti Jovan, moj zaštitnik, nije verovao da će se rimski imperator pokajati.
O rušenju Dejtonskog sporazuma pročitajte OVDE.
Izvor: IN4S
