Piše: Sreten Egerić, pukovnik u penziji

Od početka Specijalne vojne operacije u Ukrajini, zemlje prethodne SFRJ se „utrkuju“ koja će više naoružanja i vojne opreme isporučiti Ukrajini, u cilju raspirivanja sukoba, a kojim se samo produžiti agoniju ukrajinske države i vojske.

Pojedine republike prethodne SFRJ su kao delovi teritorije nekih drugih društvenih tvorevina ili državnih organizacija, neperekidno već više od dva veka učestvovale u „pohodu na Istok“ i pokušaju „discipinovanja Rusa“. U sastavu Napoleonove „Velike Evropske Armije“, u sastavu „K und K“ monarhije, a zatim i u sastavu Hitlerovih elitnih armija, boreći se sa prethodno navedenima rame uz rame, „došli“ su čak do daleke Volge. Većina ih se nije vratila sa tog „putovanja“, ostavši umotani u tanko vojničko ćebe ili šatorsko krilo i pokopani negde u širokim ruskim stepama. Pojedinci su, nakon propasti Hitlerove soldateske i dospevanja u rusko zarobljeništvo, prevrtljivi kao i uvek (iz straha od zaslužene kazne zbog počinjenih zločina), uspeli da ubede Sovjetsko i Jugoslovensko komunističko rukovodstvo, da su „uvideli svoju grešku“ i u „ime internacionalizma“ žele da pređu na stranu pobednika, tražeći oproštaj i čekajući priliku da steknu novog gospodara.

I zaista, biše članice SFRJ raspadom prethodne državne zajednice, čim su stekle „samostalnost“, postale su deo „novog svetskog poretka“, oličenog u NATO i EU, koji se kada sagledamo postupanje državnih rukovodilaca dela njihovih članica prema Ruskoj Federaciji i njenim stanovnicima u oblasti politike, ekonomije, kulture, sporta, verskih i nacionalnih pitanja i ne razlikuju od prethodnih tvorevina koje su pohodile Istok i ruski životni prostor, i neslavno se vraćale iz tih pohoda (karakteristično je da su na kraju svih navedenih „pohoda“ u glavne gradove, Pariz, Beč i Berlin kao pobednici ulazili Rusi). Pre početka specijalne operacije na prostoru Ukrajine uglavnom tajno, a nakon njenog početka i javno, u želji da se dodovre NATO gospodarima, počele su da dostavljaju „vojnu pomoć“ ukrajinskim ZSO u streljačkom naoružanju i opremi, prenosnim protivoklopnim i protivazduhoplovnim sistemima, borbenim vozilima (Slovenija je dostavila 35 komada BVP M80A zaostalih iz bivše JNA, karateristično na dan napada Nemačke na SSSR), tenkovima (RS Makedonija je dostavila 30 tenkova T–72, dobijenih od Ukrajine za vreme rata sa šiptarskim terositsima 2001. godine), vazduhoplovima (RS Makedonija je dostavila 4 aviona Su‒25 i nekoliko helikopteram Mi–8/17, takođe pribavljenih od Ukrajine).

Karateristično je da su državna i vojna rukovodstva novonastalih „nezavisnih država“, jednoglasno posle sastanka Grupe 20 najrazvijenih zemalja, odbacila kritike za svoje postupke i izdale saopštenje, „da su odluku o prijateljskoj pomoći Ukrajini doneli samostalno“. Države koje samostalno ne mogu da zakažu sednicu parlamenta o donošnju ključnih odluka za svoj opstanak ili da formiraju vladu bez direktive iz Vašingtona i Brisela, „donose samostalno odluku“ o vojnoj pomoći „jer su članice NATO“, a njihov glas u Savetu NATO se niti čuje niti uvažava. U „bratskoj i prijateljskoj pomoći“, očigledno je da se radi o izvršavanju naloga „gospodara“ i vraćanju starih dugova iz perioda sukoba na prostoru prethodne SFRJ. Nekontrolisano isporučivanje naoružanja i municije iz Ukrajine secesionističkim državama za vreme sukoba na prostoru prethodne SFRJ, (gde je deo oružanih snaga nastupao pod nacističkim i fašističkim obeležjima kao ovih godina i u Ukrajini), angažovanju pilota za vazduhoplove (ukrajinski piloti su angažovani za vreme sukoba na prostoru sadašnje Hrvatske i FBiH za upravljanje‒pilotiranje borbenim i neborbenim helikopterima, Mi–24 i Mi‒8/17 iz sastava hrvatskog ZNG ili muslimanskih oružanih formacija), kao i angažovanju pilota za vazduhoplove (ukrajinski piloti su angažovani za vreme sukoba sa šiptarskim teroristima 2001. godine, na prostoru sadašnje RS Makedonije za upravljanje‒pilotiranje borbenim avionima Su–25 i borbenim helikopterima Mi–24).

Već je pomenuto da su navedena sredstva u nekontrolisanoj količini pribavljenja (uz saglasnost SAD) na prostoru Ukrajine (druge „prijateljske zemlje sa Istoka i Zapada“ nećemo ovde navoditi, o njima će biti reči u posebnom članku). Iako se poslednjih decenija NATO poslenici u Srbiji, iz petnih žila trude da dokažu kako je secesionističkim državama u SFRJ, naoružanje, municiju i specijaliste za njihovu primenu „dala Rusija, koju Srbi nerazumno vole, a mrze blagodatni i blagotvorni Zapad“ (valjda zato što nas je „Zapad“ tri puta u jednom ljudskom veku „ravnao“ sa zemljom i rasparčavao „za naše dobro“, samo mi eto to nikako da shvatimo), a ne naša „bratska i prijateljska Ukrajina“, koja nam upravo i ovih dana upućuje pretnju, da će zajedno sa Hrvatskom da nam se osveti kada budemo ulazili u EU!?. Nepobitna je činjenica da je Ukrajina nakon raspada SSSR, sve svoje vojne resurse rasprodavala i poklanjala svakome ko je radio u interseu par zemalja „Zapadnog sveta“, koristeći to kao „ulaznicu u visoko društvo“ istog. Želeći da dokažu koliko su „bitni“ u funkcionisanju organizacije koja je u poslednjih četvrt veka vodila 15 ratova od kojih su neki i višedecenijski (rat u Avganistanu i Iraku), republike prethodne SFRJ se upinju iz petnih žila da deo vojne opreme iz svojih oružanih snaga ustupe kao „vojnu pomoć ukrajinskim ZSO“.

Deo naoružanja koji je isporučen je ozbiljnih kvaliteta i namene (35 BVP–M80A ekvivalenta jednog mehanizovanog bataljona, 30 tenkova T‒72 ekvivalenta jednog tenkovskog bataljona, avioni Su–25 ekvivalenta jednog vazduhoplovnog odeljenja, helikopteri Mi‒8/17 ekvivalenta jednog vazduhoplovnog odeljenja), ali potpuno nedovljni da donesu bilo kakvu promenu na bojištu. Sredstva koja su isporučena (po dobrom NATO obrascu, kada objave da imaju nameru da ih isporuče, već se nalazi na najavljenom odredištu), su ili već uništena ili zarobljena od strane Savezničkih snaga (Vojska RF i jedinice Vojske DNR i LNR) U preteranoj želji da istaknu svoju važnost u okviru NATO dolazilo je čak i do komičnih situacija. Isporučeno je streljačko i protivoklopno naoružanje koje je su ukrajinske ZSO izbacile iz svoje upotrebe i nemaju municiju za isto, isporučeni su minobacači MB–57 60 mm, iz Hrvatske obojeni u NATO tamno‒maslinastu boju (ali smao cev, dok je podloga MB, dvonožni lafet MB i nišanska sprava NSB–1 zadržana u SMB boji JNA), iz FBiH obojeni su u zelenu boju, (površno, tako da se ispod iste uočava osnovna boja SMB‒JNA). Najviše čudi postupak susedne „samostalne države“, članica NATO, koja za svoje postojanje može da zahvali ruskim carevima, a u dvadesetom veku ruskim oligarsima, jer je od početka svog nastojanja „trčala“ u Petrograd i Moskvu, da li po zlato, da li po prah i olovo, da li po političku podršku, koja je takođe isporučila minobacače MB–57 60 mm (koje nije imala vremena ni da oboji u NATO zaštitnu boju, već ih je zadržala u osnovnoj boji, u SMB boji JNA), isporučila je uniforme M–89 i M–93A, iz rezervi preostalih posle odvajanja od VJ, sa kojih nije skinula, zbog hitnosti da dokažu sposobnost „interoperabilnosti“ ni oznake‒ambleme VJ sa levog rukava bluze i vetrovke. Sve navedeno je zarobljeno od strane Savezničkih snaga. Ovih dana stigla je još jedna „udarna vest o bratskoj pomoći“–„Hrvatska poklonila Ukrajini vremešne sovjetske top‒haubice M–46 u kalibru 130 mm koji su proizvedeni 50‒tih godina prošlog veka“. Poklon iz hrvatske, ukrajinskim ZSO ne čudi. Već je navedeno da se radi samo o vraćanju usluga pruženh devedeset godine u razbijanju prethodne SFRJ. Interesantan je razlog i količina oruđa „poklonjenih“ ukrajinskim ZSO‒15 oruđa, broj koja ne odgovaraju ni jednoj vojnoj formaciji, osnovna artiljerijska vatrena jedinica u svim armijama je baterija–ranga čete, (koja u svom sastavu najčešće ima četiri ili šest oruđa, izuzetno osam oruđa), baterija je u sastavu diviziona‒ranga batljona (koji u svom sastavu načešće tri baterije sa 12 ili 18 oruđa, izuzetno 24 oruđa). U pojedinim varijantama organizacije četiri do pet baterija čine.

Artiljerijski puk (mada u savremenim armijam to predstavlja retkost preostalu iz polovine dvadesetog veka). U dosadašnjim sukobima na prostoru Istočne Ukrajine i u toku sprovođenja Specijalne vojne operacije, nije uočeno da i jedna od sukobljenih strana koristi ili je koristila oruđa 130 mm M–46, iako se u rezervama Rusije nalazi nekoliko stotina ovih oruđa i više stotina tona municije za njih. Ukrajinsko državno i vojno rukovodstvo je najverovatnije oruđa 130 mm M–46 i municiju koja su im preostalu nakon raspada SSSR‒a, u prethodnim decenijama prodala ili poklonila različitim državama ili pobunjeničkim i separatističkim oružanim grupama i pokretima. Osnovni podaci o oruđu 130 mm M–46 Oruđe 130 mm M–46, je top sovjetske proizvodnje ( ruski : 130‒mm puška M–46 obrazca 1954 goda, indeks M–„Motoviliha“, po nazivu gradskog okruga u gardu Perm, a indeks 46 po godini kada je doneta odluka o početku projektovanja oruđa). Razvijen na bazi mornaričkog topa B‒13/L50, kalibra 130 mm, čijim se kasnijim usavršavanjem došlo do mornaričkog topa M–36 kalibra 130 mm, koji je uz potrebne modifikacije prilagođen u vučno artiljerijsko oruđe kopnenih snaga, a u cilju zamene artiljerijskih oruđa‒topova iz drugog svetskog rata, kalibra 122 mm i 152,4 mm. Razvoj oruđa je započet u aprilu 1946. godine, nakon zadatih taktičko tehničkih uslova od strane Glavne artiljerijske uprave crvene Armije. Ispitivanja su završena 1950. godine, a naredne godine je otpočela proizvodnja i uvođenje u operativnu upotrebu u jedinice Sovjetske armije. Top je u SSSR‒u proizvođen od 1951. godine do 1971. godine. Top je prvi put javnosti prikazan 1954. godine, na paradi u Moskvi, te je stoga u NATO označen kao top model 1954. Namena i taktičko‒tehničke karakteristike oruđa 130 mm M–46 Top 130 mm M–46 namenjen za neutralisanje i uništavanje neprijateljske artiljerije, žive sile i borbenih sredstava u rejonima prikupljanja i razmeštaja, komandnih mesta i centara veze, logističkih jedinica i baza, neutralisanje i rušenje utvrđenih objekata poljskog tipa.

U varijanti obalskog oruđa (sredinom 1960‒tihgodina razvijen je obalski top 130 mm SM–4 na bazi već postojećeg modela, uz neophodne modifikacije i unapređenja sistema i samohodni obalski top 130 mm A‒222), top 130 mm M–46 je namenjen za dejstvo po plovnim sredstvima neprijatelja. Artiljerijske jedine naoružane ovim oruđima integrisane su sa radarom za korekturu vatre SNAR–10, kao i kasnijim verzijama radara. Osnovni podaci o uređaju:

Kalibar oruđa……………………………………………………………………………………………………………………. 130 mm,
Masa oruđa na putu–na maršu……………………………………………………………………………………………. 8.450 kg,
Masa oruđa na vatrenom položaju………………………………………………………………………………………. 7.700 kg,
Dužina oruđa na putu–na maršu (bez vozila za vuču)………………………………………………………… 11,730 m,
Dužina oruđa na vatrenom položaju………………………………………………………………………………….. 11,100 m,
Dužina cevi oruđa bez gasne kočnice ……………………………………………………………………………. 52 kalibra,
Dužina cevi oruđa bez gasne kočnice …………………………………………………………………………………. 7,150 m,
Dužina cevi oruđa sa gasnom kočnicom ……………………………………………………………………………… 7,600 m,
Životni vek cevi (pri punom barutnom punjenju)…………………………………………….. oko 3.500 projektila,
Širina oruđa (zavisno od modela u marševskom položaju)………………………………………….. do 2.450 mm,
Širina kolotraga……………………………………………………………………………………………………………. 2.060 mm;
Klirens…………………………………………………………………………………………………………………………. do 400 mm;
Visina oruđa(zavisno od modela u marševskom položaju)………………………………………………. do 2,550 m,
Visina oruđa(zavisno od modela na vatrenom položaju)…………………………………………………. do 1,800 m,
Elevacija oruđa u stepenima………………………………………………………………….. od -2 0 30 ’ do +45 0 Horizontalni ugao dejstva oruđa u stepenima (bez pomeranja lafeta)……………………………………….. 50 0 ,
Brzina paljbe (projektila u minuti): ……………………………………………………………………………….. od 5 do 8,
Protivtrzajući sistem i povratna kočnica………………………………………………………….hidro–pneumatski,
Početna brzina projektila na ustima cevi……………………………………………………………………………930 m/s,
Vrsta metka, dvodelni, dimenzije (u zavisnosti od vrste projektila)…………………….130 mm h 845 mm,

Osnovne vrste projektila za top 130 mm M–46:
 Trenutno fugasni projektil, OF‒44, domet……………………………………………………………………. 22.490 m,
 Trenutno fugasni projektil, OF‒43, domet……………………………………………………………………. 27.490 m,
 Trenutno fugasni projektil, ERFB RA/BB, veoma velikog dometa, domet…………………………. 38.000 m,
 Pancirno–obeležavajući projektil, BR‒482 i BR–482B,
 Osvetljavajući projektil, SP‒46,

Sem navedenih projektila koriste se i projektili za zadimljavanje bojišta, projektili punjeni biološkim i hemijskim agensima (po izjavama korisnika isti su uništeni), projektili za psihološko–propagandna dejstva (rasejavanje letaka), kao i projektili drugih proizvođača u svetu različitih oznaka i balističkih osobina.
Broj poslužilaca…………………………………………………………………………………………………………………. 9 lica,
Vreme prevođenja iz marševskog u borbeni položaj i obratno……………………………… od 8 do 10 minuta.

U Sovjetskoj armiji top 130 mm M–46 je dodeljivan artiljerijskim jedinicama armija i frontova, dok nije zamenjen savremeninijim oruđem kalibra 152,4 mm 2S5 „Giacint“. Top 130 mm M–46 je po licenci ili jednostavnom kopijom proizvođen u nekoliko država sveta–koji su predstavljali nekvalitetniju verziju originala (NR Kina top 130 mm Tip: 59, 59/1, 59/1M, 60, 83SPH; Rumunija top 130 mm Model: A412, M1982; DNR Koreja‒modeli po kineskoj licenci) dok je više država izvršavalo modifikaciju, prvenstveno unapređenjem kalibra, povećanje dometa i preciznosti, te povećanje pokretljivosti i vremena reagovanja (NR Kina, DNR Koreja, Kuba, Egipat, Indija, Izrael, Rumunija, Holandija, Srbija), tako da tehnički podaci koji se navode za oruđe su različiti od izvora do izvora, što često dovodi u zabunu.

Ovaj top je u dužem vremenskom periodu bio među artiljerijskim oruđima sa najvećim dometom na svetu. Za vuču, topa 130 mm M–46, prevoz municije i posluge u početku je korišćen teški artiljerijski tegljač guseničar ATS‒59 i ATS‒59G (razvijeni na bazi tenka T–55, korišćenjem pogonske grupe, transmisije i hodnog dela), a kasnije teška terenska vozila‒kamioni, najčešće pogona 6h6 (zavisno od zemlje korisnice izbor tipa i proizvođača vozila izvršavan je u skladu sa potrebnim karakteristikama i mogućnostima nabavke na svetskom tržištu). Tokom Vijetnamskog rata, OS Severnog Vijetnama su masovno koristile top 130 mm M–46, i izražavali su izuzetno zadovoljstvo njegovim karakteristikama, američke OS izražavala su respekt prema jedinicama opremljenim ovim oruđem, te angažovala znatne vojne resurse za njihovo otkrivanje i neutralisanje. Smatran je kao najbolji primerak poljske artiljerije od obe strane tokom ovog rata. Top 130 mm M–46 i pored pojedinih svojih nedostataka (velika masa, velik broj poslužilaca, dug vremenski period za prevođenje iz marševskog u borbeni položaj i obratno), i danas predstavlja izuzetno robusno i precizno oruđe, sa vrlo efikasnim projektilom na cilju i velikim dometom. Zvanična dela „Jane's Armour and Artillery 2003-2004“ i „ The Military Balance 2021 “, nude različite podataka o karakteristikama oruđa, broju zemalj korisnica–43 zemlje i broju oruđa u zemljama korisnicama (pojavljuju se viškovi u bitnim borbenim sistemima od nekoliko desetina dok čak nekoliko stotina oruđa), što u suštini ukazuje na netačnost podataka.

Očigledno je da zemlje i oružani pokreti ne prijavljuju sve vrste borbenih sredstava koje imaju u svojoj opremi i prikazuju netačan broj borbenih sredstava. Na osnovu izvora „Batey ha-Osef Museum, Tel Aviv, Israel“, osnovnim modelom topa 130 mm i različitim tipovima modifikacija artiljerijskih oruđa osnovnog modela, trenutno je u svetu naoružano između 60 i 70 država i oružanih pokreta, koji raspolažu sa od 10 do više od 600 oruđa, a koja su do sada korištena u oko 30 oružanih sukoba u svetu. Mogući razlozi predaje topova 130 mm M–46, od strane Hrvatske ukrajinskim ZSO Obzirom da su ukrajinske ZSO snabdevene u prethodnom periodu u velikoj količini samhodnim artiljerijskim sistemima kalibra 122 mm, 152 mm i 155 mm, kao i vučnim oruđima kalibra 122 mm, 152 mm i 155 mm, koji su pretrpeli velike gubitke istih na bojištu, i dalje predstavljaju pretnju Savezničkim snagama (a posebno civilnom stanovništvu, jer se masovno koriste za neselktivno gađanje civilnih ciljeva i ciljeva koji sadrže opasne sile), pitanje je u čemu je doprinos predaje 15 oruđa 130 mm M–46 ukrajinskim ZSO, od strane Hravtske. Za očekivati je da je „poklonjena“ i municija za navedena oruđa (u neutvrđenoj količini).

Sem prikupljanja političkih poena kod domaće i dela javnosti zemalja „Zapadnog sveta“, i kao što je ranije rečeno ispunjavanje želje i volje „gospodara“ i „varćanje dugova“ iz vremena tajnog naoružavanja Hrvatske od strane Ukrajine, procena je da je osnovni razlog dostave navedenih oruđa jačanje sistema obalske odbrane ukrajinskih ZSO u rejonu Nikolajev i Odesa. Od navedenih artiljerijskih oruđa moguće je formiranje pokretnih obalskih artiljerijskih jedinica i uvezivanje sa već postojećim protivbrodskim raketnim sistemima „Harpun“. Na ovaj način ukrajinske ZSO bi obezbedile žilavost i slojevitost odbrane obalnog ruba na pravcu Nikolajev–Odesa i otežala izvršenje eventualnog pomorskog desanta Savezničkih snaga. Na osnovu broja oruđa, ukrajinske ZSO bile bi u mogućnosti da formiraju dve do tri pokretne obalske baterije i jedan samostalni vod (ukoliko navedena oruđa ne budu uništena u toku prebacivanja do mesta upotrebe od strane Savezničkih snaga), kojim bi mogli da se priprem za posedanje dela obale na pravcu od Nikolajeva do Odese. Najava i ideja ukrajinskih vojnih rukovodilaca da sem posedanja dela obale, predstoji i mogućnost posedanja Zmijskog ostrva i raspoređivanje tri do četiri artiljerijska oruđa na istom, nije sprovodljiva. Obzirom na površinu ostrva, ista bi predstavljala vrlo unosan cilj i bili bi uništeni od savezničkih snaga u veoma kratkom periodu (posebno je pitanje na koji način bi bilo izvršeno premeštanje artiljerijskih oruđa, kada ukrajinske ZSO nisu u mogućnosti da premeste ljudstvo do navedenog ostrva).

Zaključak

„Poklon“ 15 oruđa 130 mm M–46 ukrajinskim ZSO, od strane Hravtske su prevashodno „simboličan“ gest i ispunjavanje želje i volje „gospodara“ i „varćanje dugova“ iz vremena tajnog naoružavanja Hrvatske od strane Ukrajine. Navedeni broj oruđa ne može doneti značajnoj promeni na bojnom polju. Savezničke snage će najverovatnije u narednom periodu preduzeti mere lociranja i uništenja navedenih sredstava pre njihovog dovođenja u rejone borbenih dejstava, a i eventualno prispela sredstva biće vrlo brzo neutralisana ili uništena u rejonima primene. Nadamo se da državno rukovodstvo Rusije neće zaboraviti ko je i na koji način pomagao rat protiv ruskog naroda, kao što je učinjeno nakon dosadašnjih ratova u devetnaestom i dvadestom veku.

Više o stanju na ukrajinskom frontu pročitajte OVDE.

Izvor: Srpska analitika