Piše: Vesna Veizović
Kada je prvi put delegacija Srbije sela za pregovarački sto sa šiptarskim teroristima objašnjenje narodu bilo je – morali smo, zapretili su nam bombama i sankcijama. Pretnji možda jeste bilo, ali su one bile lične prirode – ako ne sedneš ti, naći ćemo ko hoće!
Međutim, narod kome je ratova bilo sasvim dovoljno za jedan vek, progutao je to kao i sve ono kasnije što sledi.
Danas se odigrava jedna druga „bitka“, takođe u Briselu i takođe sa šiptarskim okupatorima i njihovim nalogodavcima iz Vašingtona i Brisela, jedino se nadamo da ovu laž Srbi neće lako progutati.
Do potpisivanja Briselskog sporazuma na Kosovu i Metohiji sve je bilo srpsko! Pre svega institucije koje su sve do jedne pogašene da bi se paralelne, šiptarske i pri tom potpuno neustavne, legalizovale i time je Kosovo sa funsotom dobilo još jedan oblik državnosti, a koji mu je omogućila upravo tadašnja vlada Srbije. Istim putem krenula je i srpska imovina, srpski rudnici, jezera, energetski sistem, telekom…
Nekadašnji teroristi UČK prerasli su u „kosovsku policiju“ i „specijalnu vojsku Kosova“. Vođe terorističkih organizacija postaju visokopozicionirani političari. Uspostavljene su granice, koje mi radije zovemo „administratvni prelazi“ jer zvuči manje surovo, budući da smo u potpunom miru izgubili čitavu teritoriju.
Sve je to pripalo narodu koji jedva da broji milion stanovnika u srpskoj pokrajini. Na sve to srpska vlast je pristala radi realizacije jedine tačke iz Briselskog sporazuma koja je navodno trebala da ide u korist Srba, odnosno uspostavljanje zajednice srpskih opština. Dakle, vlast je predala čitavu pokrajinu, svu imovinu, aktivno učestvovala u izgradnji šiptarske, odnosno kosovske državnosti samo da bi se oformila zajednica Srba koja nije na većem nivou od NVO neke nacionalne manjine u drugoj državi.
Ovakav politički odnos bio bi razumljiv da su Šiptari nuklearna sila pa je njihov broj zanemarljiv u odnosu na to kakvo oružje poseduju. Međutim, nekadašnji pastiri i ljubitelji koza ne samo da ne proizvode nikakvo oružje, već su i u vojnosposobnom smislu ali i u posedovanju naoružanja inferiorni u odnosu na Srbe.
Sve što je Srbija predala, nije predala zbog Šiptara, već Evropske Unije i Amerike.
Ipak, sada imamo situaciju da nas bivši izaslanik SAD za Zapadni Balkan, Ričard Grenel, zabrinuto obaveštava da Aljbin Kurti nije pristao ne samo na predloge Aleksandra Vučića, već ni na jedan predlog EU i SAD.
NJegov zadatak je da sada poverujemo kako se jedan mali, u svakom smislu nesposobni narod koga ne samo EU i SAD, nego i Srbija mogu da zgaze, sada otrgao kontroli i postavlja svoje uslove svetskim silama. Narod koji je od svojih pulena dobio sve, sada odbija sve a oni očajni čupaju kosu sa glave. Što bi rekli – ma ajde…
Pregovori su završeni tako što nam je dat demagoški odgovor da neće biti još jednog pogroma Srba, ali i činjenica da od nekog zajedničkog rešenja nema ništa. Saznali smo doduše i da od novembra za Srbiju nema više ruske nafte, ako ne priznamo nezavisnost Kosova i uslove Kurtija sa kojima se ne slaže ni Brisel ali će nas svejedno taj isti Brisel staviti pod sankcije.
Sa druge strane situacija na Kosovu i Metohiji je sve napetija. Šiptarska policija uspostavlja dodatne punktove na administrativnim prelazima, aktivno se radi na promeni tablica i ličnih karti, maltretiranja Srba su sve učestalija, broj pripadnika šiptarskih terorista preobučenih u nekakve vojne uniforme sve je veći, što ionako sumornu atmosferu čini još napetijom.
Jedino što smo konkretno mogli da razumemo iz obraćanja Aleksandra Vučića jeste da će u slučaju jednostranih akcija šiptarski Srbi, odnosno oni sa „Srpske liste“ napustiti šiptarske institucije i parlament i tako ukazati protest drskom ponašanju Prištine. Da je bar reč o nekom narodu koji nam je neprijatelj, pa i da se nasmejemo. Ekvavilent ovakvom „protestu“ i „rešenju“ jednog od ključnih problema bilo bi da vam je podstanar okupirao čitav sprat, a vi u znak protesta odlučite da se potpuno iselite iz kuće. Mada neke posebne komparacije nije potrebno ni navoditi jer je situacija koju živimo bizarna.
Neko bi se zapitao odakle Ričard Grenel, bivši, akcenat na to bivši izaslanik SAD za zapadni Balkan, koji je svojevremeno vrlo uspešno agitovao za šiptarsku stranu, sada tako zabrinut što Šiptari neće da popuste. Kao što nam ne trebaju, po rečima našeg predsednika ruske vojne baze u Srbiji, tako nam ne trebaju ni lobisti iz Rusije, pa je unajmio, samo narodna Banka zna za koji novac, Ričarda Grenela za ličnog lobistu i savetnika. Jedino što ga Grenel savetuje jeste kako ubediti srpsku javnost da je kraj puta „kosovskog pitanja. Nije li sve bizarnije?
Ili sa druge strane jasnije da smo ništa drugo neko američka kolonija, kojoj naravno ne smeta američka vojna baza na tlu Srbije, koja je potpisala IPAP sporazum po kom NATO ili bilo koji zapadni okupatorski vojnici mogu da se šetkaju Srbiji sa posebnim dopuštenjima, sada je preostalo još samo da se javnost ubedi kako su Šiptari nuklearna sila koja će nam doći glave ukoliko ne ukucamo i poslednji ekser u sanduk državnosti Kosova.
I ona predstava od pre mesec dana kada je Priština planirala da u delo sprovede jednostrani plan promene tablica i ličnih karti, a u kojoj je učestvovao i državni vrh Srbije, nije ništa drugo do priprema javnosti kako će navodno biti i šta nam se sprema ukoliko ne popustimo. Eto zašto se iz Brisela prvi javio Grenel, da sa pozicije američkog stručnjaka javi kako se Šiptarima ništa ne može i da će ukoliko krenemo đonom, taj đon udariti nas u čelu. Ali da li bi zaista tako bilo ili su to samo subliminarne poruke, ne iskrenog lobiste srpske strane, već revizora za sprovođenje američkih interesa?!
Sve napisano poznato je našoj javnosti, a nekima je i jasnije! Nismo mi kao narod ucenjeni, ucenjena je vlast i posebno Aleksandar Vučić kome se uveliko ljulja stolica vlasti, niti smo neutralni, niti je Grenel srpski lobista, a posebno nisu Šiptari nekakva sila koja može da postavlja uslove Evropskoj Uniji i Americi, jedino što Aljbin Kurti može to je da ispunjava ono što mu je zapad zadao.
Ali tu je veći problem, a to je da se možda sama srpska javnost, potpomognuta ovim predstavama, zastrašivanjima i okupirana ličnim egzistencijalnim problemima i smorila i umorila od kosovske teme, te je procenjeno da je sad taj pravi momenat kada anestezija još uvek radi nad Srbima da se jednom za svagda reši pitanje Kosova i Metohije.
Nije mi namera da širim defetizam, to je posao Aleksandra Vučića i njegovih pulena, naše je međutim da stavimo prst na čelo i pogledamo istini u oči. Istina je ta da bez Kosova i Metohije nema ni Srbije. Jesmo stigli „cara do duvara“, ali kad si sateran u ćošak, ako imaš imalo hrabrosti i samopoštovanja počećeš da ujedaš, grebeš i grizeš. Savetujem onima koji potcenjuju srpski narod da se zamisle nad ovim. Što bi Rusi rekli „nek proključa jarost blagorodna“. Narodnog gneva se bojte „velikaši, proklete vam duše, koji na komade razdrobiste srpsku zemlju“. Neće pomoći ni Ričard Grenel, ni bilo ko. Da ne bude da nismo rekli.
Izvor: Vaseljenska
