Sveti mučenik i arhiđakon Evplo
Đakon u Katani Sicilijskoj. Car Dioklecijan posla u Siciliju nekoga vojvodu Pentagura, da uništi hrišćane, ako ih tamo nađe. Pentagur ne nađe nijednog hrišćanina, jer ono malo što ih beše krijahu se od gonitelja i ne objavljivahu sebe. Tada neko optuži Evpla svetoga, kako ide s nekom knjigom kod tajnih hrišćana, i čita im tu knjigu.
Ta knjiga beše sveto Jevanđelje. Pošto ga izvedoše na sud za malo vreme, obesiše mu onu knjigu o vrat i odvedoše u tamnicu. Posle 7 dana tamnovanja i gladovanja bi predat na mučenje. Kada ga bijahu gvozdenim motkama Evpl rugajući se reče sudiji mučitelju: "bezumniče, zar ne vidiš da su ove muke za mene kao paučina zbog Božje pomoći? Ako možeš pronađi druge, ljuće, jer su ove kao igračka."
Najzad izvedoše mučenika Hristova na gubilište. Tada sv. Evpl otvori sveto Jevanđelje i čitaše iz njega narodu dugo. Mnogi se obratiše u veru Hristovu, a sv. Evpl bi posečen 304 god. i preseli se u carstvo nebesko. Čudotvorne mu mošti leže u jednom selu blizu Neapolja zvanom Vico della Batonia.
Sveta mučenica Suzana devica, i drugi s njom
Ćerka rimskog prezvitera Gavinija, a sinovica pape Gaja. Gaj i Gavinije behu od carskoga roda i srodnici tadašnjeg cara Dioklecijana. Ovaj car imaše nekog usinovljenika Maksimijana Galerija, koga htede oženiti Suzanom. No Suzana beše sva predana Hristu Gospodu i ne hte uopšte čuti za brak, a naročito ne za brak sa nekrštenim čovekom.
One, koji je prosiše za careva sina, velikaše Klaudija i Maksima, Suzana obrati u veru hrišćansku sa celim domom njihovim. Razjaren zbog ovoga car naredi, te dželati odvedoše Klaudija i Maksima, s njihovim porodicama, u Ostiju, gde ih na ognju sagoreše, i pepeo njihov baciše u more. Suzana pak bi mačem posečena u kući Gavinijevoj.
Careva žena, Sirena, potajna hrišćanka, noću uze mučeničko telo Suzanino i česno ga sahrani. A papa Gaj učini onu kuću, gde pogibe Suzana, crkvom i služaše službe u njoj. Uskoro posle stradanja ove neveste Hristove, postrada i njen otac Gavinije i stric papa Gaj. Svi česno postradaše za Gospoda i primiše venac slave u 295 i 296 godini.
Sveti Nifont patrijarh Carigradski
Rodom iz Grčke. U mladosti postao inok i podvizavao se najpre van Svete Gore a po tom u Sv. Gori, u raznim manastirima, zadržavši se najduže u Vatopedu i Dionisijatu.
LJubljen beše od svih Svetogoraca kako zbog retke mudrosti tako i zbog neobične krotosti. Bez svoje volje postao episkopom Solunskim. No posle dve godine ode poslom u Carigrad i tamo ga izberu na upražnjen presto Patrijaršijski. Prognan sultanom u Jedrene, gde je živeo kao izgnanik.
Vlaški knez Radul izmoli ga od sultana i postavi ga za arhiepiskopa Vlaškog. Zbog prestupa Radulovog Nifont napusti Vlašku i ode u Sv. Goru, u obitelj Dionisijat, gde se podvizavaše do 90 godine svoje, kada se preseli u carstvo Božje, 1460 god. On je sastavio razrešnu molitvu, koja se čita na opelu.
Prepodobni Vasilije i Teodor Pečerski
Oba skončali od nasilja srebroljubivog kneza Istislava 1098. god. Žitije sv. Teodora naročito je poučno za srebroljubive. Teodor beše vrlo bogat, pa razdade sirotinji bogatstvo svoje i zamonaši se. Po tom se pokaja i zažali za bogatstvom, i bi mnogo kušan od zlog duha srebroljublja, od koga ga oslobodi sv. Vasilije.
Izvor: Mediji
