Piše: Miodrag Zarković
Sa takvom tvrdnjom je, po svoj prilici, saglasan i jedan deo rusoljubaca - barem u Srbiji, javnosti jedinstvenoj na području Evrope po tome što izražavanje naklonosti i poštovanja prema najvećoj svetskoj državi još uvek nije društveno nepoželjno, niti zakonski kažnjivo. I u srpskoj su javnosti, dakle, mnogi potrčali da Aleksandra Dugina svrstaju među najuvaženije ruske filozofe.
Uradio je to čak i Darko Trifunović, vajni ”stručnjak za bezbednost” koji se godinama predstavljao kao ”profesor Fakulteta bezbednosti” da bi se, u sudskom postupku koji je on sam pokrenuo protiv potpisnika ovih redova, nedvosmisleno ispostavilo da u dotičnoj ustanovi Trifunović nikada nije stekao profesorsko zvanje. Elem, Trifunović je u jednom od svojih mnogobrojnih TV gostovanja, samo nekoliko dana posle atentata na Darju Duginu, rekao da su i ona i otac bili pod zaštitom profesionalne pratnje koju im je dodelila država, što mu je poslužilo da nešto kasnije poentira sumnjom u sposobnost ruskih bezednosnih službi! Jer, objasnio je, ako dopustite da neko naudi toliko važnoj figuri kao što je Dugin, onda to, jašta, govori o vašoj stručnoj manjkavosti.
To je stav koji, da ponovimo još jednom, dele i mnogi načelni rusofili. Bukvalno istog časa kad se, 20. avgusta uveče, pročulo da je Darja Dugina stradala u atentatu u blizini ruske prestonice, srpske društvene mreže bile su prosto zatrpane objavama i komentarima o tome kako je reč o ”debaklu” i ”sramoti” ruskih službi, kad su dozvolile da ubice prodru do porodice toliko važne za savremenu Rusiju.
Nesumnjivo da iza takvih komentara u jednoj meri stoje i botovi. Živimo u vremenu kada je to naprosto neminovnost, pošto su društvene mreže odavno postale važna adresa za vođenje društvenih, političkih, kulturnih i svakojakih drugih rasprava. Zbog toga, internet prostranstvima krstare prave male vojske plaćenika čiji je zadatak da te rasprave usmeravaju u određenom smeru, ili pak da nameću izvesno mišljenje. Srbija tu nije nikakav izuzetak. Naprotiv, ako imamo u vidu koliko su zapadni centri moći, na primer britanski, posvećeni iskorenjivanju proruske misli ma gde u svetu, nije nikakvo iznenađenje to što su srpske društvene mreže krcate bezimenim nalozima ”rođenim juče”, a koji se isključivo bave omalovažavanjem i potcenjivanjem svega što bi rusoljupce moglo da obraduje, podstakne, objedini, uznemiri, ohrabri...
Te armije su delotvornije nego što se često misli. Uostalom, da su beskorisne, odavno ih ne bi bilo. U ovom slučaju su se takođe pokazale veoma prodorne, pošto su i mnogi obični korisnici društvenih mreža poverovali u ”stručnu” ocenu da je ubistvo Darje Dugine - ogroman propust ruskih bezbednosnih službi.
Zato bi sada trebalo da se pojasne neke stvari, a prva je ta da porodica Dugin nije imala nikakvo obezbeđenje niti pratnju te vrste.
Pa i to je, reći će neko, propust moskovskih ”silovika” (ruski izraz za pripadnike službi koje imaju pravo na upotrebu sile). Čoveka značajnog kao što je Dugin, a očigledno i njegovu ćerku, morali su da čuvaju jer su morali da pretpostave da će pre ili kasnije biti mete napada na život!
Dabome, teško je odrediti stvarnu važnost nekog intelektualca, pogotovo ako je on često prisutan u javnosti i naširoko poznat. Aleksandar Dugin to svakako jeste. Ali, on nikada nije bio ”Putinov savetnik”, niti ”ideolog Kremlja”. Ni Aleksandar Dugin ni ubijena Darja nikada nisu imali neposredan uticaj na zvaničnu Moskvu. Verovatno bi najtačnije moglo da se kaže da su u ruskoj javnosti Dugina doživljavali kao zanimljivog čudaka, ali nikako kao ”najvažnijeg mislioca današnje Rusije” ili nekoga ”čija se reč sluša i bespogovorno uvažava” - a što su sve opisi koji su u ovih nekoliko dana kružili po srpskoj javnosti.
To nikako ne znači da je Dugin bio beznačajan. Taman posla! Pa, samo učešće njega i Darje na festivalu koji organizuje Zahar Prilepin - a u povratku sa istog se i dogodio atentat - dokazuje da su Dugini imali poštovaoce u bitnim krugovima. Jer, Zahar Prilepin je jedan od najpoznatijih, najtiražnijih i svakako najuticajnijih ruskih pisaca, koji je, podsećanja radi, u prve četiri godine rata u Donbasu uzeo čak i neposredno učešće u borbenim dejstvima. U Rusiji se književnost, pogotovo takva kakvom se bavi Prilepin, shvata krajnje ozbiljno, pa njegov ugled i društveni položaj nikako nije za potcenjivanje. Samim tim, činjenica da je Aleksandra i Darju pozvao na ovogodišnji festival, te da su imali i lične kontakte, dovoljno govori o ugledu i važnosti Duginovih.
Ipak, ”najznačajniji ruski filozof” Aleksandar Dugin nije bio. Nikada. Ali sve i da jeste... kako bi to uopšte uslovljavalo pogrdu na račun ruskih bezbednosnih službi?!
Ne postoji država na svetu koja svoje mislioce, politikologe, analitičare, pisce, čuva samo zato što su mnogo uspešni i poznati. U Srbiji su merila za dodeljivanje zaštite sasvim iščašena, jer su određena lica proglašavana ugroženim samo zato što im je neko uputio kakvu ružnu reč preko Fejsbuka; naša javnost je stoga možda to zaboravila, ali država dodeljuje obezbeđenje ličnostima za koje postoje pouzdani obaveštajni podaci ili pak procene da mogu biti ugroženi zbog svog rada; ne dodeljuje se samo na osnovu toga što je taj i taj filozof mnogo značajan.
Koliko je poznato, ni Aleksandar ni Darja Dugin nikada nisu tražili da im se dodeli lično obezbeđenje. Da, njihovi stavovi izazivali su bes i gnev neprijatelja Rusije. Ta srdžba je, u ratno vreme kao što je sadašnje, svakako pojačana. Ali opet, sa besom i gnevom Ukrajinaca, ili Zapadnjaka, ili prozapadnih autošoviniste, već pola godine suočen je svako ko se javno saglasio sa ciljevima i povodima ruske specijalne operacije u Ukrajini. To je tako i u Srbiji, nekmoli u samoj Rusiji. I, ruske televizije neprestano prikazuju emisije o toku sukoba u Ukrajini, a u tim emisijama redovno učestvuju stručni gosti. Broj ljudi koji se u tom svojstvu pojavio na ruskim malim ekranima od početka godine neminovno se meri u stotinama, ako ne i hiljadama. I bezmalo svaka od tih osoba, a nemalo njih je u ruskoj javnosti poznato barem koliko i Aleksandar Dugin, bila je posle izložena uvredama, napadima i pretnjama, ako nigde drugde a onom barem na gore pominjanim društvenim mrežama.
Istinski je nemoguće obezbeđivati toliki broj javnih ličnosti.
U krajnjem slučaju, samo osam dana pre atentata na Darju Duginu, u NJujorku je izboden pisac Salman Ruždi - koji je imao profesionalnu pratnju! Niko tada nije krivicu i odgovornost prebacivao na njujoršku policiju, čija je obaveza bila da čuvaju Ruždijev život i sigurnost. Takođe, setimo se čuvenog ”slučaja Skripalj”, kada su, prema tvrdnjama britanskih službi, trovanju bili izloženi takođe otac i ćerka. Ostavimo sada po strani krajnju neuverljivost tih tvrdnji i celog navodnog trovanja, i zadržimo se na reakcijama: čak ni oni koji su poverovali u to da je ”zla Moskva” poslala agente da otruju Skripalja i ćerku mu, nisu odgovornost za ”trovanje” svaljivali na pleća britanskih obaveštajaca i bezbednjaka.
Takva povika diže se samo na Rusiju i njene službe. Razlog tome je više nego očigledan: Zapadu je potrebno da Ruse predstavi kao zamlate i neposobnjakoviće, upravo da ruski uspesi na donbaskim i ukrajinskim ratištima ne bi u ostatku sveta odjeknuli kao spas od viševekovnog zapadnog imperijalizma.
Zato je bitka za srpsku javnost toliko značajna i toliko uzavrela.
Svako od čitalaca može da se uveri u opise iznete u ovom članku, o učestalosti osuda na račun ruskih bezbednosnih službi koje ”nisu smele da dozvole” da se išta desi Duginu i njegovoj porodici. Takve osude je nemoguće izbeći, bilo po društvenim mrežama, bilo po ”glasilima glavnog toga” koja su se, razumljivo, naširoko i nadugačko bavile ubistvom Darje Dugine. U društvu u kojem najmanje četiri petine pripadnika oseća snažnu bliskost sa Rusijom i opravdava njene ratne napore da zaštiti ruski narod Donbasa, upregle su se mnoge snage kako bi unizile sve što je Rusija postigla na bojnom polju.
A u tu zamku je, nažalost, upao i znatan deo rusofila, kako onih nestalnih tako i nekih naoko čvrstih.
To je tako zato što Srbija i druge srpske sredine već dugo pate od malodušnosti, tj. defetizma. U društvenim pojavama kod kojih nisu do kraja poznate sve činjenice, a takve su većinske, obično se prepoznaju najnepovoljnija značenja i tumačenja. Pa je tako, na primer, Kosovo ”zauvek izgubljeno”, srebrenički ”genocid” nešto što moramo da okajamo, dok smo devedesetih ”izgubili sve ratove” - to su sve izjave sa kojima je saglasan i nikako zanemarljiv deo rodoljuba, ili barem bazično pristojnog sveta koji odanost državi Srbiji doživljava kao nešto prirodno i neupitno. U svakom od tih primera, igra se na kartu nepoznavanja osnovnih činjenica, koje su, medijskim inženjeringom vrednim posebnog i vrlo podrobnog osvrta, skoro sasvim uklonjene sa vidika najširim narodnim slojevima.
Pa kad je već tako sa pitanjima koja se direktno tiču Srba, onda je u pogledu Rusije stanje još grđe. Jer, tek u tom pogledu vlada opšta neobaveštenost.
Prosečan srpski građanin, na primer, niti zna niti pa ima gde da sazna da je Moskva sve ovo vreme, svih osam godina koliko već traje ratno stanje u Ukrajini, bukvalno prepuna Ukrajinaca. Kao jedan od najvećih velegrada na planeti, Moskva je prirodno stecište najrazličitijeg sveta, a Ukrajinci, s obzirom na jezičku i svaku drugu bliskost, naravno da prednjače. Običan Ukrajinac niti je imao, niti sada ima, ikakvih razloga da Moskvu doživljava kao neprijateljsku sredinu. Uostalom, jedna od najvećih železničkih stanica u Moskvi, koja služi i kao veliko saobraćajno čvorište i kao svojevrsni orijentir, zove se - Kijevski vokzal. Piscu ovog članka mnogo puta se dogodilo da na nekoj od moskovskih ulica zapodene razgovor sa prolaznikom za koga bi se ubrzo ispostavilo da je iz Ukrajine. Mnogi od tih Ukrajinaca imaju sa Rusijom porodične ili pak tesne poslovne veze, pa tamo provode pozamašno vreme čak i ako nisu nastanjeni u nekom od ruskih gradova. I niko se nikada u ruskoj javnosti nije zalagao za ma kakvu restrikciju u pogledu dozvoljavanja ukrajinskim građanima da uđu u Rusiju. Za razliku od zapadnih ”demokratija”, ruska država ne poseže za merama usmerenim protiv ma koje nacionalne ili državne pripadnosti.
Neizbežno je da među tolikim Ukrajincima po ruskim gradovima ima i onih koji, najblaže rečeno, ne odobravaju ruska dejstva u Donbasu. Takvih ima i u samom Donjecku ili Lugansku, pa kako ih onda neće biti među Ukrajincima u Moskvi! I naravno da takva okolnost olakšava svakom zlonamerniku koji bi da atentatom na osobu Duginovog kalibra unese nemir u rusko društvo.
Prosečan Srbin, koji, otrovan zapadnom propagandom, o Rusiji možda misli da je zatvoreno i strogo kontrolisano društvo, verovatno i nije upoznat sa napred rečenim. I onda, kada peti put naleti na ocenu da su se ruski bezbednjaci ”obrukali” time što su dozvolili da ćerka Aleksandra Dugina bude ubijena, nije nemoguće da i poveruje u te ocene.
Kosovo je ”izgubljeno”, Srebrenica je ”genocid”, a Rusija je ”preslaba” da bi se nosila sa glavnim zapadnim državama: to su zaključci koje kod malodušnih Srba smišljeno i vrlo uporno proizvode propagandisti. Ubistvo Darje Dugine samo je poslednji u nizu događaja koji se tumače tako iskrivljeno i doprinose klimi sveopšte malodušnosti i beznađa.
Takvu klimu, nažalost, prečesto pospešuju i srpski vlastodršci. Javna obraćanja predsnika Srbije Aleksandra Vučića prosto kipte kuknjavom i zapomaganjem, što kod stanovništva, bez obzira na to koliko mu je politički naklonjeno, neizostavno unosi najdublju vrstu nespokoja i nesigurnosti. To sasvim sigurno spada u najnepovoljnije posledice desetogodišnje naprednjačke vlasi.
Istina je, naravno, najčešće posve suprotna onome što nas propagandisti ubeđuju. Niti je KiM izgubljeno, jer, što davno rekoše, ako nije naše - a zašto ga onda i dalje traže od nas! Isto tako ni Srebrenica nije bila poprište genocid Srba nad muslimanima, jer bi u suprotnom za ovih preko četvrt veka valjda isplivao kakav neoboriv dokaz tolikog i takvog zločina.
A Rusija, ako je preslaba, zbog čega joj onda dušmani ne mogu ništa na bojnom polju, gde svakodnevno trpe znatne ljudske, vojne i teritorijalne gubitke, već moraju da posežu za atentatima na ruske filozofe i njihovu decu?!
Izvor: Pravda
