Gde je završila Rusija u geopolitičkom smislu nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini?
Našli smo se u samoj geopolitici – u prostoru gde postoje polovi moći i gde se njihovo prisustvo ne krije. Posle raspada Sovjetskog Saveza, pokušali su da ubede rusko društvo da su sve tenzije u međunarodnim odnosima otklonjene, da više nema konfrontacija i da svi živimo u jedinstvenom harmoničnom društvu. A ako se ne slažemo sa njima, onda su to naši problemi i treba ih prevazići.
Čak je i period Putinove tvorevine prošao na istom dnevnom redu. Bilo je to vreme usvajanja globalnog zakona, otvorenog globalnog društva. Ali tada je počelo ono najzanimljivije: spora transformacija zemlje ka izgradnji ruskog pola i evroazijske civilizacije. U stvari, Evroazijska ekonomska unija je oblik geopolitičkog saveza.
U suštini, ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini vratila je geopolitiku u život, ponovo ju je otkrila. Ne samo formiranjem situacionih saveza i vojnih blokova, već vraćanjem ključnih prostornih formula. Ovo je povratak geopolitike i njen trijumf
Mislite na konfrontaciju kopnene i morske civilizacije, kako je o tome pisao engleski geopolitičar Halford Makinder?
Da, i između njih postoji prostor neizvesnosti, prostor koji bira ili jedan ili drugi identitet ili pokušava da bude posrednik između dva pola. Shodno tome, ono što sada vidimo je prava mapa Makindera, gde postoji kopnena civilizacija, kojoj se suprotstavlja anglosaksonski blok.
Šta je to Heartland?
Istovremeno, civilizacija mora nema jasne granice, one su veoma mobilne. Piraterija je, na primer, povezana upravo sa civilizacijom mora.
Sada primećujemo fluidnost i neizvesnost granica u širenju NATO-a, koji se širi poput talas: ponekad se alijansa povlači unazad – gde stanovnici štrajkuju protiv ulaska svoje zemlje u vojni blok. Ponekad, nasuprot pritiska: gde, na primer, vlasti zemlje to žele - to je bio slučaj sa Ukrajinom
Ova konfrontacija se vratila nakon početka specijalne vojne operacije. I šta više, ne vidimo samo dizajn dva različita pola i trećeg, koji je u velikoj meri dodatak civilizacija mora (reč je o Evropi). Vidimo formiranje novog multipolarnog, veoma složenog sveta, u kome ne postoje tri pola, već mnoge civilizacije. U stvari, isti one koje je (američki sociolog i politikolog Semjuel) Hantington izdvojio: i kineske, i indijske, i afričke, i evropske.
Od sada se može razmišljati samo geopolitički
Kako Rusija u ovim uslovima može da promeni svoju spoljnu politiku prema zemljama postsovjetskog prostora kako bi efektivno izgradila evroazijski pol?
Ovo je kompleksno pitanje i veliki izazov za državu i društvo, jer iz iskustva današnje Ukrajine vidimo da je konfrontacija i razumevanje granica
Rusija je već delimično uspela da izgubi. Belorusija je takođe destabilizovana 2020. godine – tamo smo rizikovali da dobijemo nešto slično ukrajinskoj državi. Baš kao u Kazahstanu.
Postoje zaista velike poteškoće sa prilagođavanjem ovih granica. Ali politika Evroazijske imperije je sada ocrtana – ona nema jasne granice, a njene periferije nemaju apsolutno razumevanje zašto bi trebalo da budu sa Rusijom. Ono što Rusija sada radi sa Ukrajinom je objašnjenje ove eksplikacije, zašto je naš evroazijski svet u pravu i koje su naše doktrine.
Odnosno, Rusija je sada u fazi formiranja neke vrste ideološkog postulata za naše granice. Ali problem je što se na ovim granicama nije radilo od raspada Sovjetskog Saveza.
A cela situacija koju sada vidimo, počevši od Ukrajine i Belorusije pa do problema progona Rusa u Kazahstanu, sva ova pitanja su izazvana upravo nerazmišljanjem o ovim granicama.
Šta podrazumevate pod rečima „shvatiti granicu“?
Shvatiti granicu ne znači ekonomski je osmisliti, ne znači dati joj novac, voditi politiku na silu. Daleko od toga. Ovo je mnogo suptilnija interakcija. To je delo razumevanja kulturne paradigme granice. Gledajući Ukrajinu, zašto je (ukrajinski nacionalistički teoretičar) Dmitrij Doncov pogledao Zapad? Šta ih je pokretalo? Kakav je bio uticaj (poljskog pesnika) Adama Mickjeviča na ukrajinske nacionaliste? Šta vez znači za ljude? Razmišljanje ogranicama je veoma suptilno razmišljanje. To podrazumeva razumevanje i sebe i drugog.
Ovo je izuzetno važna misija. A uloga ljudi koji treba da sprovode razmišljanje o granici je velika. Ti ljudi treba da budu ne samo političari, ekonomisti ili kulturolozi, već donekle i filozofi. Jer pokušaj razumevanja sebe i razumevanja drugog je veoma težak, precizan, delikatan posao.
Za Rusiju je ovo zadatak broj jedan, jer dok još nismo pecali granicu Ukrajine, već smo trebali da lovimo sledeće da bismo spasli zemlju – Kazahstan i Belorusiju. To su tačke gde takođe postoji stalna napetost.
Koga možete izdvojiti od onih koji, po vašem mišljenju, efektivno shvataju ukrajinsku granicu?
Moderni ruski izvođači, posebno Akim Apačev i Darija Frej, koji su pokušali da shvate šta je ukrajinsko razmišljanje. Iskoristili su baladu o Rusinima i pokušali da je preprave u kontekstu u kojem Donbas sada živi, odnosno pod postojanjem kolapsa liberalnog sveta i ideje ruskog sveta. I, počevši da pevaju na ukrajinskom jeziku, simbolično oduzevši ga drugom delu Ukrajine, Apačev i Frej su učinili, čini mi se, veoma važan granični gest.
Ovo je jedan primer, veoma je mali, ali svetao. Ovo, naravno, nije filozofsko delo, već delo veoma suptilne osobe koja se nalazi u ovom trenutku istorije i pokušava da živi na granici. Otprilike tako treba razmišljati o granicama i pristupiti pitanju pograničnih regiona. I mislim da taj izazov ostaje pred evroazijskom imperijom. Nismo izvukli granicu, to je naš zadatak, koji moramo odmah da izvršimo.
Inače, vraćajući se na geopolitičku konfrontaciju, koliko je realna pretnja NATO-u i čime Rusija može da suprotstavi Alijansi?
Ova pretnja je uvek bila stvarna – od početka postojanja alijanse. Čak i pored strateških dokumenata u kojima se Rusija, pre samita NATO-a u Madridu, pojavljivala kao partner alijanse. Ne treba imati iluzije da smo došli do kompromisa, na primer, 2001. godine, kada je terorizam proglašen pretnjom broj jedan u strateškom konceptu NATO-a.
Rusija je možda sve ovo vreme poricala geopolitiku, ali NATO to nikada nije negirao: alijansa nikada nije skrenula sa geopolitičkog toka istorije
Dakle, pretnja NATO-u, kakva je postojala od ranih 1950-ih, postoji i danas – ova pretnja je realna, a sadašnja konfrontacija je spremna da se pretoči u žešću, jaču fazu. Ne isključujem direktan sukob zemalja NATO-a i Rusije u Ukrajini.
Ovo je bitka za opstanak, pa će anglosaksonska civilizacija učiniti sve da pobedi u njoj.
Štaviše, zbog toga su počeli da prekoračuju čak i neka demokratska pravila unutar NATO-a. Na primer, u slučaju Turske, koja je izglasala nepoverenje i protestnu notu povodom ulaska Švedske i Finske u NATO i zatražila izručenje predstavnika kurdskih i gulenističkih organizacija iz ovih zemalja. SAD su krenule na to.
To znači da su zarad svog postojanja u NATO-u spremni da prekorače principe demokratskog društva.
NATO se širi, rat se ostvaruje. I, u principu, to možemo videti u bliskoj budućnosti
Kako Rusija treba da komunicira sa Evropskom unijom u ovoj situaciji?
Sa Evropskom unijom smo upali u zamku. Štaviše, postoji doktrina sanitarnog kordona – to jest, neki prostor između jedne i druge države da bi se blokirala njihova interakcija. U stvari, Ukrajina je postala takav sanitarni kordon: zbog ukrajinskog pitanja Rusija je skoro prekinula diplomatske veze sa EU.
EU i Rusija ušle su u fazu najžešće opozicije
Za Evropsku uniju je to bolno, za Rusiju je delimično bolno. Zato što smo mogli brzo da se preorijentišemo na druge partnere – u privredi, u politici, pa i u vojnoj saradnji.
Ipak, vredi priznati da je politika Sjedinjenih Država da destabilizuju naše odnose u potpunosti sprovedena. Evropski prostor, koji je mogao da zadrži poziciju neutralnosti, kontinentalnu misiju, izdao ju je. Evropska unija je izgubila suverenitet – nije mogla da podnese notu ravnoteže i slepo se pokorila volji anglosaksonske civilizacije. U slučaju Stare Evrope to je uočljivije. Ako pogledamo istočnu Evropu, videćemo takve lidere kao što je mađarski premijer Viktor Orban, odnosno džepove konfrontacije.
Ipak, Evropska unija je ogroman brod koji je usidren direktno u luci svog američkog gospodara.
U kojoj meri, u kontekstu globalne konfrontacije, Rusija može da se osloni na Kinu i kako da izbegnemo sukobe u onim oblastima gde Kinezi imaju svoje interese?
Ovo je takođe granično pitanje - o razumevanju partnera i objedinjavajućim principima. Ako govorimo o pitanju interakcije Rusije i Kine, onda se ono prilično uspešno rešava, na primer, u Africi. Kinezi uvoze poslove u afričke zemlje, tamo grade fabrike koje čuvaju kineske privatne bezbednosne kompanije – analozi privatnih vojnih kompanija. Rusija izvozi bezbednost u region. Istovremeno, postoje i drugi igrači u regionu, na primer Turska, koja pokušava da ojača svoju poziciju i radi kroz više verskih fondacija. Ranije su to, inače, bili gulenistički fondovi, sada se povezuju sa Erdoganom i njegovom suprugom. Ove organizacije su tamo osnovale verske škole za muslimane.
I sva tri igrača se, začudo, ponašaju po kodeksu poštovanja, u optici poštovanja prema svojim partnerima.
Istovremeno, ni Kina ni Turska ne pokušavaju da se integrišu u afričko društvo. To jest, ovo su zatvoreni blokovi. Kao i Rusija koja unosi bezbednost u region. Ovo je privatni model, radi u Africi.
I do sada nije bilo slučajeva eklatantne konfrontacije između Rusije, Kine i Turske, uključujući sukobe između kineskih privatnih bezbednosnih kompanija i ruskih dobrovoljaca.
Isto važi i za Avganistan, gde Kina ima prilično ozbiljnu poziciju. Sada Rusija počinje da se razvija i širi svoj uticaj tamo. Do sada nije bilo kolosalnih kontradiktornosti – za razliku, na primer, od Afrike, gde je francuska vojska, koja je bila povučena iz Malija, naišla na ruske instruktore. Ali to je zbog nepopustljivosti pozicija i pristupa.
Francuska je izvozila neokolonijalizam u region i isisala maksimalne resurse iz regiona – posebno uranijum. Dok je Rusija izvozila bezbednost za obostrano korisnu saradnju
I ovde se sa Francuskom radikalno razilazimo, kao sa Velikom Britanijom i SAD. Ali sa Kinom postoji nešto zajedničko. Kinezi drugačije rade na kontinentu. Kompromis postoji – i ima prostora za pregovore. To je vrlo važno.
Kolumnu Miodraga Zarkovića o ubistvu Darije Dugine pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda/Lenta.ru
