Piše: Vladimir Dimitrijević
Poreklo i smisao
Vuk Karadžić, neumorni sakupljač naših narodnih poslovica, isticao je da su one „prevelika mudrost i nauka za ljudski život na ovome svijetu“, ali i da „one pokazuju i narodni razum i karakter, a mloge udaraju i u narodne običaje“.(1) Zbog svoje životne važnosti, poslovice su mnogolike i mnogostrane.
Naš poznati stručnjak za književnost, Vuk Milatović, o poreklu poslovica kaže:“Poslovice su veoma stara forma, mada je njihovo poreklo dosta neodređeno. Najveći broj poslovica potiče iz Biblije, iz starojevrejske tradicije, iz starog Egipta i drugih drevnih azijskih kultura. Poslovice iz drevnih vremena dolazile su do nas u neprestanom preobražaju, ne gubeći, u osnovi, svoje prvobitno značenje i postajući na taj način opštevažeće, opšteljudske i bezvremene. Mnoge poslovice su nastale u narodnom iskustvu, u tokovima života, a izvor nekih je u literaturi, u kraćim vrstama narodne književnosti te se bez tog konteksta ne mogu razumeti. Mnogi savremeni pisci koristili su poslovicu u svojim delima kao važno sredstvo umetničkog izražavanja.“(2)
Branko Ćopić je čudesnu „Ježevu kućicu“ napisao na osnovu narodne poslovice, nastale na osnovu priče o ježu u gostima kod lisice.
Kao jezgrena istina života, poslovica u sebi čuva ono najbolje što jedan narod zajednica pokojnih, živih i nerođenih, može da poseduje, i što se prenosi s kolena na koleno.
Kakve su vrste poslovica?
Po Mirjani Ćetković, poslovice se dele na prave poslovice, poslovice pričice, dijaloške poslovice i poslovice u stihu:“Prave poslovice su proznog oblika i izražavaju opšte istine o životu u osnovnom ili prenesenom značenju (Nevolja oči nema, Šapat kuću gubi, Ćutanje je zlato, Bolje se pokliznuti nogom nego jezikom, Ko brzo sudi, brzo se i kaje). Poslovice pričice se odnose na ličnosti i događaje iz istorije ili legende. Tu spadaju poslovice koje su nastale iz neke pripovetke tako što se cela pripovetka ispriča pa se na kraju kao njeno jezgro, obično je to i naslov pripovetke, ističe ta poslovica, koja, svakako, ima duboke veze sa sadržinom priče (Medveđa usluga: Kazuje se kako je jednom čovek medveda spasao, a za to mu je ovaj bio zahvalan. Kada je jedanput čovek legao da spava, medved je ostao da ga brani od muva. Jedna muva pala je čoveku na glavu, a medved, da bi je otklonio od svog prijatelja, dohvati stenu i ubije i muvu i čoveka.). Dijaloške poslovice često su date u obliku pitanja (– Šta čine deca? – Što vide od oca? – Ko ti je izvadio oko? – Brat. – Zato je tako duboko – Đe si bio? – Nigdje. – Šta si činio? – Ništa). Poslovice u stihu (stihovane poslovice) bogate su zvukom. Ima ih jednodelnih: Drži vodu dok majstori odu, U Štede do grede, Od nevolje nema škole bolje. Mogu biti i u dva stiha: Dobro sam se udala/kako sam se nadala, Zrno po zrno pogača,/kamen po kamen palača, Konop veže konje i volove,/ a poštena reč vitezove. Ima ih koje su cele pesmice.“(3)
Poslovice se pamte, one su biseri u kovčezima mnemotehnike, a smisao im je da predaju ono što se predati mora jer ima neporecivo važenje. Pomoć predaka u našem času – to je poslovica.
Kakvu mudrost čuvaju poslovice?
Postoje arhetipske vrednosti jednog naroda i čitavog čovečanstva. One se smeštaju u jezik koji je, kako bi rekao nemački filosof Martin Hajdeger, osvetljenje na putu ka bitiju.
Stana Ristić i Ivana Lazić – Konjik pokazuju, samo na reči - pojmu „DOM“, kako poslovice čuvaju jezgrene istine o svemu što se tiče života:“Društveni aspekti otkrivaju neke opšte običajne norme u regulisanju privatnih, javnih i drugih odnosa između članova porodice i šire društvene zajednice, pri čemu je ukazano na osnovne moralne i porodične vrednosti. Tako se „opraštanje duga“ iskazuje poslovicom: Ako kuća izgori, dug na odžak izleti, nadmudrivanje i inaćenje između snahe i svekra: Ako mi ne meteš kuće, mekše mi je spavati, ako mi ne pereš sudova, gušća mi je čorba. Kazao nekakav svekar snasi, i znači: ne možeš mi naprkositi ničim; negovanje tolerancije u porodici, sloga: Ako ne budu gosti bijesni, ne će biti kuća tijesna; velika odgovornost za sticanje i očuvanje porodice: Da je kuća dobra, i vuk bi je imao. Reče se u šali, kad ko đe ne će da ostane, nego se izgovara da hoće kući da ide; Teško je tuđu kuću služiti, al’ još je teže svoju steći; opravdana škrtost i odmerenost u pomaganju drugog: Tuđu kuću diže, a svoju obara; Hatarova kuća je u potoku, jedva joj se sleme vidi.
U nekim poslovicima u naivnom poimanju dom / kuća se uzimaju kao merilo pozitivnih ili negativnih vrednosti: „netrpeljivosti“: Daleko mu lijepa kuća! Kad ko nije rad koga imati kod sebe; „skitanje, besposličarenja“: Zašao od kuće do kuće kao vodičar; „štedljivosti, nerasipništva“: Zrno do zrna pogača, / Kamen do kamena palača, Kuće koliko te može pokriti, a baštine koliko ti oko vidi (valja gledati da čoek steče). U Boci; „siromaštva“: Kuća mu je na batini (u torbi? prosjak) (poslovica iskazana u formi zagonetke); Kuća mu je od kamena, / A u kući ni kamena; zluradosti: Igra mečka pred čičinom kućom. — Doći će i pred našu(u formi dijaloga); „skromnosti, nezhtevnosti, trpeljivosti“: Kad kuća gori, barem da se čoek ogrije. Da se čoek i od štete svoje pomogne koliko se može. Pripovijeda se kako je rekao Nasradin hodža kad su mu kazali da mu je kuća izgorela i pokućstvo i imanje sve da su ljudi razgrabili: Šteta što nijesam bio tu da i ja što ugrabim!; „odmereno gostoprimstvo“: Nezvanu gostu mjesto za vratima.
U nekim poslovicama koncipirane su osnovne vrednosti doma / kuće: „komotnost i sloboda“: Moja kuća moja sloboda. Lisica častila danju ježa pa ga uveče ustavljala na konak, ali on nikako nije šćeo ostati govoreći da je rad ići svojoj kući. Kad se oprosti s lisicom i pođe svojoj kući onda lisica pristane za njim poizdaleka da vidi kakva je ta njegova kuća, za kojom on toliko čezne i ne će da ostane kod nje u lijepoj pećini na konaku. Došavši jež do jedne klade, uvuče se pod nju u bukovo lišće, pa se protegne koliko je dug, i odrezavši reče: „Moja kuća moja sloboda.“ — Govore se i varijante: Moja kućica moja slobodica.,, Svoja kućica svoja voljica; Svoja kućica svoja slobodičica; „osećanje vlasništva, gospodarstva u svom domu; domaćinska, starešinska odgovornost“: Svak je svoga doma vladika; Svaki (je) domaćin domu vladika; Teško kući đe nije gospara, / A baštini đe nije pudara! U Dubrovniku; Teško kući na mladoj starješini!; Svuda je proći, al’ je kući doći; Svagđe je dobro, a kod kuće najbolje; vrednost kuće se meri ljudima koji u njoj žive: Teško kući bez čoeka a ognjištu bez hleba!.
U poslovicama se u poimanju DOMA relativizuje opozicija „život – smrt“ čime se ukazuje na razvijenu spoznaju o kratkoći čovekovog života: Danas u dom, a sjutra u grob; Bliže sam grobu nego domu; U ognjište posvadište, u odrište pomirište. U Paštrovićima.
Metonimijska zamena doma / kuće delovima kuće, ističe vrednosti graničnika „praga“ i „vrata“ u poimanju doma kao „unutrašnjeg prostora“ u opoziciji prema „spoljašnjem prostoru“: Kućni je prag najveća planina. Teško se čoeku samo od kuće otisnuti, a poslije ode kud naumi; Zlatan ključić gvozdena vrata otvara; I duvar uši ima. Što nije za govor ne treba nigđe govoriti.
Pojedine poslovice imaju ekspresivno ili pejorativno značenje i eksklamativnu upotrebu, iskazanu u formi kletve: Kuća mu se kocem zatvorila! Pusta ostala!; Kuća mu se kućerinom zvala!“(5)
Bez doma nema čoveka. Poslovice nam saopštavaju tu istinu, kao i mnoge druge nebeske i zemne istine. Tako nastaje čovek; tako nastaju narodi. Krv i tle su ispod vrednosti duha i duše, mudrosti i jezika.
Po mudrosti u jeziku zbliže se i narodi.
Englezi i Srbi
Izreke različitih naroda, koji su, na ovaj ili onaj način, srodni, slično zvuče i isto znače. O tome piše Natalija Dimitrijević u svom radu o sličnosti srpskih i engleskih poslovica.(6) Recimo, engleska izreka je:“A bird in the hand is worth two in the bush - Ptica u ruci je vredna kao dve u grmlju.“ Srbi tvrde:“Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani.“ To jest, i englesko i srpsko iskustvo vele da je bolje zadovoljiti se nečim manjim i sigurnim, nego težiti nečemu većem i nedostižnom.
Englezi vele:“Add-in salt to injury. /Rub salt in the wound.“ To, kao i kod nas, jeste „dodati so na ranu“. Značenje je: „Činiti lošu situaciju gorom.“
Vidimo da se ove poslovice koriste u oba jezika u istom značenju i da se čak prevode na isti način. Nekada se so ili slana morska voda stavljala na ranu da spreči infekciju, a neprijatan osećaj koji je stvarala doprineo je tome da se ova poslovica koristi u prenesenom značenju.
Kod Engleza: „Strike while the iron is hot. Udaraj (kuj) dok je gvožđe vruće.“ I to je ono naše:“Gvožđe se kuje dok je vruće.“ Iskoristi priliku dok još možeš, vele i Englezi i Srbi. Poreklo ove poslovice se povezuje sa zanatom kovača koji, kada kuje gvožđe, prvo ga zagreje da bi mogao da ga oblikuje. Kada se ohladi, gvožđe ne može da menja svoj oblik, kao što ni propuštena prilika ne može da se nadoknadi.
Kod njih: „A lie has no legs. Laž nema noge.“ Kod nas:“U laži su kratke noge.“Svaka laž će kad-tad izaći na videlo. U engleskom se kaže da „laž nema noge“ i upravo zbog toga ona ne može daleko da stigne i da se održi. U srpskom jeziku se kaže da su u laži kratke noge, možda zato što onaj ko ima kratke noge, ne može da stigne daleko, kao ni sama laž. Opet primećujemo da je ideja ista, a zanimljiva je i upotreba motiva nogu u oba jezika.
Ili:“All that glitters is not gold - Nije zlato sve što sija.“
Čak iako je nešto lepo spolja, ne znači da je lepo i iznutra. Nije sve što se čini dobrim i dobro.
Pa onda:“Kill two birds with one stone. Ubiti dve ptice jednim kamenom.“ Englezi ubiše dve ptice jednim kamenom, a mi dve muve jednim udarcem. To znači - jednim postupkom učiniti dve dobre stvari.
Iako nije u potpunosti poznato odakle je izraz u srpskom jeziku, veruje se u engleskom da potiče iz grčkog mita o Dedalu. Naime, Dedal, da bi napravio krila kojim je pobegao, ubio je dve ptice jednim kamenom. Vidimo ponovo da je značenje isto, a motiv dovoljno sličan u obe poslovice.
I onda: „Out of sight, out of mind - Koga ne vidiš, o njemu ne misliš“. Mi kažemo:“Daleko od očiju, daleko od srca“. Kada smo udaljeni od nekoga i kada ga ne viđamo, prestaćemo da mislimo o njemu ili da ga volimo. Motiv očiju i vida se ponavlja. Voleti nekoga (srcem) često znači i razmišljati (što činimo umom) i brinuti o njemu. Vidimo da se ove dve ideje potpuno poklapaju.
„What goes around, comes around“: „Sve se vraća, sve se plaća“. Sve što činimo, bilo dobro ili loše, uvek će nam se vratiti. Najčešće se koristi kad neko nešto loše uradi drugome i onda se kaže da će mu se sve to vratiti. Često se dešava da svakome ko čini bilo dobro, bilo loše se to uvek vrati na neki način. Pravda će sve na kraju stići.
„An apple doesn’t fall far from the tree“:“Iver ne pada daleko od klade“. Deca su slična svojim roditeljima. Značenje je isto kao u izrekama: „Kakav otac, takav sin“ i „Kakva majka, takva ćerka.“ Motiv drveta kao simbola razgranatog života se ponavlja u oba jezika, a značenje se u potpunosti poklapa.
Ako Englezi tvrde da „blood is thicker than water“ a mi da „krv nije voda“ jasno nam je da su porodične veze najbitnije i da ništa ne sme da ih raskine.
Poslovice naše nasušne
Svaka poslovica je kao zapeti luk iz koga u naše srce i um doleće strela smisla. Zato se one pamte i prenose: pogađaju nas. Što je neko doživeo poslao je nama, da se naučimo na njegovom iskustvu koje je postalo saborno.
Neke poslovice su izumrle – recimo, da treba ubiti kučku koja liže žrvanj vodeničkog točka, to jest otarasiti se nekog ko se na zlo navadio. To se, u doba kompjutera, više ne razume. Ali, poslovice koje su trajne uvek nam mogu pomoći da se snađemo i pronađemo:“S kim si – onakav si“ bilo je i biće, kao i:“Ko drugog vara, i njega će drugi. I oca bi za novce prodao. Gori je zao jezik, no turska sablja. Ko jedanput slaže, drugi put zaludu kaže. Ko leti hladuje, zimi gladuje. Jednom rukom daje, a dvema uzima. U tuđoj ruci uvek komad veći. Hitar odviše sreću preskače. Od inata nema goreg zanata. Mudroj glavi jedno oko dosta. Ko radi ne boji se gladi. Čistu obrazu malo vode treba. Lepa reč gvozdena vrata otvara. Tiha voda breg roni.“
Preci i potomci se jedni u drugima ogledaju, a poslovice su mostovi preko kojih jedni drugima dolaze. Zato ih treba čuvati i pamtiti, dok je sveta i veka.
Jer, saborno pamćenje je jedino pamćenje koje ostaje i opstaje. Ko nema pamćenja, nema ni pameti.
UPUTNICE:
1. Vuk Stefanović Karadžić: Srpske narodne poslovice, ia902702.us.archive.org/5/items/srpskenarodnepos00kara/srpskenarodnepos00kara.pdf
2. Vuk Milatović: Narodne poslovice, www.edu-soft.rs/cms/mestoZaUploadFajlove/35_-_37_.pdf
3. Mirjana Ćetković: Vaspitna i obrazovna funkcija poslovica, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-7129/2011/0353-71291101081C.pdf
4. Stana Ristić, Ivana Lazić-Konjik, Dom u srpskom jeziku, www.rastko.rs/rastko/delo/14705
5. Natalija Dimitrijević: Deset sličnih poslovica u srpskom i engleskom jeziku ( neobjavljeni rad
