Piše: Dr Ivan Pajović
Posle prvih vesti da će Nensi Pelosi posetiti Tajvan, kineske vlasti dale su odlučnu izjavu da će to izazvati vojni odgovor Kine. Čak su kineski mediji govorili kako njihova avijacija može da presretne i obori avion u kom se Pelosi nalazi. Napregnutosti su trajale do momenta kad je avion sleteo na ostrvo. S početka se činilo da vlasti SAD neće rizikovati, ali su ipak povukle taj rizični diplomatski potez. Iako se kineska avijacija podigla u vazduh, a Kinezi izveli vojnu tehniku na ulice svojih gradova, američkom avionu se ipak nisu približili. Pelosi je hladnokrvno obavila svoj diplomatski zadatak i sutradan odletela. Posle njenog odlaska izvedene su veliki mornarički manevri kineske vojske i uvedene sankcije protiv same Pelosi i tajvanske države. Svetska javnost je strahovala da će se manevri završiti desantom na ostrvo, ali ta su se strahovanja pokazala kao neopravdana.
Zanimljivo je da je još jedna američka delegacija nedavno posetila Tajvan, a scenario sa kineske strane je bio isti – diplomatski protesti i vojni manevri. Vidi se da, uprkos svim pretnjama, Kina nije spremna na konfrontaciju sa SAD.
U isto vreme Amerikanci dobro shvataju slabosti Kine. Postoje i razlozi zašto je to tako. Pre svega u pitanju su vojni potencijali sukobljenih strana. Ceo svet zna da Amerika troši basnoslovne sume na naoružanje. Prema najsvežijim podacima, u prethodnoj godini SAD su za vojne rashode izdvojile 801 milijardu dolara, dok je Kina izdvojila 293 milijarde. Što se vojne tehnike i opremljenosti tiče, Amerikancima nema ravnih, jer poseduju najnaprednije oružje. Američka ratna flota raspolaže sa 11 nosača aviona, dok kineska za sada samo sa dva. Amerikanci imaju prednost u avijaciji, kako po kvantitetu, tako i po kvalitetu. Doduše, Kina je poslednjih godina veoma uvećala svoj vojni potencijal, ali on i dalje znatno zaostaje za američkim i čini se da će tako ostati i narednih godina. Drugim rečima, Kina nije spremna za otvorenu vojnu konfrontaciju sa SAD.
U ovom kontekstu na mestu je spomenuti i nuklearni potencijal. SAD raspolažu sa 5428 nuklearnih bojevih glava, a Kina sa 350 (što svakako nije malo!). Kina ima i velike slabosti na polju tehnike protivnuklearnog, tj. protivraketnog reagovanja, za razliku od SAD i Rusije. I ratno iskustvo je veoma bitan faktor. Kina nema nikakva ratna iskustva u savremenim konfliktima, a poslednji konflikt u kom je izvukla neko iskustvo i to neuspešno, bio je Kinesko–Vijetnamski rat još 1979. godine. Kina je veoma uvećala vojnu silu, ali se njom nigde nije koristila. Za razliku od njih, Amerikanci imaju mnoštvo ratnih iskustava koja ne treba ni nabrajati. Uopšte uzev, na čisto vojnom planu Kina za sada ne može da se takmiči sa SAD.
Kina faktički nema saveznike, ni u regionu, niti u svetu. Jedini kineski saveznik je Severna Koreja, sa kojom ima potpisan sporazum o vojnoj pomoći i saradnji, u kom su utvrđene obaveze obe zemlje u slučaju napada treće sile. To je jedini takav vojni sporazum koji Kina ima. Sa druge strane, Kina ima konfliktne odnose skoro sa svim svojim susedima: teritorijalna pitanja sa Indijom, komplikovane odnose sa Vijetnamom, problem sa Južnom Korejom i Japanom. Antikineska osećanja rasprostranjena su po celom regionu. Amerikanci, pak, imaju čitavu mrežu saveznika i vazala po celom svetu, pa i u Aziji. Tradicionalni američki saveznici su Japan, Južna Koreja, Tajvan, Filipini, Australija, Novi Zeland i Singapur. Sa nekim od ovih zemalja SAD ima vojni sporazum o zajedničkoj odbrani, sprovode se zajednički vojni manevri, a mnoštvo američkih ratnih brodova nalaze se po lukama i vojnim bazama u neposrednoj blizini kineske obale. Postoji i interesantan sporazum pod nazivom QUAD, u koji ulaze SAD, Japan, Australija i Indija. Ovaj pakt je tendenciozno formiran je sa ciljem obuzdavanja Kine. Iako Indija nije blizak saveznik SAD, u njoj postoje jaka antikineska osećanja i puno teritorijalnih sporova sa Kinom.
Kina ima i ozbiljne separatističke pokrete unutar sopstvene teritorije. Ovi pokreti obuzdani su kineskom diktaturom, ali u slučaju nestabilnosti oni mogu započeti procese odvajanja separatističkih regiona. Najjači separatistički delovi Kine su Sinđan (ili Sinkjang), tj. Ujgurski autonomni okrug i Tibet. Oni zauzimaju veliki procenat ukupne teritorije Kine, a prisutna je jaka mržnja prema kineskoj vlasti.
Uprkos zategnutim političkim odnosima, SAD i Kina su bliski ekonomski partneri i umnogome zavise jedna od druge. Kineski izvoz zavisi od SAD u visini od 16,5%, a uvoz 8%, što govori da su SAD najveći trgovinski partner Kine. U ekonomiji SAD Kina zauzima suštinski važno mesto, jer izvoz SAD od ove zemlje zavisi u visini od 8%, a uvoz 19,5%. Štaviše, ako se u obzir uzmu i svi saveznici Amerike u Evropi i Aziji, ekonomski pritisak koji bi se mogao izvršiti na Kinu prosto je kolosalan. Ekonomska moć Kine postala je moguća isključivo zahvaljujući Americi. Posle susreta Mao Ce Tunga i Niksona 1971. godine odnosi dve zemlje su odmrznuti, a reforme Deng Sjao Pinga dale su mogućnost strancima da investiraju u Kinu. Krah ekonomskih odnosa sa Amerikom Kini bi doneo gubitak zapadnih tržišta i neizbežni ekonomski kolaps.
Kina može i prisilno biti blokirana od strane američkih oružanih snaga, pre svega mornarice i avijacije. SAD imaju i dalje toliku moć da blokiraju Kinu sa mora i na taj način uvedu potpunu blokadu velikog dela kineske trgovinske razmene i dovedu do kolapsa kineske ekonomije. Kineske oružane snage analognu mogućnost ne mogu ni da sanjaju.
Sve rečeno dovodi do jednog zaključka: Kina, ma kako da je ojačala, još ne može da parira američkoj vojnoj, ekonomskoj i političkoj moći. Toga su svesne i kineske vlasti, pa se stoga ne upuštaju u ozbiljnu konfrontaciju sa svetskim hegemonom, ma koliko izgledalo da je on u opadanju.
Izvor: Pravda
