Piše: Eamon MekKini ( Eamon McKinney-Strategic Culture Foundation)
Prošlo je pet meseci otkako je Rusija krenula u ofanzivu za oslobađanje naroda istočne Ukrajine. Na samom početku, izlivi ljubavi i saosećanja prema Ukrajini iz smera kolektivnog Zapada bili su srceparatelni. Mediji glavnog toka (mainstream media prim.prev.), samo što su prešli sa teme saučesništva u genocidnom Kovid projektu ubacili su u brzu brzinu. Rusofobija na steroidima je bila "novi modni hir". Sve što je rusko moralo je da se zabrani i naravno, Putin je bio novi Hitler. Blogosfera se upalila od nove teme kojom veliki i dobri mogu patvorenim moralizatorstvom (virtue signalling prim.prev) da osiguraju sebi put u raj. Ukrajinske zastave činilo se da su bile posvuda a boje plava i žuta su postale modna stavka za svaki dan. Zapadni lideri su se sudarali kao muve bez glabe da denunciraju Rusiju i na sva zvona izjave svoju ljubav i podršku ukrajinskom narodu za vjek vjekova .Naravno, ne prema svim Ukrajinci, to ne važi za ruskogovoreći narod na istoku koji su prethodnih osam godina besomučno bombardovani i ubijani, već samo od nedavno oni građani koji su dovedeni ‘u nezavidnu poziciju’ , oni koji nisu govorili ruski
To selektivno saosećanje bilo je obelodanjeno u potpunosti kada su sve zapadne marionete političari uživele u ulogu žestokih momaka na pun gas u pokušaju da treniraju strogoću u svom biračkom telu koje ih je u post sovid vremenu već u velikom broju prezirao.
Ali avaj , ova zapadnjačka ljubavna veza je bila suviše kratkog daha za globaliste, proveli su osam godina pokušavajući da provokacijom navedu Rusiju na ofanzivu. Dok su zapadne vlade nastavile da izjavljuju svoju podršku marioneti Zelenskom, narod Zapada se brzo ohladio u svojoj privrženosti. Možda je to bilo onda kada su shvatili da su ih ponovo lagali i da sukob nije počeo u februaru, već da je u stvari trajao osam godina. Možda zato što su shvatili da rat vode ukrajinski neonacisti koji su činili brutalne zločine nad narodom. Ili možda saznanje da Ukrajina zapravo nije demokratska država, već nasilni represivni režim koji je ugušio demokratiju. Avaj, verovatnije je da je to zato što počinju da shvataju ko će platiti cenu za rat, oni lično.
Zapadna Evropa će uskoro iskusiti dugu hladnu zimu. Nestašice hrane i energije zajedno sa nekontrolisanom inflacijom nateraće ih da se zapitaju o pravoj ceni rata u stvarnosti. Teško će pogoditi kontinent koji je u velikoj meri živeo neometano mirno i relativno komforno od 1945g. Čak i oni najvrliji ljubitelji Ukrajine s početka sada preispituju svoj stav. Uključujući i mnoge zapadne lidere koji su došli do neizbežnog zaključka da Rusija pobeđuje u ratu i da je ukrajinska vojska u nemogućoj poziciji. Šavovi pucaju među zemljama članicama EU, koje se uglavnom nisu ni volele. Političari će uskoro morati da odgovore građanima, koji će želeti odgovore zašto se bore protiv Rusije i zašto nemaju grejanje. Koju god podršku ratu da su imali na početku, čini se da se u velikoj meri iscrpela. Ipak, za njih, ili bolje rečeno njihove gospodare, nije sve izgubljeno.
Predstavnici EU, SAD, Britanije, Japana i Južne Koreje sastaju se početkom jula u Švajcarskoj da razgovaraju konferenciji sa ciničnim nazivom " Konferencija o oporavku Ukrajine". Verodostojniji naslov bi bio "Kako finansijski moćnici mogu da profitiraju od čemera i jada koje smo izazvali" ali oni preferiraju domašaje koji njima neće naškoditi . Zapadni finansijski lešinari već odlučuju ko će šta dobiti od onoga što je ostalo od ukrajinske lešine. To je vežba u kojoj su dobro uvežbani. Ista neoliberalna šok terapija nametnuta Rusiji posle razbijanja SSSR je upravo ono što je planirano za posleratnu Ukrajinu. Privatizacija imovine državnog sektora, reforma zakona o radu (koji su snažni u Ukrajini) reforma zemljišta i prodaja ukrajinskog zemljišta i imovine stranim investitorima. Ili još otvorenije, silovanje Ukrajine i nametanje korporativne države finansirane od Zapada.
Ima jako malo rasprave o bilo kakvoj obnovi zemlje, sve je samo u pitanju opšte grabeži. Uz nekoliko izuzetaka ukrajinski narod se razumljivo žestoko protivi svemu tome
Istoj većini Ukrajinaca se takođe ne dopada činjenica da njihovu nekada ponosnu zemlju vode oligarsi i nacisti. Ili da je demokratski izabrani predsednik svrgnut u državnom udaru koji je bio finansiran od Zapada 2014g. Ili to što su sve opozicione stranke i medijske kuće zatvorene. Ili mobilizacija njihovih sinova za rat u kojem nisu želeli da učestvuju. Oni dobro obavešteni ljudi iz Ukrajine sve vrlo dobro znaju šta se desilo sa Rusijom zbog neoliberalne šok terapije, oni razumeju neprijatelja protiv koga se Putin bori i znaju da im njegov neprijatelj nije prijatelj.
Zapad želi da uputi dobrodošlicu Ukrajini u topli zagrljaj EU. To je uboga budućnost za zemlju kojoj su odavno uskraćene osnove nekada zdrave ekonomije. Kakvo preimućstvo bi mogli da steknu ulaskom u bankrotiranu grupu nacija u neuspešnom globalističkom eksperimentu tek treba da se objasni na valjani način. Dok u NATO-u vlada "zapadna integracija" mnogi Ukrajinci vide bolju budućnost gledajući na istok u pravcu Rusije. Podazumeva se da će Rusija zadržati kormilo nakon sukoba u istočnoj Ukrajini. Rusija će nema sumnje investirati u obnovu i razvoj tih ratom razorenih regiona. Predsednik Putin je to shvatio od početka, ruske snage su pažljivo izbegavale nepotrebnu štetu na infrastrukturi i civilnim žrtvama. Pitanje, koje je još uvek ostalo bez odgovora, dokle će se Putinovo posleratno upravljanje produžiti? Neoliberalni posleratni plan radi na određenim pretpostavkama. Glavno je da znaju gde će se linije podvući, ako misle da mogu da predvide Putinov krajnji cilj, možda će želeti da se osvrnu na činjenicu da do sada to nisu uspeli. Prvobitno je Putinova izneta strategija bila zaštita građana u Donjecku i Lugansku, i denacifikacija Ukrajine. Međutim, ti ciljevi su se promenili, s obzirom da podela Ukrajine između istoka i zapada možda ne odgovara Rusiji. Imati komšiju sa prijateljskim namerama sa zajedničkim interesovanjima mnogo više odogovara njegovom ukusu. Ako zapadna Ukrajina padne u ruke Zapada, on nema iluzija, doći će do kontinuiranih sukoba različitih stepena u doglednoj budućnosti .
Postoji scenario gde kijevska vlada pada i beži. Otvoreni i slobodni izbori se održavaju i ukrajinski narod odlučuje u kom pravcu njihovi interesi najbolje mogu biti zadovoljeni . To ne bi bilo moguće uz mešanje Zapada, samo bi Rusija mogla da obezbedi slobodne izbore. Ukoliko narod odluči da ne želi zapadnu neoliberalnu šok terapiju i okrene se istoku i Rusiji, nesumnjivo bi predsednik Putin pozdravio slobodnu i demokratsku Ukrajinu kao svoje stare prijatelje. To je ono što je vlada Ukrajine uradila 2014.g godine, to je uzrokovalo državni udar Majdan da se demokratski izabrani Janukovič zameni zapadnom marionetom. Janukovič je odlučio da mu se ne sviđa ponuda MMF-a ili njihovo uslovljavanje i umesto toga dogovorio je bolji sporazum sa Moskvom "bez obaveza". Tada je rat zapravo počeo. Po tom pitanju bi moglo da se završi.
Neposredno pred pad Berlina 1945. godine, gde su i zapadne i ruske snage stezale obruč, zarobljeni Berlinci su se pomirili sa svojom sudbinom, ali ipak je među njima kružila šala, "uživajte u ratu, jer će mir biti užasan". Oni Ukrajinci koji imaju dovoljno sreće da budu daleko od ratne zone, treba da obrate pažnju. Jer ako bude kako Zapad želi, mir će zaista biti užasan.
The Planned Plunder of Ukraine — Strategic Culture (strategic-culture.org)
prevod i adaptacija
angloworld translations
anglo.world.translations@gmail.com
https://www.instagram.com/anglo.world.translations/
