Piše: Miodrag Zarković
Rat u Donbasu nije bio ni predvidiv kada je, vrelog leta 2013. godine, grupa ruskih studenata sa belgorodskog univerziteta posetila sever Kosova i Metohije, tačnije severni deo Kosovske Mitrovice. Bili su to meseci tihog previranja: Briselski sporazum je već bio ugovoren i potpisan, ali još ne i sproveden, a severom pokrajine, pa i Mitrovicom, još uvek su rukovodili kadrovi odani državi Srbije i njenom Ustavu i zakonima. Narod u Mitrovici i dalje je bio posvećen otporu okupaciji - jednako kao i bratskom gostoprimstvu studentima iz Belgoroda:
”Ništa ne možemo da platimo”, u neverici su nam se poveravali ruski mladići i devojke. ”U koju god prodavnicu da uđemo, čim nas pitaju odakle smo a mi im kažemo da smo iz Rusije, odbijaju da nam uzmu pare i sve nam daju besplatno.”
Nepunih devet godina kasnije, 4. aprila 2022, retko je ko uopšte i primetio da je Aljbin Kurti, premijer takozvane ”kosovske vlade”, našao za shodno da u izjavi Si-En-Enu osudi ”ruski ratni zločin u Buči”.
”Verujem da Kremlj izdaje naređenja svojoj vojnoj mašineriji da počinjava takve zločine protiv golorukih civila”, opleo je Kurti, začinivši taj svoj stav ocenom da Vladimir Putin ”mora da odgovara pred međunarodnim sudom”.
Bili su to dani kada je bezmalo cela planeta brujala o kijevskom predgrađu Buči i o tamošnjem zločinu, koji se nesporno dogodio - samo što se i dalje ne zna koja strana ga je izvršila. Ukrajinci tvrde da su civile masakrirale ruske snage u povlačenju, dok ruski zvaničnici poriču te navode i ukazuju na logičke nedoslednosti u ukrajinskim optužbama. Ruku na srce, tih nedoslednosti nije malo i vrlo su upadljive. Pod jedan, leševi su se pojavili po ulicama tek nekoliko dana po povlačenju ruske vojske. Pod dva, na mnogim leševima vidljive su bele trake oko leve ruke, što je znak raspoznavanja ruskih vojnika, pa i pristalica ruske specijalne operacije - primera radi, mnogi među nama novinarima stavljali su bele trake oko leve ruke svaki put kada bismo se upućivali na front ili blizu njega. Pod tri, na nekim od ukrajinskih snimaka po Buči jasno se vidi da pojedini leševi zapravo i nisu leševi, već živi ljudi koji glume posmrtne ostatke.
Pod četiri, a svakako ne najmanje važno, nema nikakve logike u tvrdnjama Ukrajinaca da su Rusi, prilikom povlačenja za koje sam Kijev govori da je bilo panično i da je posledica vojnog poraza (i jedno i drugo je inače netačno!), imali i volje i vremena da streljaju ni krive ni dužne civile, a onda ih ostave po ulicama da ih ukrajinska propaganda slobodno koristi kao dokaz zločina. Ono, ljudska istorija jeste puna nelogičnih dešavanja; čak je i sama ruska operacija u Ukrajini poprilično nelogična, u smislu da po mnogo čemu odudara od uobičajenih pretpostavki o vojnom nastupanju; ali ipak, ruska odgovornost za masakr u Buči previše je nerazumna kao predlog, da bi se prihvatila bez dokaza, a dokazi uporno izostaju.
Kurtijeva izjava, međutim, nije izostala. Si-En-En zaista, pre četiri meseca, nije imao pametnija posla nego da o masakru u Buči pita takozvanog premijera nekakve divlje tvorevine koju veći deo čovečanstva ni zvanično ne priznaje kao državu, dok je nezvanično čak i glavni pokrovitelji prepoznaju kao izvorište raznolikog razbojništva, od uličarskog i mafijaškog, pa do međunarodnog.
Tada, početkom aprila, možda i nismo morali da pridajemo značaj tako čudnovatoj odluci po zlu znane fabrike laži. Si-En-En više ni približno nema onu gledanost i onaj uticaj kakav je koristio pre 23 godine, kada je služio kao medijska pešadija NATO-a. Možda im je sad i Kurti legitiman sagovornik, pa i o Buči. Ali, posle vikend uzbune u okupiranoj srpskoj pokrajini, valjalo bi stvari sagledati u nešto ozbiljnijem ključu.
U krajnjem slučaju, Rusi to tako posmatraju.
Potpisnik ovih redova bio je u nedelju uveče prosto zatrpan porukama iz Donbasa i cele Rusije. Prijatelji, poznanici, kolege... pitali su šta se dešava u Srbiji i da li nekako mogu da pomognu. Isto su prolazili i mnogi drugi srpski državljani koji imaju brojne poznanike iz Rusije i ruskih krajeva, takođe su dobijali desetine poruka i poziva podrške. To je zato što su ruska glasila obimno izveštavala o svemu što se dešavalo na graničnim prelazima ka Kosovu i Metohiji; za razliku od, recimo, Crne Gore, gde je o tome javljano malo ili nimalo, u ruskoj javnosti u nedelju uveče Kosmet je bio praktično glavna vest i središnja tema. Iako sukob u Donbasu i dalje traje.
Rusi vole Srbe. Većina Rusa zna gde je Srbija, smatra Srbe bratskim narodom, pored ruskih ekipa navija obavezno i za srpske... U ovom trenutku osećaju i nemalu zahvalnost prema Srbima, zbog nedvosmislene podrške Rusiji i Rusima koju je srpski narod iskazao u više skupova. Ali nije ovde reč samo o osećanjima. Nije puka zabrinutost za braću dovela do toga da vodeća ruska glasila potanko izveštavaju o krizi na Kosovu i Metohiji, dok istovremeno u donjeckim predgrađima traje možda i odlučujuća bitka specijalne operacije.
Ako još uzmemo u obzir i to da je američki ”ambasador” u Prištini u poznim večernjim satima poslednjeg julskog dana, a neposredno posle oštrog saopštenja ruskog ministarstva spoljnih poslova u kojem je upravo Priština označena kao krivac za zaoštravanje situacije i moguće sukobe, bio prinuđen da naredi Kurtiju da odloži primenu mera za prvi septembar, onda postaje savršeno jasno da ovo zaoštravanje nije bilo tek još jedno Vučićevo, Kurtijevo, ili Vučić-Kurtijevo poigravanje vatrom zarad lične koristi.
Nažalost, predsednik Srbije jeste mnogo puta do sada pokazao da je više nego spreman da najviše nacionalne interese stavlja u službu lične dobrobiti. Isti takvi su i njegovi kadrovi na samom Kosovu i Metohiji, okupljeni u takozvanoj Srpskoj listi. NJihov ulog u poslednjoj kosmetkoj krizi tiče se ličnih položaja, a ne prirodnih i razumljivih ciljeva srpskog naroda. Zato i jesu poklamovali fantomsku ”Zajednicu srpskih opština” kao svrhu svojih protesta: ta ”zajednica” ne bi donela srpskom narodu u pokrajini ikakvo poboljšanje, ali bi zato kadrovima Srpske liste obezbedila rukovodeće položaje na opštinskom nivou. Uopšteno gledano, celokupna politika SNS-a u ovih desetak godina bila je usmerena ka očuvanju sopstvene vlasti, a ne povratku Kosova i Metohije u ustavno-pravne okvire države Srbije. Zato i jesu ugovarali, potpisivali i sprovodili sporazume sa Prištinom, koji su u potpunoj suprotnosti sa zakonima i Ustavom Srbije.
Zato, u krajnjem slučaju, Srbija već osam godina i jeste država u kojoj je Ustav suspendovan. Decembra 2014, naime, Ustavni sud izuzeo je sebe iz ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, proglašavajući ga političkim a ne pravnim dokumentom. To znači da Ustavni sud posmatra Briselski sporazum kao privatni dogovor Vučića i Tačija, a ne kao nešto što je pravno obavezujuće. I naravno, to je sasvim oprečno nebrojenim izjavama samog predsednika Srbije, koji je u mnogo navrata o Briselskom sporazumu govorio kao o - međunarodnom pravnom ugovoru. I dan danas, kada pominje ”obaveze koje Priština nije ispunila”, a što se pre svega odnosi na Zajednicu srpskih opština, Vučić govori o stvarima na koje se Priština obavezala međunarodnim ugovorom. Pod međunarodnim ugovorom, naravno, podrazumeva Briselski sporazum - isti onaj za koji Ustavni sud tvrdi da i nije ugovor!
Zvanični Beograd, dakle, nije gadljiv na to da najviše državne i nacionalne interese podređuje ličnim, kratkotrajnim, karijernim, prolaznim... ciljevima i prohtevima. Da li je i Aljbin Kurti od iste sorte, čak i nije važno. Jer, Aljbin Kurti je neprijatelj. On je neko ko svoje celokupno političko delovanje stavlja u službu proterivanja srpske države sa Kosova i Metohije. Makar je teoretski moguće da u ostvarivanju svojih ciljeva, a koji su svi do jednog protivsrpski, Kurti pravi kakve neprilične dogovore sa Srpskim listom, ili čak i zvaničnim Beogradom. Sa njegove tačke gledišta to i nije prekršaj, jer koristi slabosti srpske strane. Dogovora Vučića i Kurtija je, dakle, možda i bilo. Ali to opet ne menja ono najvažnije: značaj kosmetskog čvora daleko prevazilazi i Vučića i Kurtija.
Sluđena neumornom protivsrpskom i protivruskom propagandom, srpska javnost je po svoj prilici smetnula s uma kolike je i kakve posledice imalo bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Zaboravili smo da je, na primer, tom prilikom NATO dao sebi za pravo da gađa čak i kinesku ambasadu. Danas, dok se odnosi Pekinga i Vašingtona kreću ka usijanju usled posete Nensi Pelozi Tajvanu, zasigurno je ta činjenica od pre 23 godina na pameti i jednima i drugima. Takođe, valja imati u vidu ono što je u mnogo navrata govorio i sam Vladimir Putin, da je bombardovanje Srbije otreznilo Rusiju koja je tada shvatila da Zapad ne preza ni od čega. Sigurno nije slučajnost što je već decembra te godine, jedva šest meseci po okončanju agresije na SRJ, počelo tiho uklanjanje Borisa Jeljcina sa vlasti, i to tako što je za premijera postavljen tada mahom nepoznati Putin.
Takođe, poslednje čime vašingtonski zvaničnici mogu otoreno da se hvališu kao svojim velikim međunarodnim ”uspehom” upravo je ”Kosova”. Jesu SAD nastavile da se iživljavaju nad drugim zemljama i posle bombardovanja SRJ, ali čak i ono što im je pošlo za rukom na Bliskom istoku - mučno razaranje Iraka i Libije - nikako nije za hvalu. Naudili su i Siriji u prvom trenutku, ali su potom sasvim zaustavljeni u nameri da zbace Bašara al Asada, koga je ruska intervencija ubedljivo sačuvala. Višestruki pokušaji Amerike da zbaci venecuelanski režim, najpre Čaveza a onda i njegovog naslednika Madura, takođe su osujećeni, isto kao i gruzijski, od Amerike podržani, udar na Abhaziju i Južnu Osetiju 2008. godine. A u Ukrajini Zapad upravo doživljava potpuni debakl na svim nivoima: od vojnog, preko ekonomskog, do diplomatskog i političkog.
Tako da Kumanovski sporazum zaista može da se smatra poslednjim slučajem gde je Amerika uspela da nametne svoju volju. I, ispostavlja se, čak ni tu američka volja nije nametnuta do kraja, jer evo, 23 godine prođoše od povlačenja srpskih policijskih i vojnih snaga iz južne pokrajine, a ”Kosova”, uprkos ”kooperativnom” stavu zvaničnog Beograda, još nije ni država, ni nezavisna, ni priznata.
Ne sme se zaboraviti ni to da je prva mogućnost od izbijanja Trećeg svetskog rata, o kojoj proteklih meseci govori celi svet, zabeležena na prištinskom aerodromu Slatina juna 1999, kada su ruski specijalci stajali naspram NATO odreda spremni da pucaju jedni na druge. Odstupile su NATO jedinice, i to pošto je britanski general Majkl DŽekson upotrebio baš taj izraz: ”Ne nameravam da zbog Veslija Klarka započnem Treći svetski rat”.
Ruski pogled na Kosovo i Metohiju kasnije je samo dobijao na specifičnoj težini. Čak i kada su, 2002. godine, Rusi povlačili svoj odred sa Slatine, to su uradili zbog toga što je tadašnja srpska država, po mnogim odlikama nažalost slična današnjoj, odbila da im pruži bilo kakvu pomoć. Rusko rukovodstvo, koje je Putin do tada već držao u svojim rukama, donelo je odluku o povlačenju delom i iz protesta prema takvom, neodgovornom držanju zvaničnog Beograda, ali je iskoristilo prvu sledeću priliku, tačnije pregovore u Beču, ne bi li još jednom podržalo Srbiju u odbrani njenog teritorijalnog integriteta. Ta nova saradnja ishodovala je sprečavanjem Ahtisarijevog plana, a kasnije i gasnim sporazumom Moskve i Beograda. Do dana današnjeg, zvanični ruski stav po kosmetskom pitanju ostao je izrazito u skladu sa srpskim nacionalnim interesima - čak i kada im je sama Srbija okretala leđa.
Pa eto i sada, dok se na Marjinci i Avdejevci vode krvave bitke za konačno oslobođenje grada Donjecka, zvanična Moskva ne dopušta da se bez njenog znanja ili glasa na Kosovu i Metohiji dešava išta bitno. Zato je, kako je već rečeno, munjevito reagovala i ovog puta, saopštenjem koje nije ostavljalo nikakvu sumnju u pogledu ruske podrške srpskoj državnoj celovitosti. U ovom trenutku može samo da se nagađa kako je to delovalo na Vašington, ali ostaje činjenica da se brzo posle ruskog saopštenja oglasio i američki ”ambasador” u Prištini, i to naredbom Kurtiju da odloži uvođenje mera za mesec dana.
Često se može čuti da rat na istoku Evrope nije puki sukob Moskve i Kijeva, već da je reč o obračunu Rusije sa celim Zapadom. To se neprestano ponavlja, ali se retko, tačnije nikad, suštinski ne obraća pažnja na puno značenje takve ocene. Čak i oni koji iznose takve stavove deluju kao da nisu dovoljno razmislili o tome šta zaista podrazumeva sukob Rusije sa celim Zapadom. A on naprosto ne može da ne bude globalni! To je sukob koji sigurno neće ostati u granicama predratne Ukrajine. Na ovaj ili onaj način, rusko-zapadni obračun proširiće se i na druga poprišta, pri čemu je Balkan, iz razloga koji zaslužuju poseban osvrt u nekom novom članku, nažalost ili na sreću najlogičnija sledeća stanica tog obračuna.
I zato rešavanje kosovsko-metohijske nevolje ne može da padne samo na pleća tamošnjih Srba, koji su u prvih 15 godina okupacije pokazali nadčovečansku rešenost da joj se odupru, ali su, razumljivo, od Briselskog sporazuma naovamo sasvim obezglavljeni, pa su i proteklog vikenda mahom izostali sa barikada; oni, koji su do nedavno bili spremni da stanu naspram bilo kog naoružanog odreda KFOR-a ili ROSU, očigledno nemaju nameru da se prepuste vođstvu takozvane Srpske liste.
Još manje su pripadnici dotične Srpske liste neko ko bi trebalo da rešava kosovsko-metohijski problem. Uz podršku zvaničnog Beograda, oni se bore isključivo za sopstvene povlastice, za koje veruju da će biti obezbeđene u fantomskoj ”Zajednici srpskih opština”, koja, neka i to bude ponovljeno, niti srpskoj državnosti niti samom srpskom stanovništvu ne doprinosi nimalo.
Kosmet je zaista, u punom smislu, prvorazredno svetsko pitanje. Na južnoj srpskoj pokrajini lome se nebrojene nedoumice i zagonetke svetskog poretka - kako onog zapadnog, koji ubrzano nestaje, tako i novog, koji se nezadrživo valja sa donbaskih brda. U rešavanje kosmetske krize zato mora da se uključi sav onaj narod koji je proletos, u više navrata, iskazao podršku Rusiji i ruskoj specijalnoj operaciji. Jer ta podrška ne sme ostati samo načelna. Rusima pomoć očigledno nije potrebna na ukrajinskim bojištima, gde i sami uspevaju da melju protivnika, bez obzira na naoružanje i logistiku koje njihov protivnik dobija sa Zapada. Rusima je zato pomoć potrebna na Kosovu i Metohiji. Srbija je i pred svojim nemalim žrtvama, ali i pred Rusijom, dužna da na svojoj teritoriji doprinese slomu zapadnog upravljanja svetom, pod kojim je onoliko stradala.
Nije tu reč o tome da, kako često ponavljaju režimski poslušnici, više vodimo računa o ruskim nego o srpskim interesima. Događaji proteklog vikenda ponovo su pokazali da nikakvog sukoba srpskih i ruskih interesa zapravo nema. Srbija i Srbi mogu da imaju samo koristi od pobede ruskog oružja na istoku Evrope, ali, naravno, pod uslovom da im je do te koristi stalo.
Onim Srbima sa severa Kosmeta, koji pre devet godina nisu hteli ni dinar da naplate studentima iz Rusije, itekako je stalo. Pokazali su to još onomad. Da li je stalo i ostatku Srbije?
Tekst je pisan za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije.
Predhodne tekstove Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor. Pravda
