Piše: Branko Veljković, bivši pripadanik resora DB
Vazda je bilo i onih drugih. Onih, ni malo jasnovidih ali vrlo dobro obaveštenih. Jednostavno, raspolagali su podacima, umeli su da ih „poređaju“ na smislen način. Surove i sirove činjenice. Oni, katkad, radi provere postave i neko pitanje gde i kada treba i eto slike. Bivalo je jasno šta se radi i šta nam rade. I zbog čega sve to. Ali koga to interesuje ? lepša je „farma“…
Moć onih koji sve to rade i sprovode ili nemoć onih nad kojima se sve to radi i sprovodi? Niti su ovi prvi moćni niti su ovi drugi nemoćni, samo je stvar izbora. Robovlasnik nije robovlasnik ako nema roba. A kao što rekoše, za slobodu je najopasniji srećan rob. A to upravo sada rade, „prave“. generaciju srećnih robova – „nećete imati ništa i bićete srečni“. Oni koji dođu posle njih neće ni znati da može drugačije.
I ovaj tekst bi mogao da se osloni na podatke. O jasnovidosti ne bih pisao. Jasnovidom sve ovo ionako ne treba.
A podaci su surovi i vidljivi.
Veštački izazvana ekonomska kataklizma, uništenje privrednih kapaciteta, sunovrat morala, uništenje nacionalnog bića, entiteta, egregora, bezbednosni problemi, naseljavanje migranata, kriminalizacija... i ovaj put sve to i u globalnim razmerama. „Ordo Et Chao“. I sve tako lako vidljivo.
U tom poretku, oni koji sebe vole da vide kao gospodare ovog sveta nemaju milosti prema svojim podređenim poslušnicima niskog ranga, poput predsednika država i vlada. Otuda, na još nižem nivou, a na kom, jako niskom, nivou luduju ovi „naši“ političari, tolika panika. Zato usplahireni i izbezumljeni tako često i javno govore o „pritiscima“, „teškim odlukama“, „teškim vremenima“,... prepoznajete, zar ne? Uz sve drugo, tu je i primitivna, ali na žalost efikasna manipulacija. Recimo, Tavistock centrala, istureno odeljenje EU.
Za potrebe „dezertera u uniformama“ svih boja i dezena, njihovi surovi gospodari traže da se svi njihovi robovi na funkcijama jasno deklarišu, da kažu ko su, kome pripadaju i šta im je zadatak. Oni neće dozovliti dvojne aršine, niti duple stolice. Nemaju potrebe za tim. Sa pozicja moći i perspektiva u koje oni veruju zahteva se apsolutna posvečenost i deklarisanost. Za to mogu da im uzmu pramen kose sa glave, a mogu i glavu. „Dezerteri u uniformama“ su, za potrebe ovog teksta, svi oni koji štiteći svoje platne razrede spremno i slavobitno učestvuju u ubijanju i zatiranju sopstvenog naroda zarad uniformi, crnih ili belih mantila, službenih legitimacija, obećane penzije,.. čega god. Svi vi ste dezertirali iz svog naroda i postali ste sluge nečega drugog. Vidite vi sami čega.
I svi ti niskorangirani medijski eksploatisani političari i njihovi satrapi sa i bez uniformi nisu nikakvi „poznavaoci prilika“, ni „dobro obavešteni političari“, ne... oni su samo ucenjene, tužne, izgubljene i uplašene sitne duše, promoteri i izvršioci niskog ranga već osmišljenih projekata. Verujte, animirani komedijaški serijal „Simpsonovi“ je u tom smislu, daleko ozbiljni projekat od svih njih zajedno. I trajniji. Homer Simpson je za sve njih institucija.
A Stanje stvari oko nas ?
Za početak, Evropska Unija, iako je u dobu pozne menopauze, ima krizu identiteta pubertetskog tipa. Trenutno, niti razume zašto je stvorena, niti zna šta bi sa sobom. Biće, ne zna ni koje je seksualne orjentacije. Valira, od francuza koji demonstracijama odaju poštu likvidiranoj ćerki Aleksandra Dugina, do Olafa Šolca koji poziva na širenje EU na Moldaviju, Gruziju i Ukrajinu. „Moramo mnogo jače da iskoristimo uticaj naše ujedinjene Evrope“, mantra Olaf za potrebe političkog entiteta na samrti, bez prava na vaskrs u ovom političkom formatu. Pored toga Olaf reče i da se Mađarskoj oduzme pravo glasa u EU da bi time podržali Ukrajinu. Olaf, kao da je pripravnik u (već smo navikli) jednoumnom parlamentu Srbije a ne nemački kancelar. EU se raspada po svim šavovima, nema odgovor ni na jedno goruće pitanje, a Olaf priča o „uticaju naše ujedinjene Evrope“. Prvo, manite se tog manira više. Evropa nije „vaša“, niti je Evropa samo EU, niti više ima bilo kakav uticaj na bilo koga sem na zvanični Beograd (al to nije do snage EU, nego do slabosti zvaničnog Beograda). Drugo, verujem da je Olaf u poziciji da zna da je mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, u okviru ove pozornice, dodeljena bitno značajnija uloga od njegove, kancelarske. Viktor je u ovoj predstavi dobio zadatak da promoviše tvrde nacionalne, porodične vrednosti, formuliše novo-stari model organizacije društva, štiti veru i tradiciju, da odlučno ne popušta bilo kakvim gej-paradama i sličnim marifetlucima i to i radi. Ima i puno drugih zadataka ali neka ostane na ovome. Liči da Orban Olafa može da izbaci iz EU diskursa sasvim lagano pre nego što Olaf može da politički dislocira Mađarsku. Uostalom, iz iste kujne, za te, prizemne, potrebe dislocirane u Beč, stižu naređenja kako za Orbana tako i za nekoliko „naših“ vedeta, uključujući i aktuelnog „ja sam vrhovni komandant“ i sveže imenovanog „koordinatora službi bezbednosti“ i mnoge druge. S tom razlikom što ovi „naši“ baš nekako zavide Orbanu na njegovoj poziciji. I oni bi da budu „mačo“ zaštitnici tradicije a ne gej-promoteri i tako vidljivi „domaći izdajnici“. Neki se čak osećaju i prevarenim pa se i žalili. Juda ih je uredno sve saslušao i vratio u brlog. A i jedni i drugi i treći imaju mreže klimoglavaca, da sve to podrže. Oni su, kao i uvek presvučeni u boje lokalnih, trenutno vladajućih partija. I eto mehanizma. Suknjice su trenutno ostavili u garderobere. Vadiće ih po potrebi. Ima dan i za to.
A tu je i jedna prethodna Olafova izjava, jednako opasna, nebulozna i tragikomična, izrečena u Beogradu, početkom juna tekuće godine, na tri sata sa sve ceremonijama i VIP transferom od i do aerodroma – „priznanje Kosova je nemački uslov za ulazak Srbije u EU“. Na šta je čovek koji sebe voli da zove predsednikom Srbije izjavio da to čuje prvi put ! U pola sata zvaničnog razgovora nije shvatio koji deo je protokolarni a koji deo je imperativ, naređenje. Jer se Olafu može tako a ti si pravljen za tako. Da je kojim slučajem sposoban da duže pamti setio bi se da je 2011. godine, frau „mama, nigde je više nema“ Angela Merkel, isto to izjavila tadašnjem čoveku koji je tada sebe voleo da zove predsednikom Srbije, Borisu Tadiću. I bi Tadić. Ende. I ovaj sadašnji zna da će, ako se ne sagne dovoljno, i za njega doći - ende.
I tako je sebe, i sve nas sa njim, ne Olaf nego ovaj što je svepirustni kod nas, uveo u (dogovoreni) sukob velikih sila, prekrajanje sveta, gde je cela EU samo kusur, neka sitna cifra iza decimalnog zareza. Nešto što će da se podrazumeva u globalnoj matematici novog tri-lateralnog sveta. S tom razlikom što je za sebe i svoje deponovoao milijarde a za nas biro za nezaposlena lica.
Kako se to sve reflektuje na nas, sem svega sada toliko i tako lako vidljivog?
Gej-parada, priznanje secesije dela teritorije, uništenje identiteta naroda, otvorena okupacija,... kome sve to treba ? Narodu sigurno ne.
Sve to treba onima koji bi da „preteknu“, da se kandiduju za sledeći krug „podele vlasti“. Ali, problemi su se nagomilali a rešenja nema. Bonusi od „pomoći ću ti tri puta“ su davno potrošeni. Brojač je predvidljiv i nemilosrdan. Zato sada suvim zlatom plaćaju ideju, rešenje, izlaz, kakav god.
I u skladu sa kapacitetom vedeta kojima se „vrhovni komandant“ orkužio, dolaze i ideje.
Tako je vedetama iz polusenke, lokalnih poslovnih i ličnih adresa, na pamet palo (a vi prosudite odakle tako nešto može da im „dođe“) da bi bilo dobro dogovoriti i za to dobiti odobrenje, jedan mali prljavi rat. U tom ratu, za kratko datiranom i vrlo krvavom bilo bi projektovanih gubitaka od, recimo, (reče neko od onih čije im odobrenje treba) od 5 do 10 % angažovanih (srpskih) trupa, kako regularnih, tako i pararegularnih formacija. Za vedete, tehničko pitanje. Odmah su izdogovarali i ko će biti nagrađen, unapređen, ko odlikovan a ko mrtav. Pominjali su i uvek za takav scenarijo potrebne „domaće izdajnike“ i „državne neprijatelje“ kako one projektovane, sa i bez poslaničkih legitimacija, tako i one stvarne. Naravno, najveći heroj je već viđeni i tek tri decenije aktuelni „ubićemo sto za jednoga“, spasilac dece iz smetova i „zato što sam pametan“ vrhovni komandant. To bi, vele oni, bilo rešenje gordijevog čvora za uvek težak septembar, gej paradu, ekonomski kolaps, najavu daljeg „korona zaključavanja“, izdaje elementarnih interesa Srbije na Kosovu i Metohiji, odnos prema EU i posledično, pitanje odnosa prema Rusiji,... sve to sa samo 5 do 10% pobijenih za rat sposobnih srpskih mladića. Iz njihovog ugla – džabe. Naravno, ne regruta sa zatamljenih adresa Senjaka, Dedinja, Beograda pod vodom itd. Za to imaju neku drugu, manje vrednu, tuđu decu. I što je najvažije, u hvalospevima na državnim frekvencijama, večiti bi dobio otvoreni prostor da na već izbrojanim leševima pravi još jednu morbidnu slavopojku o teškim uslovima i istorijskim pobedama. Ovaj put bi deca ginula za registarske oznake. Ostalo su već sve potpisali. A beogradski pašaluk bi dobio dugo očekivani metro. Na kredit, naravno. I za to im treba baš „vaka“ premijer-ka koju niko nije birao sem njega i njih naravno, ali oni nisu državljani Srbije. Premijer(ka) koja kad se ujutru probudi ne zna ko je. Što bi jednostavan narod rekao, sa koje je strane. Premijer(ka) koja u svom ovom ludilu lakonski izjavi da će joj biti lako da (joj) napiše ekspoze, ali niko nije siguran hoće li moći da ga pročita. Hoće li shavatiti za planiranog dvogodišnjeg mandata šta tu piše i šta joj je zadatak ?
Ima tu još aktuelnih „bisera“.
Dok im (njima, nosiocima „vlasti“ u Srbiji, ne nama, građanima Srbije) Vladimir Bičik, izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu opušteno saopštava – „na Evroprajd u Beogradu obavezala se i tada premijerka a sada mandatarka Ana Brnabić“ i odmah nakon toga širi temu po njima logičnom principu – ako Srbija ne može da ispuni ono na šta se obavezala, kako možemo kao međunarodni partneri da računamo da će ispuniti očekivanja na svim drugim planovima, kao i druge stvari na koje se obavezala? Reče Bičik i da je ovde ulog velik i pomenu i ugovore o slobodnom kretanju ljudi izmešu Beograda i Prištine. Tu je i lagani šah – „ako država može da garantuje bezednost učesnika bilo kog skupa (aludira na litije) onda se nada da može i Europrajdu“.
Iz rečenog, jasno se vidi da su oni vezali sudbinu Srbije i pregovora o konačnom statusu KiM sa obećanim i zakazanim Europrajdom. Čitaj - ucena. Ali koga i za šta ? Šta to domači izdajnici već nisu potpisali i predali na upravu strancima ? Biće opet neki trik. A znamo od koga se trikovi te vrste uče.
Ali, eto dobrog formalnog i vrlo praktičnog razloga zašto je gej mandatarka-premijer(ka) logičan izbor za komunikaciju sa gej zajednicom Evrope po ovom pitanju. Ako sve bude po njihovom, medalja njoj neće ništa promeniti, ako krene nešto kako (ne) treba, opet dobro, „gejka“ je krivac i pred narodom i pred zakonom. U Boga ionako ne veruju.
I tako, gore pomenutim vedetama, pade na pamet da nađu način kako da zadovolje EU, opravdaju već potrošene i za to uzete pare i međunarodni prostor koji su dobili zahvaljujući činjenici da su 2019. godine slavobitno tražili i dobili „priliku“ da ove godine organizuju gej paradu u Beogradu a da istovremeno ne naljute previše narod Srbije. Možda i ne samo Srbije. Ideja je, otprilike, u skladu sa njihovim viđenjem pojmova kao što su – malo mrtav, malo homoseksualac, malo trudna,... to u njihovom svetu može i tako. Verujte, probali su.
Jedan od vedeta reče da treba da gej-paradere puste u Beograd (a biće da sada uopšte više ne mogu da ih spreče da dođu, sve i da hoće, jer prema podacima iz beogradskih hotela, sve kapaciteti koji su zakazani za taj deo septembra, nisu otkazani) ali da im ograniče kretanje. Teško. U stvari, praktično nemoguće. Kao što je nemoguće i predvideti koliko će i kog inteziteta biti reakcija užasnutih građana Srbije kada skaradni i u svom svetu ostrašćeni gej-paraderi počnu da defiluju Beogradom i ulaze u sakralne objekte sa očiglednom namerom da ih skrnave. I tu su se mudraci „dosetili“. Predlog je da nađu način da preko nekog od mnogobrojnih poslušnika, za adekvatnu nadoknadu, sami isprovociraju sukob i da to bude formalni razlog za ograničenje kretanja parade na skup lokalnog tipa. Da nije glupo bilo bi genijalno. Jedan drugi, bez veze sa vedetom bez imena, ispred lokalne zadruge reče – tipujem na ove ispred Skupštine !
I onda su se desile - Litije.
Narod na ulicama. Ovaj put su precizni brojači ljudskih glava kupljeni da se vođama saliva strah, instalirini po zgradama i u nisko letećim letilicama, „zabagovali“. Valjda ne broje preko 100.000. Ili rade po principu 100.000 plus. A da ne pominjemo da beše litija po celoj Srbiji. Suprotno ošteprihvaćenom stavu svih vlasti i po dubini teritorije Srbije žive ljudi, ništa manje vredni od ovih samoizabranih i samodovoljnih 30.000 beogradskog kruga. Šetalo je u veličanstvenom miru tih 100.000 plus, baš kao što se i na promotivnim materijalima LBGT populacije predviđenim za Beorgad, takođe stidljivo provlači i jedno plus. LBGT+. A to plus, nije objašnjeno u prijavi gej-skupa ? ili jeste ? Recite narodu, šta pored svih užasa, znači i to malo plus ! Morao je onaj ko prijavljuje da vam i to objasni. A prijava je, kao što je to opušteno i javno „izprozivao“ onog koji sebe voli da zove predsednikom u Srbiji, onaj koji to isto sebi radi u Hrvatskoj, podnešena još 2019. godine. Imali ste vremana da „istražite“, kako god ste znali i voleli. A čuje narod, baš ste zavoleli.
A taj naš narod je blaženo jednostavan. Svih 100.000 plus na jednom mestu u veličanstvenoj ne-referendumskoj atmosferi koju ne priznaju i koje se panično boje i vlast i tzv „opozicija“. Kaže narod – nećemo gej paradere. Nećemo izdaju Kosova. Hoćemo uređenu hrišćansku, pravoslavnu, celovitu i jaku državu Srbiju. Sa pravom na svoju istoriju, sadašnjost i budućnost. Poruke i rečenice šumadijski kratke i jasne. Rekao je narod još i puno toga o homo-orjentaciji aktuelnog i uplašenog „ljubitelja plusa u onom LBGD+“ i „ja sam pametni predsednik“, ali su izverzirani plaćenici, neki i u dobro poznatim majcama, jurcali po masi i usplahireni građanima sugerisali – nemojte to da vičete, nemojte to da vičete! Treba opravdati dnevnicu i maminu i tatinu reputaciju. A i razvijene poslove.
A narod ih gleda. Kao da je bitno. Taj stepen ignorisanja usplahirenih ne-dovoljno plaćenih trkača odavno nije zabeležen. Ko je bio tamo, osetio je snagu tihog naroda. Viđeno kod nas. Treba čitati. A prisutni mlad čovek, očigledno iziritiran nečim što je čuo na svetosavskom platou reče – „dve grupe ološa, jedni ljube ruku Klintonu i Bleru a drugi ljube ruku Papi. Ne zna se koji su gori“. Dobro, istine radi, nije pomenuo samo ruke, ali nije tako nešto za ovo pisanije.
I onda kreće spin, preuzimanje. Ipak i na sreću samo pokušaj preuzimanja. Smešan, ovaj put i tužan, ali samo pokušaj. Od retorike „da imam pušku ja bih je poneo“ dođosmo do „hvala narodnoj miliciji“. Neko je nekome objasnio gde je kome mesto u lancu ishrane. I vidi narod, primilo se. Svi su shvatili prevaru. Ali svi. Ko god je čuo šta narod tu priča, ovaj put ne šapuće, tokom te litije, shvatio je. Tu su bez značaja i poslati mešetari upodobljeni za parlamentarnu i vanparlamentarnu upotrebu kratkog dometa i već više puta promenjenih funkcija. Vidi narod. Samo slikanje. Vidi narod i tišinu sa „vrha vlasti“ i tišinu onoga što bi trebalo da bude nacionalna frekvencija, Radio Televizija Srbije. Tišina.
I da. Za one koji su „poređali“ datume i događaje sve „ovo“ jeste „ono“ sa čim se skreće pažnja sa suštine. Uvek je tako. Zatrpavanje koje-čega koje-čim. Problem je što je sada sve suština. I glad koja je oko nas i izdaja i krah bezbednosti i ubijanje vere,.. svi su u pravu. Ništa nije više smešno. Zato tišina. Ali Litija je vrlo stvarna. Litija naroda, saborna. Krsni hod. U svojoj blagosti i miru, molitva za druge, molitva pod nebom i da se prizovu pameti oni koji misle da su „važni“. I ovi „svetovni“ i ovi „duhovni“. Jer blagost verujućeg naroda nije dobro da vidite kao salbost. Nikako.
A gej-parada je samo alat, masa zloupotrebljena da bi nečiji potpisi igde išta zavredeli. Potpisi u ime naše a za račune njihove. Oni koji su gej a umeju i žele da vide, vide isto to. Pretvorili su ih u pešadiju duginih boja. Administrativno. I kao što „nas“ u ratove šalju oni koji su „formalno“ deo nas, tako i „njih“ u ratove šalju neki „njihovi“. I jedni i drugi to debelo naplaćuju. Sede zajedno u koje kakvim Vladama i upravnim odborima, po javnim i tajnim kuloariam. Sve lepo uveče dogovore a onda ujutru kreće realizacija. Krvavi pir.
Ali sada počinje fino tkanje. Suv profesionalizam. Perfidna kompilacija očiglednog stavljanja ozbiljne pretnje u vidno polje i to na više adresa, ne samo lokalnobeogradskih. Iznenadili bi se ko se sve prepoznao u beograskoj litiji. Takve stvari, tog obima i sa toliko naroda, umeju da se preliju, kontorlisano i nekonrolisano. Nota trećento. Ova kombinatorika je demonstracija moći i tišine. Nekoga ko ima uticaj i to preko onoga što sve vlasti vide kao svoju i sigurnu zonu uticaja. Iz te sile može doći svašta.
Sad više nije pitanje dali će, nego kada će.
(Tekst je pisan isključivo za portal Pravda i njegovo prenošenje je zabranjeno bez saglasnosti redakcije)
Tekst Branka Veljkoića “Bezbednosna arhitektura i kolaps Evrope” čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
