Piše: Miodrag Zarković
Reč ”roming” je, na bilo kom jeziku sveta, imala samo jedno značenje. Valjda u ovom veku i nismo, kao čovečanstvo, postigli bilo kakav drugi dogovor, osim toga da roming označava sva ona područja koja ne pokriva vaša izabrana mobilna mreža. Onda je, međutim, na scenu stupio Aleksandar Vučić, leksički reformator bez premca. I zato sada roming, barem na srpskom, podrazumeva i pokrajinu koja je pod NATO okupacijom.
A možda i ne podrazumeva...
”Dobro došli”, stajalo je u poruci koja mi je stigla na mobilni čim sam prešao granicu... pardon, administrativni prelaz Jarinje, na putu ka Kosovskoj Mitrovici. ”Dok ste u IPKO mreži, saobraćaj iz tarife koji važi u Srbiji (nacionalni minuti i SMS) možete da koristite za odlazne pozive i SMS ka mrežama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji! Ukoliko nemate saobraćaj iz tarife i/ili dodatka, važe sledeće cene saobraćaja dok ste u IPKO mreži: odlazni poziv (ka mrežama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji) 11,90 din/min; uspostava veze i dolazni pozivi se ne naplaćuju; SMS 5,90 din...” I tako dalje.
Čim sam stigao u Mitrovicu, odmah sam se bacio na staro, dobro, vazda pohvalno istraživačko novinarstvo, od kojeg sam, avaj, digao ruke posle desetog pokušaja da od svojih prijatelja saznam da li će i koliko da me košta to što sam sada u IPKO mreži. Naučio sam da je dotična IPKO mreža mobilni operater ”nezavisne Kosove”, te da njih, Mitrovčane, ne košta ništa jer imaju takozvane duple brojeve: prema ostatku Srbije njihovi brojevi se očitavaju kao srpski, ali se zato na Kosovu i Metohiji prepoznaju kao IPKO brojevi, inače sasvim drugačiji od srpskih. Sve su me moji Mitrovčani obavestili, osim - da li će i koliko mene da koštaju razgovori dok sam im gost.
Briga njih za mene iz Beograda. I ima u tome neke pravde, jer je, eto, mene iz Beograda takođe bilo briga za njihove muke kada su im uvođene, pa sam zaboravio, ako sam ikada i znao, šta je sve Vučić dogovorio, potpisao i sproveo, a da se tiče Kosova i Metohije.
Zato ću, jašta, sve do povratka u Beograd živeti u strahu od svakog utrošenog minuta. Ali, ima i gorih sudbina u Kosovskoj Mitrovici. Postoje ovde i oni čiji je strah osetno dublji: Britanci.
Pre nekoliko dana, skupinica britanskih vojnika iz sastava KFOR-a rešila je da pazari nešto odeće u jednom mitrovačkom butiku. I, dok su oni bili u prodavnici, ispred iste su stajala dva njihova zemljaka, u punoj ratnoj opremi, sa rukama koje su sve vreme, ali bukvalno sve vreme, bile položene na kundacima pištolja, spremne da isuku oružje na i najmanji znak bilo kakve opasnosti.
Toliki oprez britanskih vojnika nije mogao da prođe nezapaženo. Mitrovčani i dalje prepričavaju taj događaj, delom uz podsmeh, inače sasvim opravdan, jer KFOR je makar načelno prisutan ovde da bi obezbeđivao druge, a ne da bi preplašeni britanski oficirčići mogli da kupe par krpica. Drugim delom, pak, Mitrovčani toj epizodici pristupaju sa još razumljivijom znatiželjom: šta to Britanci znaju što mi ne znamo?
U prevodu: hoće li biti rata na Kosovu i Metohiji?
To pitanje je u glavama cele Srbije već više od mesec dana. I ne samo Srbije: kada je, krajem jula, prvi put podignuta napetost oko registarskih tablica na Kosovu i Metohiji, moja malenkost bila je zatrpana porukama prijatelja i poznanika iz Donbasa i Rusije, koji su pitali šta se to dešava u južnoj srpskoj pokrajini i da li nekako mogu da pomognu. Tamo je, u ruskim krajevima, to bila jedna od udarnih vesti, uporedo sa izveštajima o napredovanju njihovih oružanih snaga na donbaskim i drugim ratištima dojučerašnje Ukrajine. Možda stoga i nije preterano reći da su Rusi čak i bolje obavešteni o Kosovu i Metohiji od prosečnog srpskog gledaoca vesti, koji, ispostavlja se, nema pojma ni da li je u romingu ili nije.
Za sada se sa sigurnošću može reći samo jedno: ako rata i bude, povod svakako neće biti tablice. Taj problem je rešen, što se kaže, ”sam od sebe”: na svim ovdašnjim vozilima na tablicama su uveliko prelepljeni srpski znaci, kako skraćenica SRB, tako i grb. Vaš izveštač je prošetao bezmalo celom severnom Mitrovicom i video ukupno osam (velikim slovima: OSAM) vozila sa neprelepljenim srpskim tablicama. U mestima koja su bliže granici... pardon, administrativnim prelazima... situacija je nešto opuštenija, ali u Mitrovici su srpske registracije svedene na jednocifren broj.
Naravno, moguće je da je vašem izveštaču neka srpska registracija i promakla, ali izgledi za to i nisu preterani, jer severna Kosovska Mitrovica prema zvaničnim podacima pokriva područje od svega 1,6 kvadratnih kilometara. Ovaj gradić je često poprište političkih, diplomatskih, pa i fizičkih sukoba, čiji značaj odjekuje celom planetom, pa je zato lako zaboraviti o koliko maloj teritoriji zapravo je reč.
Zaboravio je to i vaš izveštač, koji je prethodni put bio u Mitrovici pre skoro šest godina. Mnogo toga se promenilo za to vreme.
Pre svega se promenilo razmišljanje ljudi. Oni koji su onomad bili najtvrđi zastupnici odbrane srpske državnosti, danas su mahom ozlojeđeni posmatrači, svesni sopstvene nemoći pred nemani koja ih je napala s leđa. Dok su brinuli o šiptarskim najezdama s juga, znali su šta da rade. Kada su, međutim, nevolje stale da pristižu sa severa, od strane zvanične i poluzvanične Srbije, mogli su samo da se, s lako shvatljivim očajem, povuku pred nastupajućom katastrofom. Danas im je omiljeni hobi da svoje sugrađane, kad ovi zapadnu u beznađe, tiho podsete: ”A lepo smo vam govorili šta će da se desi zbog Briselskog sporazuma!”
Sugrađani, s druge strane, sve ređe padaju u beznađe jer su sve malobrojniji. Mitrovčani se sve više iseljavaju, pred sve izvesnijom mogućnošću da sever Kosova i Metohije potpuno padne u šake Prištini. Nekada su se kleli da im iseljavanje nikada neće pasti na pamet, ali to vreme je prošlo sa postavljanjem granice... pardon, administrativnih prelaza, između KiM i ostatka Srbije.
I kamo lepe sreće da su ti prelazi jedina ustanova ”Kosove” koja je udarila na sever. Uz prelaze, Srbi na severu KiM dobili su lokalnu vlast koja zakletvu polaže na ustavu ”Kosove” i sprovodi zakone te nazovi države; dažbine i poreze koje plaćaju Prištini; patrole ”kosovske policije” koje im vršljaju po ulicama; hapšenja i privođenja...
Dobili su i more srpskih zastava. Nikada ih nije bilo ovoliko u Mitrovici. Nije to nečuveno, da se velike izdaje i prevare pokrivaju ispraznom ikonografijom. Pre 15ak godina, Mitrovica nije bila okićena srpskim trobojkama kao danas, ali tada zato šiptarska policijska patrola nije smela ni nos da promoli preko Ibra. Tada je čak i Bajram Redžepi, kao ”premijer Kosove”, morao glavom bez obzira da beži iz severne Mitrovice, gde je inače bio došao na poziv KFOR-a zarad nekakvih pregovora. Mitrovčani su se tada bili munjevito okupili na ulici i zaleteli na zgradu u kojoj su održavani pregovori, pa je Redžepi morao da se kroz slepe uličice i rupe u ogradama povlači nazad ka južnoj Mitrovici, dok je KFOR i helikopter bio podigao u vazduh kako bi smirio stanovništvo.
Takva beše Mitrovica nekad. Danas ima srpske zastave po banderama. Ima novonikle višespratnice, sa nakinđurenim prostorijama ”Srpske liste” u prizemlju. Ima i veliki bilbord ”Dobrodošli u Zajednicu srpskih opština” na središnjem gradskom trgu.
Zajednica srpskih opština. Tri reči koje, svaka za sebe, ne znače ništa loše. Naprotiv. Ali u paketu, te tri reči previše su koštale sever Kosova. Jer ta ”zajednica srpskih opština”, u koju se kunu i zvanični Beograd i njegova kosmetska ispostava zvana ”Srpska lista” (ogorčeni Mitrovčani odavno ih zovu ”srpska ljista”!), ne predstavlja ništa drugo do beskorisnu šarenu lažu. Sve i da se osnuje dotična zajednica, ona ni mrvicu ne bi pomogla Srbiji odanom stanovništvu na Kosovu i Metohiji, jer bi delovala sasvim u skladu sa ”ustavom” i ”zakonima” ”nezavisne Kosove” i imala mizerne nadležnosti koje bi praktično služile samo za ubrzano bogaćenje lokalnih funkcionera.
A Zapad, tj. Šiptari, ne pristaju čak ni na takvu, besmislenu, po njim nimalo štetnu, šarenu lažu.
I zato, najtužnije pitanje u Mitrovici danas ne glasi - na šta liči sever Kosova 14 godina pošto mu je Boris Tadić doneo Euleks, deset godina od kako mu je Borko Stefanović oteo katastre i predao ih Šiptarima, odnosno devet godina od Briselskog sporazuma kojim je Vučić pristao da ukida jedan po jedan od preostalih činilaca srpske državnosti prisutnih u pokrajini? To pitanje je tužno, a odgovor na njega porazan. Severna Kosovska Mitrovica nikada nije bila u trošnijem stanju - tvrdim to kao neko ko je ovde dolazio na desetine puta i bio svedok mnogih dramatičnih dešavanja. Danas se, na primer, ovde najnormalnije trguje u evrima. Ono, ne bi vam ni pre deset godina neka prodavnica odbila evre, ali u opticaju ih je bilo minimalno, jer su dinari bili osnovno sredstvo plaćanja, pa su i zarade ljudima stizale u srpskoj valuti. Danas, međutim, mnogi Mitrovčani rade za ”nevladine organizacije” ili kakva preduzeća koja dotira Evropska unija, a više se i ne trude da zaradu prebace u dinare pre nego što krenu da je troše.
Narod na severu Kosova je, naizgled, digao ruke.
”Kako da i ne dignemo, kad gledaš najgore među nama da prolaze najbolje! Ti se buniš i onda ti na vrata zakuca šiptarska policija. Ako i nemaju pravni razlog, izmisle neki drugi povod. Pre par meseci, jedan momak koji radi u kladionici okačio je tamo zastavu sa velikim slovom Z, u znak podrške Rusima. I odmah posle nekoliko dana, eto ti šiptarske policije kod njega. Našli su neki drugi formalan razlog, neke tobože prihode koje nije prijavio, ali svi znamo da je priveden zbog tog Z koje je okačio. A sa druge strane gledaš ove iz ’srpske ljiste’ kako otvaraju kafiće, dižu zgrade, kupuju stanove... I za koga onda da se boriš?!”
To priča jedan od Mitrovčana koji se borio, u svakom smislu u kojem se borba zapodevala. Tako priča danas. A ipak, ako ponovo bude trebalo, opet će da se bori. Ovi iz ”srpske ljiste” neće, ali on hoće.
Hoće li, na kraju krajeva, novih borbi biti? Ako je suditi po prisustvu novinara iz nekadašnje Jugoslavije, izgleda da hoće. Jer, najmanje tri ekipe su se smestile ovih dana u Mitrovici, dve iz Hrvatske i jedna iz Slovenije. Borbe, dakle, možda predstoje, a Srbi su možda slabiji nego ikada.
Ali, od tog neveselog opisa stanja, još više uznemirava pitanje: šta je Srbija dobila zauzvrat? Po koju cenu je prodala sever Kosova?
Odgovor je zaprepašćujući. A svi ga znaju. Nije dobila ništa. Nijedno od gore opisanih popuštanja nije ishodovalo ničim što bi makar podsećalo na ustupak srpskoj strani, ili državi Srbiji, u ma kom njenom razumljivom ili sumanutom nastojanju.
Srbija se severa Kosova odrekla bukvalno bez ijednog razloga ili opravdanja.
Postoji, međutim, jedna olakšavajuća okolnost. Kao što smo mi, ko činjenjem ko nečinjenjem, u poslednjih 15ak godina silno pomagali Šiptarima i njihovim nalogodavcima... tako su, za nevericu, pomogli i oni nama. Vaš izveštač se u utorak prošetao preko čuvenog mosta koji razdvaja severnu od južne Mitrovice. Pošto je uveliko bio pao mrak, lako se moglo razaznati da sa južne, šiptarske strane, mnogobrojne novoizgrađene stambene zgrade zvrje mahom - prazne. Od desetina stanova, tek u pokojem se vidi osvetljenje.
Sami Mitrovčani, pa i oni najozlojeđeniji, pričaju da je kod Šiptara stanje još grđe nego na našoj, severnoj strani.
I tek onda se ne vidi nikakva svrha daljeg popuštanja i poniranja. Mitrovica, da ponovimo, ima samo 1,6 kvadratnih kilometara. Ne može sama da se odbrani. Sreća u nesreći je što i ne mora. I što je ta odbrana ipak mnogo manje zahtevna nego što preplašenim, ili potkupljenim, očima, može da izgleda.
Više tekstova Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
