Ta politika je imala uvek dva vida: maksimalni, koji je uključivao fizičku likvidaciju Srba kada prilike budu povoljne, kao što su bile pri raspadu obe Jugoslavije, i minimalni, koji je podrazumevao asimilaciju Srba metodom kulturne i političke diskriminacije, kao i metodom izolovanih fizičkih pritisaka. U takvom rasporedu okolnosti, uvek bi maksimalni cilj bio prikrivan minimalističkim obrazloženjima i to je bilo pravilo kako u okvirima katoličke, tako i u okvirima nacionalne propagande.
Ta politika je takođe uvek brinula o tome da u Beogradu nađe saveznike u cilju prikrivanja svog istinskog sadržaja. Istorijska odgovornost komunističke partije, zbog prikrivanja i falsifikovanja činjenica vezanih za Jasenovac unutar kulturne politike komunističke Jugoslavije bila je presudan činilac koji je obezbedio da javno sredstvo o genocidu bude u bitnoj meri umanjeno. Istorijska odgovornost drugosrbijanske nevladine inteligencije jeste produžetak ovog komunističkog minimalizovanja kako srpskih žrtava, tako i istinskih hrvatskih političkih ciljeva.
Treba razumeti da ovakvo ponašanje hrvatske politike nije samo njena autonomna orijentacija, već da ono nastaje na jednom svetsko-istorijskom vektoru, čije su pretpostavke uvek podrazumevale antirusku i antisrpsku politiku u dugim istorijskim razdobljima. U tome je posvećena i svaka kulturna ili umetnička obrada prošlih istorijskih činjenica, čiji je osnovni oblik vezan za dalji prodor na istok u različitim oblicima kulturnog i političkog dejstva.
Izvor: Novosti
