Piše: Miodrag Zarković
A Baljak je, valjda, najveći stručnjak za žrtvovanje nevinih kojeg imamo. Jer ako nije... ako su znanje i moral Janka Baljka pod znakom pitanja... onda je Srbija debelo zastranila u ovom veku.
Dotični izveštaj je, inače, objavljen u četvrtak, četvrtog avgusta. U njemu ”Amnesti” navodi da su, tokom višemesečnog posmatranja ratnih dejstava na istoku Evrope, njihovi aktivisti u čak 19 ukrajinskih gradova našli dokaze da je ukrajinska vojska koristila civile kao svojevrsni živi štit. Sam izraz ”živi štit” se ne može naći u izveštaju, verovatno zbog toga što su autori želeli da izbegnu ma kakvu sličnost sa prethodnim ruskim tvrdnjama koje su govorile isto, ali navodi nesumnjivo upućuju na svesno skrivanje ukrajinskih vojnika iza civila.
”Ukrajinske snage dovodile su civile u opasnost tako što su po naseljenim mestima, uključujući tu i škole i bolnice, postavljale baze i upravljale borbenim sistemima, u okviru otpora ruskoj invaziji koja je počela u februaru”, piše u izveštaju zbog kojeg je ”Amnesti internešenel” dospeo pod žestok udar rusomrzačke zapadne javnosti.
Među prvima koji je oštro osudio ”Amnesti” bio je ni manje ni više nego predsednik Ukrajine Zelenski - nekada Vladimir, a danas, biće, Volodimir. Tog dana ga izgleda nisu slikali za kakav prestižni američki časopis, pa je imao vremena da sastavi izjavu u kojoj je ”Amnesti” optužio da ”izjednačava žrtvu i agresora”. Za Zelenskim je usledila nepregledna armija javnih ličnosti - novinara, političara, analitičara - iz Amerike i Zapadne Evrope, koja je unedogled ponavljala da je ”Amnesti” svojim izveštajem stavio moralni znak jednakosti između strane koja napada i strane koja se brani. Neki su išli toliko daleko da su ocenili da je ovo kraj ”Amnestija”, koji je, kako kažu, takvim ”svrstavanjem na rusku stranu i davanjem za pravo ruskoj propagandi” zauvek izgubio ugled nepristrasne organizacije od poverenja.
Pritisak je bio toliki da je ”Amnesti” smatrao neophodnim da se tri dana kasnije, u nedelju, oglasi novim saopštenjem, u kojem je izrazio žaljenje zbog ”uznemirenosti” izazvane njihovim izveštajem. Ipak, nisu se, ako je za neku utehu, ogradili od tvrdnji iznetih u izveštaju.
Kao što, da se primetiti, niko od njihovih kritičara nije ni pokušao da opovrgne konkretne navode ”Amnestija”.
Kako bi pa mogli?! Taktika ukrajinske vojske odavno je poznata. Zapadnoj javnosti bilo je potrebno da se ”Amnesti internešenel” smiluje i najzad prozbori o svedočenjima samih meštana, ali druge javnosti, naročito ruska, odavno su i podrobno upoznate sa tim da snage odane Kijevu koriste civile kao živi štit.
Upoznata je sa tim i srpska javnost. Potpisnik ovih redova javljao je o živom štitu u više navrata, a pre svega iz Volnovahe i Marijupolja, dva poprišta žestokih borbi iz prvih nedelja ruske specijalne operacije. I u jednom i u drugom mestu, nama novinarima je samo stanovništvo pričalo o tome kako su ukrajinski vojnici postavljali tenkove i artiljerijske jedinice neposredno uz stambene zgrade. Ta svedočenja su često bila propraćena očiglednim dokazima, tj. ostacima uništenih ukrajinskih vozila ili topova, koji su se nalazili recimo u zajedničkom dvorištu nekoliko stambenih ulaza. Gledaoci ”Halmkasta”, srpskog JuTjub kanala, zasigurno pamte video izveštaje sa potresnim svedočanstvima meštana, kao i snimke pogođenih ukrajinskih tenkova.
Pristup Volnovahi je nama novinarima bio omogućen bukvalno dan pošto su tamo okončane borbe, čiji je ishod bio potpuno povlačenje ukrajinskih jedinica. Iz Marijupolja smo se, pak, javljali dok su tamo još trajala vojna dejstva, tačnije, dok su ukrajinske snage držale pod svojom kontrolom više od trećine gradskog područja. Ni u jednom ni u drugom slučaju, dakle, ruska strana nije imala ni prostora ni mogućnosti da izrežira opisane okolnosti: za priredbu takve logističke zahtevnosti bilo bi potrebno daleko više vremena, počev od dovlačenja i postavljanja uništene ukrajinske tehnike, pa sve do unapred pripremljenih odgovora meštana (ili glumaca koji bi ih možda zamenili!) na naša novinarska pitanja.
”Amnesti internešenel” u svom izveštaju navodi da su dokaze prikupljali od aprila do jula. Reč je, prema tome, o tromesečnom radu njihovih aktivista, koji su makar na početku misije imali priliku da razgovaraju sa Marijupoljcima i saznaju od njih da su ih ukrajinske snage koristile kao živi štit. Ipak, izveštaj je objavljen tek početkom avgusta. Prekasno da bi se svetska javnost na vreme upozorila na načine borbe ukrajinske vojske. A opet, na vreme da sada i ”Amnesti” bude optuživan da se stavio u službu ”ruske propagande”.
Takve optužbe nisu zastale samo na rečima, pa bile one i onako oštre poput izjave Zelenskog. Šefica ukrajinske kancelarije ”Amnestija”, izvesna Oksana Pokalčuk, podnela je neopozivu ostavku zato što je, kaže, organizacija ”zanemarila stvarnost ratne Ukrajine i zabrinutost lokalnog osoblja koje se zalagalo za to da izveštaj bude prepravljen”.
”Verujem da se mora uzeti u obzir lokalni kontekst i dobro razmisliti o posledicama, kako bi to što se radi bilo na dobrobit društva”, napisala je Oksana Pokalčuk na svom Fejsbuk nalogu.
Ponovo, eto, vidimo pozivanje na kontekst i upozoravanje na posledice. A Janko Baljak i dalje ćuti!
Već 23 godine Janko Baljak ubeđuje Srbiju da kontekst uopšte nije bitan. Ako je tu i tu ubijeno toliko i toliko civila, onda isključiva krivica za njihovu pogibiju spada na onoga ko je civile tu postavio. Ne na onoga ko je gađao. Taman posla.
Kada je aprila 1999. NATO sravnio sa zemljom RTS i tom prilikom ubio 16 radnika, civila... za pogibiju tih nesrećnih ljudi nije kriva zapadna alijansa nego rukovodstvo Javnog servisa. Tako kaže Janko Baljak! I mnogi drugi autošovinisti, ali niko ni upola glasno i često kao Baljak.
Poslednji put se Baljak oglasio tim povodom koliko za Vidovdan ove godine. Baš na taj datum je u dnevnom listu ”Danas” objavljen članak pod naslovom ”Kako je TV Tanjug ’vaskrsao’ jednu od najomraženijih javnih ličnosti u poslednjih 20 godina”, autorke Katarine Živanović. Tekst se bavio Miloradom Komrakovim, tačnije, njegovom emisijom na TV Tanjugu koja se tada tek bila pojavila:
”Mnogi su sa nevericom dočekali vest da se urednik informativnog programa RTS-a u vreme bombardovanja 1999. vraća na male ekrane, jer je Komrakov, nažalost, više upamćen po činjenici da je u vreme njegovog urednikovanja 16 zaposlenih radnika poginulo u zgradi javnog servisa u bombardovanju, nego po svojim novinarskim dostignućima. Mnogi su upravo njega krivili za pogibiju radnika RTS-a”, piše Katarina Živanović u članku.
Novinarka ”Danasa”, kao što vidimo, nema sumnju da Komrakov, a ne NATO, snosi krivicu za ubistvo 16 civila. Jer je, eto, do njihove ”pogibije” (pošto kad vas raznese NATO projektil to valjda nije ubistvo nego pogibija!), došlo za vreme njegovog urednikovanja. Nema ni naznaka nečega što bi Oksana Pokalčuk nazvala ”lokalnim kontekstom”. Nema nikakvog konteksta ni u tragovima. Oni ”poginuli”, a on bio urednik - slučaj završen!
Da bi tu svoju tvrdnju podvukla, Katarina Živanović obratila se ”stručnim” sagovornicima. Prvi među njima je, naravno, bio Janko Baljak:
”Upitan kako komentariše to što se Komrakov vratio na male ekrane, kao novinar TV Tanjuga, kaže da je to jezivo ruganje žrtvama nastradalim u bombardovanju RTS-a.”
Ako zbilja veruje u sopstvene reči... ako sve ove decenije iskreno misli da je za smrt 16 radnika RTS-a kriv ne Vesli Klark, nego rukovodstvo Javnog servisa koje je zaposlene ”postavilo na nišan NATO-a”… onda je Janko Baljak sada dužan da stane u najenergičniju odbranu ”Amnesti internešenela” i pogotovo njihovog izveštaja. Jer, to što je ukrajinska vojska radila sa civilima u Donbasu naveliko prevazilazi svaku moguću odgovornost Milorada Komrakova ili bilo koga iz nekadašnjeg uredništva srpskog Javnog servisa.
Civili stradali u ukrajinskom ratu nisu ginuli na svojim radnim mestima, na kojima su ih, kako Baljak tvrdi da je bilo u slučaju RTS-a, nadležni primoravali da ostanu. Naprotiv, civili po Donbasu pobijeni su kod svojih kuća, a smrt ih je tamo našla zato što je ukrajinska vojska u neposrednoj blizini postavljala svoje borbene položaje.
Što će reći, bombardovanje RTS-a nije istinski uporedivo sa bombardovanjem Volnovahe ili Marijupolja. Na RTS-u u trenutku napada nije bilo niti jednog cilja koji se može smatrati opravdanim. Nije bilo sakrivene tenkovske jedinice ili haubice. Bili su prisutni samo i jedino civili. Uostalom, sve i da je RTS bio sasvim prazan u vreme kada je gađan, sve i da nikoga živog nije bilo u zgradi, napad na Javni servis opet bi bio ratni zločin.
Janko Baljak, međutim, ne vidi to tako. Isto kao što je i sudsko veće, koje je 2002. godine osudilo Dragoljuba Milanovića na deset godina zatvora, videlo stvari drugačije. Milanović je bio generalni direktor RTS-a u vreme bombardovanja, a sud je 2002. presudio da je Milanović ”povredio javnu bezbednost” time što je naterao radnike da ostanu na radnim mestima, gde ih je NATO kasnije te večeri razneo ”tomahavkom”.
Milanović je, stajalo je u optužnici, radnicima pretio otkazima. To je sudskom veću, ali i Janku Baljku, bilo dovoljno da ga proglasi glavnim krivcem za smrt 16 civila. Vesliju Klarku, glavnokomandujućem NATO-a 1999. godine, nije suđeno u ”demokratskoj Srbiji”, ali Milanoviću eto jeste i proglašen je krivim, jer je zaposlene ucenio radnim mestom.
U Volnovahi i Marijupolju niko civile nije ucenjivao radnim mestom! Stvar je tamo bila neuporedivo gora: ne zaposlenja, njima su bili ugroženi životni prostori. NJihovi domovi. Ne ucenjivani, nego im se niko nije ni obratio. Ukrajinski vojnici su jednostavno došli i postavili svoje borbene položaje u njihovoj neposrednoj blizini, i time ih namerno izložili ruskoj uzvratnoj vatri.
Baljak, ipak, ćuti. Ostali autošovinisti takođe. Drugoj Srbiji je maca pojela jezik. Sva ”logika” kojom su oni pravdali svoje srbomrzačko delovanje u protekle tri decenije, razbucana je u param-parčad na primeru Ukrajine, a naročito u pogledu svesnog ugrožavanja civila - za koje u Srbiji od pre 23 godine ne postoji niti jedan dokaz, dok su dokazi takvog postupanja ukrajinske vojske i države lako dostupni. Zato Druga Srbija ovako glasno i ćuti o zločinima ukrajinskih vojnika.
U ukrajinskom ratu, ovdašnji autošovinisti očigledno su se solidarisali sa stranom koja radi sve ono za šta oni već 30ak godina, uglavnom bez ikakvih dokaza, optužuju Srbe i Srbiju. Solidarisali su se - ćutanjem. Sramotnim, nemoralnim, perverznim ćutanjem, o svemu onome zbog čega srpskoj javnosti inače probijaju uši.
Mi nikako nismo umeli da ih ućutkamo. Naprotiv, autošovinistima kao što je Janko Baljak, ili Dinko Gruhonjić na primer, čak punimo džepove, tako što ih, između ostalog, postavljamo na predavačke pozicije na univerzitetima: Gruhonjića na novosadskom, a Baljka, isto kao i Dubravku Stojanović, na beogradskom. Valjda da bi što više budućih pokolenja otrovali već u mladosti, pa će kasnije otklanjanje te štete biti samo teže i složenije.
Rusi su im, međutim, specijalnom operacijom zapušili usta. I hvala im na tome!
Izvor: Pravda
