Piše: Dr Ivan Pajović
Da – nije preterivanje ako se kaže da se srpski narod (svi njegovi delovi, od prostog sveta do višeg intelektualnog i naučnog sloja) nalazi pod pritiskom mentalnog terora od prevrata 2000. godine, premda je teror tog tipa, ali drugačijeg karaktera, trpeo decenijama pre toga, naročito u obliku terora nesposobnog pseudokomunističkog diktatora koji je sopstveni narod od 1989. do 2000. godine medijski zaluđivao i opljačkao (bolje reći – odžepario) više puta, pritom ga uvodeći u niz promašenih ratova i ekonomsku krizu kakvu istorija Srbije ne pamti, što se završilo brutalnim bombardovanjem od strane svetskog hegemona.
Nekoliko dana ranije, 14. avgusta, održana je litija protiv takozvanog Europrajda, koja je takođe bila impresivna po broju učesnika. Nedugo posle njenog okončanja najviši predstavnik vlasti se neformalno izjasnio da se Europrajd „otkazuje ili odlaže (!!!)”, verovatno iz tzv. „bezbednosnih razloga”. Pod ovim pojmom nesumnjivo se podrazumeva strah od izliva narodnog gneva. Da je situacija dogorela do nokata dokazuje i Velikogospojinska litija nekoliko dana kasnije, koja je bila još masovnija, još impresivnija i još rečitija šta zapravo srpski narod hoće a šta neće. Napokon, među nezadovoljnim narodom pojavili su se i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, čak i preosvećeni velikodostojnici.
Međutim, ne treba se zavaravati – ukoliko se na ovaj način ostvari pobeda, ona će biti samo privremena, jer će planeri globalističke agende strpljivo čekati da gnev splasne, kako bi ponovo pokušali sa nametanjem vašara sodomije. Borba sa njima neće biti kratkotrajna i laka, ona podrazumeva veliku upornost, nepokolebljivost i odsustvo malodušnosti pred bezobzirnim i upornim, organizovanim i dobro potplaćenim protivnikom.
Koliko je iskazivanje narodnog nezadovoljstva zaista efikasno i koliko ga se vidljivi i nevidljivi centri moći istinski plaše, dokazuju spontane demonstracije jula 2020. godine koje su isprovocirane pokušajem ponovnog uvođenja policijskog časa usled navodne epidemije korona-virusa.
Provala narodnog gneva pokazala je da postoji granica preko koje se ne može ići sa oduzimanjem sloboda i nametanjem prisile najrazličitijih vrsta. Brutalnost i brzina reakcije kojom je delovala policija, ali i tajne službe, jasno su stavile do znanja da strah centara moći postoji, da su ti centri svesni da narodni gnev može porušiti sistem koji je nametnut kao kulu od karata ukoliko se pređe preko poslednje granice strpljenja. Kao što znamo – policijski čas nije uveden ni tada, ni kasnije i to je bio rezultat narodne pobede koja je plaćena neviđenom brutalnošću policije.
U daljoj borbi protiv poluvidljivog i nevidljivog neprijatelja narod se svakako ponovo može suočiti sa policijskom brutalnošću. Međutim, pod nekim težim i zaoštrenijim okolnostima pod znakom pitanja možda bi bila čak i lojalnost takozvanih državnih instrumenata sile, jer su i njihovi predstavnici deo sopstvenog naroda i umnogome dele zajedničko mišljenje.
Izvor: Pravda
