Piše: dr Ivan Pajović
Prvi razlog leži u podrivanju verovanja u nepobedivost SAD. Strah pred nepobedivom moći jedno je od najefektivnijih sredstava obuzdavanja protivnika, a danas takav strah skoro u celom svetu postoji pred silom kojom raspolažu SAD, preciznije pred kolektivnim Zapadom kojim upravlja Amerika. Upravo zato ni Iran, ni Turska, čak ni Kina ne rizikuju da izazivaju Zapad, već su usredsređeni na odbranu onog što trenutno poseduju. Doduše, kod pojedinih se pojavljuje misao da je u poslednjih 20 godina (od vremena napada na Irak) moć Zapada prilično oslabila i da je moguće suprotstaviti joj se. Ali, ipak, niko ne želi prvi da proveri oštrinu vučjih zuba na sopstvenoj koži, ma koliko vuk delovao ostarelo. Međutim, Rusija je pokrenula izazov i ukoliko pobedi – ceo svet će se uveriti da SAD više nisu svemoćne. Neke zemlje bi mogle pokrenuti čitav niz sličnih izazova, možda i opasnijih od ruskog, kao na primer Kina napadom na Tajvan, ili Iran, koji bi mogao postati i nuklearna sila. Ukoliko bi takvih izazova bilo mnoštvo, Zapad na sve ne bi mogao simultano da odgovori silom i od hegemonije ne bi više ostalo ni traga.
Drugi razlog je raskol u samoj Evropi. Unutar EU postoji puno nesaglasnosti koje su trenutno veštački gurnute u drugi plan radi ujedinjenja pred „ruskom pretnjom”. Te nesaglasnosti (pa i mogući sukobi) isplivale bi na površinu u slučaju ruske pobede, postavilo bi se pitanje političkih i ideoloških razloga postojanja EU. Nestalo bi „lepka” koji je objedinjavao potpuno raznorodne države unutar nekakve nelogične i neprirodne metadržavne zajednice. Rizici dezintegracije porasli bi i u slučaju da troškovi EU namenjeni obuzdavanju Moskve počnu da rastu, a da te troškove ne bude moguće pokrivati. Povrh toga, EU je uvela protiv Rusije toliko sankcija da je praktično igrala „va-bank” (na sve ili ništa): ukoliko se Rusija prilagodi nastaloj situaciji, EU će znatno oslabiti zbog specifične strukture svoje ekonomije.
Treći razlog je povratak ruskog geopolitičkog uticaja. Pobeda Rusije u Ukrajini predstavljala bi prodor tzv. „evropskih vrednosti” dalje na Istok, a možda bi izazvala i njihovo podrivanje i u samoj Evropi, što može dovesti čak i do dezintegracije EU. Brisel i Zapadna Evropa inače smatraju istočnoevropski nacionalizam kao direktnu opasnost „evropskim vrednostima” i evropskom jedinstvu. Štaviše, jačanje istočnoevropskog nacionalizma u nekim zemljama može dovesti do paradoksalnog rezultata – zbližavanja sa Rusijom. Pobeda Rusije verovatno bi izazvala rast simpatija prema njoj u nizu zemalja Evrope: Bugarskoj, Grčkoj, Slovačkoj, čak i u Češkoj i Španiji. Kada je Srbija u pitanju – to se podrazumeva. Povratak Rusije kao uticajne sile umnogome bi izmenilo i neke od rezultata Hladnog rata.
Četvrti razlog je mogućnost reintegracije postsovjetskog prostora. Pobeda Rusije bi anulirala kompletnu politiku Zapada na postsovjetskom prostoru. Milijarde dolara koje su već uložene u formiranje prozapadnih elita bi propale, jer mit na kom su te elite izrasle ustupio bi mesto realpolitici, u kojoj se više ne bi mogao zarađivati novac na rusofobiji i ustupanju sopstvene teritorije u svrhu obuzdavanja Rusije. Prva od prozapadnih zemalja koja je to shvatila je Gruzija, odbivši da se priključi antiruskim sankcijama Zapada. Postsovjetski prostor je važan Evropi ne samo kao teritorija ekonomske ekspanzije, već upravo kao instrument obuzdavanja Rusije. Ukrajina je Zapadu neophodna kao kontrolisana bafer-zona, bez koje Evropa dolazi u neposredno susedstvo sa Rusijom. Integrisanje Ukrajine u sferu ruskog uticaja označavalo bi i povratak na scenu „Velike Rusije”, pri čemu nema veze da li je to rusko-nacionalna ili mnogonacionalna imperija.
Peti razlog možda izaziva najveći strah, a to je znatno opadanje američke moći u Evropi. Ruska pobeda možda ne bi potpuno, ali bi svakako u značajnoj meri uticala na slabljenje uticaja SAD u Evropi. Preti i opasnost od raspada transatlantskog jedinstva. Možda je ovakva pretpostavka sporna, jer se čini da Evropa ne želi da je Amerika napusti, zato što joj je ona oslonac bezbednosti, partner u tehnološkoj razmeni, postavljanju međunarodnih normi… Međutim, problem nije samo u željama Brisela, već i u poziciji Vašingtona. U Americi su sve jače izolacionističke strasti, koje će sa povećanjem međunarodnih zategnutosti sve više rasti. SAD, naravno, neće tek tako napustiti Evropu, ali postoji mogućnost da se smanji aktivno uplitanje u evropsku politiku.
Ukoliko se američko-ruski konflikt oko postsovjetske periferije završi pobedom Rusije, Amerika će sa njom morati formalno ili neformalno (prećutno) da zaključuje strateške sporazume o sistemu bezbednosti, čak vezane za prostor Evrope. To podrazumeva ozbiljno umanjivanje mogućnosti raspirivanja rusko-evropskog konflikta, na kom je umnogome i utemeljeno prisustvo Amerike u Evropi.
Iz svega rečenog jasno je zašto kolektivni Zapad upućuje toliko veliki novac i tako velike količine oružja Ukrajini, ne razmišljajući koliku štetu i nesreću nanosi toj zemlji i njenom narodu. Na Rusiji je da ovaj konflikt završi što pre. I to uspešno, ako je moguće sa što manje krvi i razaranja.
Izvor: Pravda
