BRITANSKA KRALJICA I DRUIDIZAM

O britanskoj kraljevskoj porodici u okvirima „teorije zavere“ pisalo se mnogo. Neka to ostane po strani, kao i činjenica da je kraljevska kuća velika podrška i stub svetske masonerije. Zadržimo se samo na priči o tome da je kraljica Elizabeta bila branitelj hrišćanske vere, o čemu se u nas, ovih dana, pričalo.

Piše: Vladimir Dimitrijević

Možda je ona imala neku sinkretističku veru sa elementima hrišćanstva – i okultizam NJu Ejdža ima, pored kabalizma, induzima i budizma, elemente deformisanog hrišćanstva.  Ali, kraljica Eizabeta je, još u mladosti, pre stupanja na presto, bila inicirana u drugu, sasvim drugačiju od hrišćšanske, veru – to jest, u keltski druidizam, jednu od najmračnijih religija paganske Evrope, i o tome postoji dokumentarni snimak iz 1946. godine.

Ko ne veruje, neka pogleda.(1)

DRUIDI I NOĆ VEŠTICA

U noći između 31. oktobra i 1. novembra u SAD se slavi tzv. "Noć veštica", kada deca, maskirana u veštice, vukodlake i vampire idu od kuće do kuće i traže slatkiše, predstavljajući sobom duše mrtvih. Ovo "praznovanje", kada se smatra da je silama zla sve dopušteno, potiče od druidskog praznika mrtvih, kada su se Kelti klanjali bogu zla Samhajnu, prinosili ljudske žrtve i gatali o budućem vremenu i nastupajućoj godini.

Evo o kakvoj tradiciji je reč. Pred nama je misionarski listić Ruske Zagranične Crkve:“Nastupilo je vreme kada se društvo u kome živimo, s uzbuđenjem priprema za «praznik» Halloween. Međutim, daleko od toga da je svima poznato, šta on predstavlja, koje je njegovo poreklo i suština i zbog čega protivureči učenju Crkve. Praznik Halloween se pojavio među keltskim plemenima u Engleskoj, Irskoj i severnoj Francuskoj (Galiji) u prehrišćanskoj epohi. Budući mnogobožci, Kelti su verovali u nastanak života iz smrti. Oni su početak «nove» godine, i novog života uopšte, praznovali u duboku jesen, u noći između 31-og oktobra i 1-og novembra, kada je počinjalo vreme hladnoće, tame i smrti. Te noći su proslavljali paganskog boga Samhaina, koga su poštovali kao Gospodara Smrti. Uoči «novogodišnjeg slavlja» druidi (keltski žreci) su palili domaća ognjišta, vatru, svetiljke. Sutradan uveče bi palili ogromnu vatru, na kojoj su prinosili žrtve knezu tame i smrti. Druidi su verovali da ukoliko Samhain bude zadovoljan žrtvama koje su mu prineli njegovi verni, on će onda dozvoliti dušama upokojenih da toga dana posete svoje kuće. Odatle i vodi poreklo običaj koji se ukorenio u paganskom svetu da se u noći na Halloween luta nakinđuren u kostimima utvara, veštica i svih drugih duhova, koji simbolizuju opštenje sa zagrobnim svetom i nečistom silom. Važan deo paganskog kulta je takođe i «zabava» Trick-or-Treat, koji predstavlja ritualni akt prinošenja mračnim silama, koje su u službi kod Samhaina. Smatralo se da duše umrlih, koje su se zacarile u svetu tame, hladnoće i smrti, na dan svoje posete svetu živih osećaju neutoljivu glad. Zato su keltski pagani spremali gozbu duhovima koji lutaju po noćnom mraku, jer su verovali da ukoliko ih ne umilostive svojim prinosima, da će se gnev Samhainovog prokletstva obrušiti na ljude.  Eto koji je pravi smisao tog paganskog praznika. Potpuno je očigledno da pravoslavni hrišćanin ne sme da uzima učešće u sličnim «slavljima», jer je to direktno idolopoklonstvo, izdaja Gospoda Boga našega i naše Svete Crkve. Uzimajući učešće u ritualu podražavanja mrtvih, lutajući u mraku noći i moleći ili deleći gošćenja, mi projavljujemo želju da uđemo u opštenje sa mrtvima, čiji gospodar nije Samhain, već sam satana, nečastivi, koji je ustao protiv Gospoda Boga. Deleći hranu, mi ne darujemo bombone nevinoj deci, već prinosimo dar na pomen i čast Samhaina, a znači i satane. Postoje i drugi običaji koji se odnose na Halloween, koje ne treba da prihvatamo. Naprimer, sva moguća gatanja, proroštva, vračanje ili običaj da se postavlja tikva sa strašnim očima i ustima koje su izrezane na njoj i unutra zapaljenom svećom, takozvani « Jack O’Lantern » (DŽek kadioničar). U tikvi (a u staro vreme su koristili i drugo povrće) su prinosili «novi» oganj od svetog ognja, a izrezani lik na tikvi je služio kao lik mrtvih. Ta «sveta svetiljka» koja gori celu noć je izopačenje svetog kandila od strane zlih duhova, koje gori pred Likom Spasitelja i NJegovih Ugodnika. Čak i ukrašavanje kuće sa takvom tikvom sa «veselim» likom predstavlja učešće u paganskom prazniku smrti. Sveti Oci ranohrišćanske Crkve, koja je u to vreme bila strogo pravoslavna, su se trudili da se suprotstave keltskoj paganskoj tradiciji i ustanovili su na taj dan hrišćanski praznik Svih Svetih (u Istočnoj Crkvi se Svi Sveti slave u prvu nedelju Pedesetnice). Od praznika Svih Svetih je i nastala reč Halloween – to jest All Hallows’ Even, što znači «dan uoči Svih Svetih», koja se vremenom skratila na « Hallow E’En ». Nažalost iz neznanja ljudi, paganski praznik se slavi u isti dan sa hrišćanskim praznikom Svih Svetih (na Zapadu), koji su pogrešno počeli da nazivaju Halloween. Na napore Crkve da se suprotstavi tom paganskom prazniku, antihrišćanski nastrojeni ljudi su odgovorili sa još većom projavom revnosti te večeri. Mnogi obredi su se vršili uz oskvernjenje i izrugivanje nad hrišćanskim Bogosluženjima, oblačeći kosture kao porugu nad poštovanjem moštiju Svetih, ukradeni krstovi i čak i Sveti Darovi su se upotrebljavali radi bogohulnih dela. Običaj traženja hrane se pretvorio u sistematsko gonjenje hrišćana, koji zbog svojih uverenja nisu mogli da uzmu učešće u prazniku, koji je posvećen knezu tame i smrti. Privrženost zapadnog društva paganskom prazniku svedoči o tome, da pokušaji zapadne crkve da zameni pagansko slavlje hrišćanskim praznikom i pojmovima nisu imali uspeha. Ali zašto se paganski kult, koji tako očigledno protivureči pravoslavnoj veri, tako jako ukorenio među mnogim hrišćanima? Uzroci svega toga su pre svega u duhovnoj apatiji i mlakosti hrišćana, koji obilato hrane bezbožje, ateizam i bogoodstupništvo. Društvo, koje nas ubeđuje u to, da su Halloween i njemu slični praznici, bez obzira na svoje očigledne paganske korene i idolopokloničku suštinu, bezopasni, nevini i da nemaju veliki značaj, podriva samim tim naše duhovna načela, doprinoseći širenju maloverja i ateizma. Praznik Halloween podriva sama načela Svete Crkve, osnovane na mučeničkoj krvi, odbacujući njih i poštujući i služeći idolima. Sveta Crkva treba da zauzme strog stav prema sličnim pojavama, jer nam je Hristos Spasitelj rekao, da nam je Gospod Bog sudija u svim našim postupcima i uverenjima, i da naša dela mogu biti ili «ZA BOGA» ili «PROTIV BOGA». Nema srednjeg «neutralnog» puta.“(2)

Jasno i za savest komarca, rekao bi Sveti Justin Ćelijski.

SVETI PATRIKIJE IRSKI PROTIV DRUIDA  

Sveti Patrikije, prosvetitelj Irske (rođen oko 390. na Zapadnoj obali Engleske ili Velsa), po jednom čudesnom viđenju pozvan je u Irsku koja još nije bila sva krštena da dođe i propoveda veru Hristovu. Tamo je stigao 432, kao episkop, i odmah počeo da obraća Irce Hristu. Kada je stigao u oblast Tare, prestonice irskih kraljeva, kralj Lojguir, koji je bio neznabožac, rešio je da ga ubije. Prethodno je sa sobom poveo dvojicu druida, Luketmajla i Lokrua, vičnih svakoj čarobnjačkoj veštini. (Druidska magija bila je jedna od najstrašnijih; druidi su, da bi stekli demonske moći, bez zazora prinosili ljudske žrtve. Sada se njihovi kultovi obnavljaju u okviru NJu Ejdža.)

Kada su stigli do Svetog Patrikija, Lokru je počeo da ruži Hrista i veru NJegovu najpogrdnijim imenima. Patrikije ga je pogledao strašnim pogledom, i pomolio se Bogu da pokaže Svoju silu, kao što se negda Sveti Petar pomolio da Gospod sakruši Simona maga. I desilo se isto: sila Božja je podigla Lokrua u vazduh, i tresnula o zemlju, posle čega je ovaj ispustio svoju crnu dušu. Vojnici, koji su sa kraljem došli u bojnim kočijama, nasrnuli su na Svetitelja, ali ih je izginulo sedam puta sedam zbog zemlje koja se pod njima otvarala. Kralj je, sa svojom pratnjom, u strahu pobegao.

Sutradan je bio Vaskrs, i Sveti Patrikije je otišao na Lojguirov dvor, da bi propovedao Vaskrsloga. Uplašeni kralj ga je primio za trpezu, gde se našao druid Luketmajl, koji je preživeo sukob sa Svetiteljem na Veliku Subotu. Da bi ga iskušao, on mu je sipao otrov u pehar sa vinom. Sveti Patrikije je to primetio, i blagoslovio čašu. Sva tečnost se sledila, osim kapi otrova koje je druid usuo. Kad je otrov prosut, Sveti Patrikije je ponovo blagoslovio čašu, i vino se vratilo u prirodno stanje. Luketmajl ga je onda izazvao na dvoboj čudima, kao što su to nekad činili faraonovi žreci, kušajući proroka Mojseja. Patrikije je pristao.

Izašli su napolje, praćeni mnoštvom znatiželjnog naroda. Druid je predložio Svetitelju da prizove snežne oblake (bio je Uskrs!) koji će snegom pokriti svu zemlju. Patrikije mu je odgovorio: „Neću činiti ono što je u suprotnosti sa voljom Božjom“. Tada je sam Luketmajl to uradio, i visoravan se prekrila snegom. Onda je Sveti Patrikije od njega zatražio da ukloni sneg, ali je druid odgovorio da to ne može učiniti do sutra. Sveti ga ukori: „Možeš da činiš zlo, ali ne i dobro. Nije tako sa mnom“. I blagoslovi predeo, i sneg nesta, kao da ga nije ni bilo, što sve zadivi i navede da proslave Boga.

Luketmajl je onda, uz pomoć demona, naveo tamu na čitav kraj, ali ju je Sveti Patrikije odagnao. Poslednji predlog upućen obojici bio je proba vatrom. Druid se pobunio, tvrdeći da je Patrikije čovek koji se klanja vatri kao bogu, i da je vatra njegova stihija, pa ga od vatre i sama odeća štiti. (On je, nesrećnik, mislio da je svetiteljeva odeća magijska.) Svetitelj je onda predložio da se napravi kuća pola od sirovog, a pola od suvog drveta, da se u suvi deo postavi njegov učenik Benignus odeven u odeću druidovu, a u sirovi deo doma postavi Luketmajl kome je Sveti Patrikije dao svoju odeću. Tada neka se sve zapali, pa šta Bog da. Druid je na ovo pristao, a složili su se i Irci.

Kuća je napravljena, vatra upaljena: Luketmajl je, u delu kuće od sirovog drveta, izgoreo, – ostala je čitava sama odeća Svetitelja. Benignusu nije bilo ništa, osim što je izgorela druidova odeća koja je bila na njemu. Videvši ovo čudo, kralj Lojguir i njegovi dvorjani su se krstili, i napustili druidsko bezbožje…(3)

UMESTO ZAKLJUČKA

Prošlo je šesnaest vekova od borbe Svetog Patrikija za hrišćansku veru, a protiv druidskog paganizma. Kraljica Elizabeta Druga, dok još nije stupila na presto, inicirana je u keltski druidizam. Nije nimalo slučajno što je baš u njeno vreme Velika Britanija potonula u mrak neznaboštva, gori od onog u kome je bila pre krštenja.

Kakvu je ona veru branila, Bog zna.

Kakvu mi veru branimo, i to Bog zna.

Ali, Bog SIGURNO zna kakva je čija vera – i  kraljice Elizabete Druge, i naša.

UPUTNICE ( 13.9.2022. godine )

1. https://www.youtube.com/watch?v=2WUtGN2rdyw&ab_channel=BritishPath%C3%A9
2. https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/halloween.html
3. https://glassacera.wordpress.com/2010/06/03/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99-%D0%B8%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5/; www.frontal.rs/sveti-patrik-postao-svetac-u-pravoslavnom-kalendaru/