U toku je drugi dan rasprave u parlamentu Srbije o Kosovu. Razmatra se izveštaj o Kosovu od 15. juna 2021. do 1. septembra 2022.
Jučerašnji dan, kao i današnji, do sada obeležava rasprava pre svega opozicionih poslanika i Aleksandra Vučića.
U nastavku donosimo u celosti govor srpskog dramaturga i književnika sa današnjeg nastavka sednice o Kosovu i Metohiji u srpskom parlamentu:
Znam da znate da su Kosovo i Metohija mesto rođenja svakog Srbina i Sprkinje, pa i vaše, samo su nekima od nas pogrešni podaci upisani u dokumentima.
Znam da znate da su na Kosovu i Metohiji rođene najlepše srpske žene i najlepše pesme. Ko je jednom čuo „Poletele ptice lastavice“ ili „Moj golube“, zna o čemu govorim.
Znam da znate da su o Kosovu napisane najlepša srpska epika i lirika. Ko je jednom čuo „Na Gazimestanu“, zna o čemu govorim.
Znam da znate da su na Kosovu i Metohiji najlepše srpske crkve i najlepše freske. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Visokih Dečana ili Gračanice, zna o čemu govorim. Ko je jednom video suze u Simonidinim iskopanim očima, zna i taj.
Znam da znate da su kamenje za te bogomolje donosile lastavice u kljunovima, da ti manastiri leže na ramenima naših nerođenih sinova, a krstove drže u šakama naši mrtvi očevi.
Znam da znate da Pećka patrijaršija i Bogorodica ljeviška nisu samonikli korov na kupusištu, a portreti ktitora nisu posteri kupljeni u obližnjem šoping molu.
Znam da znate da bi već u sledećoj generaciji albanska omladina verovala da su to hramovi podignuti rukama njihovih neimara i da bi za te sprske svetinje bili spremni da ginu, ubećeni da brane albansku prošlost, vlastitu istoriju i smisao za lepo.
Znam da znate da su Jevreji dve hiljade godina, rasuti po celom svetu, kao seme maslačka, bez države i otadžbine, gde god da se sretnu, kao siromašni mužici u ruskoj stepi, kao peštanski zlatari ili pariski i njujorški bankari, pozdravljali sa rečenicom: „Ove godine ovde, dogodine u Jerusalimu“.
Eno ih u Jerusalimu.
Danas je ovaj pozdrav postao svetska baština, koriste ga svi sužnji i bezotadžbinari, koristili su ga i Francuzi i u Drugom svetskom ratu, preuzeli kao svoj španski republikanci, samo je ovde srpska verzija „ove godine ovde, dogodine u Prizrenu“ izvrgnuta podsmehu i ruglu.
Ove godine ovde, dogodine u Prizrenu.
Znam da znate da u istoriju vode dva puta. Jedan koji daje odgovor na pitanje šta si učinio za otadžbinu, na kraju drugog je odgovor na pitanje šta nisi. Na kraju tog drugog, ako iza njega stoje kukavičkluk, neznanje, loše namere, podlost, svesno nečinjenje ili pak svesni postupci da se naudi otadžbini stoji tabla „Dobro došao izdajniče“.
Znam da to znate i znate da vi birate svoju stazu. Ili ste je već odabrali.
Znam da znate da Srbije bez Kosova i Metohije nema. Prestaje da postoji kao država, kao misao, kao identitet, pretvara se u trajnu frustraciju i permanentni osećaj stida. U san. A Srbi su najopasniji kad sanjaju. Jedna generacija ga je izgubila, trudeći se na svaki način da ga sačuva. Potomci su ga, odsanjanog, vratili bez srdžbe i sramote što ga preci nisu sačuvali.
Mi kao generacija kojoj preti opasnost da ga izgubi, nosićemo beleg kukavičluka, istorijske neodgovornosti, nepodnošljivu težinu stida budućih sinova i kćeri, što su naši, što su ih preci lišili zakletve, dostojanstva, obeskorenili, obezljudili… Ali će taj teret sramote biti neravnomerno raspoređen. Baš kako i treba. Svakome prema zasluzi.
Znam da znate da današnje generacije mladih Srba, ili značajan deo, vole Kosovo i Metohiju, bar onoliko koliko su ga voleli Rakić i Nušić.
Znam da znate da bi se na nezavisnom Kosovu formirala srpska gerila u toku jednog popodneva. Znam da znate da to ne bi bilo dobro ni za Srbe ni za Albance.
Znam da znate da Kosovo i Metohija pripada Albancima koji su tamo rađali devu i sahranjivali roditelje. Kao prostor večite, neprikosnovene i neotuđive zavičajnosti. Razlika je u tome što je Albancima otadžbina oko Tirane, baš kao i što je čestitim vojvođanskim Slovacima Vojvodina zavičaj a Slovačka otadžbina, našim Mađarima otadžbina oko Pešte a Subotica i Novi Sad dragoceni prostor rađanja, podizanja dece, na koncu, večitog sna pod visokim bačkim nebom.
Gospodine Vučiću, vama ova čaša nije zapala slučajno. Vi ste se za nju žestoko borili i otimali. Život nije što i poljem preći, kaže veliki Pasternak. I nije. Ponesite taj teret, otimali ste se za njega. Znam da znate šta vam je činiti.
Ali jednako znam da ne znate da vas vaš knez Potemkin vodi kroz gradove i ulice, gde je ispred polusrušenih kuća razapeo platnene kulise na kojima su odštampane nove fasade, čak vam sa štampanih prozora mašu belozube lepotice, znam da ne znate da na svakom mitingu govorite pred istim ljudima, jer vaš Potemkin organizuje prevoz i prehranu za iste ljude, ako biste se bolje zagledali, primetili biste ista lica i u Subotici i u Surdulici.
Znam da ne znate da vaš Potemkin betonske ploče farba u mermer, da na mrtvo drveće vezuje sveže odsečene zelene grane.
Znam da ne znate da su dali Valač i Gazivode inače vi ne biste onako toržestveno, srčano i nepokolebljivo klicali „ne dam Gazivode“.
Znam da ne znate da vaše lokalne spahije isteruju decu opozicionara iz obdaništa a glumci igraju predstavu na livadi dok se za to vreme u trsteničkom pozorištu održava takmičenje u brzom jedenju zaponjaka. Ko zna šta sve još ne znate.
Ili možda znate?
Možda vas, uvaženi gospodine predsedniče, vaši potemkini i vaše lokalne kabadahije i berije skreću ka onom putu na čijem kraju piše „dobro došao izdajniče“.
Nemojte tamo. Ne dajte se. Uprtite teret koji ste hteli. Sad je kasno da ga delite.
Dogodine u Prištini, gospodine predsedniče, ali bez nalepnice. U našoj Patrijaršiji, gospodine predsedniče.
Živelo srpsko Kosovo i Metohija, živela Srbija.
Izvor: Nova
