Piše: Miodrag Zarković
Kada Kristofer Hil kaže da će u subotu da stane na čelo ”prajd” kolone i pod zastavom duginih boja prošeta beogradskim ulicama, a niko ne sme da mu odbrusi da je samom tom najavom napravio diplomatski skandal i grubo prekršio viševekovne diplomatske običaje, to onda znači da je upravo Hil američki ambasador. Oni, ambasadori SAD, rade šta im se prohte - tamo gde im se može. Današnja Srbija nije imala smelosti ni da odbije Hila kada ga je Vašington odredio za svog novog zvaničnog veleposlanika u Beogradu, iako je, zbog Hilovog neskrivenog i svesrdnog delovanja protiv Srba devedesetih, na to imala svako ljudsko i božije pravo, pa i moralnu obavezu. Zato danas, neposredno pre Evroprajda, niko u Srbiji ne veruje da će MUP istinski i sprečiti Hila da šeta srpskom prestonicom onako kako je i najavio.
Ako se sutra ispostavi da red i zakon na beogradskim ulicama ipak uređuje srpska policija, to će onda biti nemalo, više nego dobrodošlo iznenađenje za istraumiranu javnost. Jer, pitanje održavanja ”Parade ponosa”, svejedno da li lokalne ili evropske, tiče se najpre zakona, a on izričito zabranjuje takav događaj.
Zakonske odredbe, naime, propisuju da se javni prostori, kao što su ulice i trgovi, ne smeju koristiti za događaje zatvorenog tipa, na kojima organizator određuje ko sme da prisustvuje a ko ne sme. I to je ne samo pravno, nego i logički utemeljeno: javni prostor je opšte dobro, koje bez valjanog razloga ne sme biti uskraćeno nikome. A to što bi neko da prošeta glavnim gradskim ulicama, pa bila to seksualna manjina ili američki ambasador, nikako nije valjan razlog.
Svako od nas je svedočio mnogobrojnim javnim skupovima, od uličnih promocija ili koncerata, pa to političkih mitinga. Svim tim događajima je zajedničko to što ste - mogli da im svedočite, tj. da im pristupite i pratite ih iz neposredne blizine. Čak i ako ste se tamo zatekli posve slučajno. Čak i ako vas tema ne zanima. Čak i ako ste sasvim nesaglasni sa porukama i voljom organizatora događaja.
Naravno, postoje dešavanja koja su bezbednosno rizična - ali takva se onda ne održavaju na javnom prostoru. Za njih postoje stadioni, dvorane i drugi ograđeni prostori koji se lako mogu kontrolisati, odnosno, gde se može odrediti ko sme da prisustvuje a ko ne (makar, kao u slučaju sportskih priredbi, jedini kriterijum bila kupljena ulaznica). Na ulici ili trgu, međutim, organizator je - po zakonu! - dužan da prisustvo ne ograničava bukvalno nikome. Pošto je zahtev organizatora ”prajda”, i to ne samo ovog ”zabranjenog” sutrašnjeg već i punih 20 godina unazad, da se ceo centar Beograda zatvori za građane Srbije dok ”paraderi” šetaju, MUP Srbije je bio obavezan da ga takvog odbaci odmah, a ne da zakasnelom i neuverljivom zabranom samo doprinosi opštoj zbunjenosti.
Održavanje ”prajda” ipak nije samo zakonsko, već je takođe i pitanje javnog morala. Na to se misli kada se kaže da svako ima pravo da ispoljava sopstvenu seksualnost u svoja četiri zida. Ako neko hoće da se ispoljava izvan ”svoja četiri zida”, tada zalazimo u područje javnog morala.
Kada bismo želeli da ukažemo na licemerje onih koji zagovaraju održavanje ”prajda”, lako bismo mogli da ih vratimo jednu godinu unazad, na tadašnje sukobe oko murala posvećenih Ratku Mladiću. Upravo oni, zagovornici ”prajda”, tada su bili najglasniji u zahtevima da se murali imaju ukloniti jer vređaju javni moral, pošto je, tvrde, Mladić osuđeni ratni zločinac. Nisu se pozivali na zakon, jer ne postoji zakon koji nalaže da ne smemo da veličamo nekoga ko je osuđen u Haškom tribunalu. Ne, pozivali su se na moral, tačnije na javni moral - isti onaj čije postojanje sada potpuno poriču.
Sada ga poriču iz istog razloga iz kog su prošle jeseni pokušavali da nam ga nametnu onako veštački: zato što su duboko svesni da nisu na strani javnog morala.
Javni moral je neraskidivo povezan sa ukusima, odnosno stidom, većine. Sa tim ukusima se i menjao kroz vreme. Nekada je, na primer, ljudima bilo prihvatljivo da se na javnom prostoru sprovode pogubljenja; danas nije. Nekada bi bilo neprihvatljivo da se žena prošeta ulicom u čakširama; danas je, bogu hvala, sasvim prihvatljivo da žene nose čak i kratke pantalonice. Tako se vremenom menjao javni moral: uporedo sa većinskim ukusima i osećanjem stida.
Pored vremena, na javni moral presudno utiče kultura datog podneblja. U pojedinim muslimanskim zemljama žene i dalje na ulicu izlaze isključivo pokrivenog lica. U Srbiji to nikada nije bio slučaj. U mnogim zapadnim, pogotovo američkim velegradima, postignuta je prećutna saglasnost da u određene četvrti ne zalaze osobe te i te boje kože; nema zakona koji im to zabranjuje, ali ako, primera radi, nekog belca pretuku i opljačkaju u pariskom Sen Deniju ili njujorškom Harlemu, ogromna većina tamošnjih građana pomisliće da je belac sam tražio đavola što je uopšte zalazio tamo, a ni policija se, recimo to tako, neće previše sekirati ako ne uhvati počinioce. U srpskim gradovima nema ni sličnog poređenja - osim na Kosovu i Metohiji, našoj južnoj pokrajini, koja se nalazi pod okupacijom još od kako je Kristofer Hil sa svojim tadašnjim saborcima iz administracije Bila Klintona i UČK proterao odande srpske oružane snage. Pa tako danas, ako se usudite da govorite srpski na ulicama Prištine, Prizrena, Gnjilana... rizikujete da vas linčuju i da za to niko nikada ne snosi nikakve posledice. U gradovima po ostatku Srbije, nasuprot tome, niko od Šiptara nije imao problema ni pre sedam godina, kada su u desetinama hiljada hrlili ka Nemačkoj upravo preko srpske teritorije.
Tako da je javni moral zamršena pojava, posledično proistekla iz vaspitanja, kulture, duha vremena... Ali postoji. I, da ponovimo, neraskidivo je povezan sa onim što većina smatra javno prihvatljivim odnosno javnom nedopustivim.
Ukoliko, recimo, smatrate da je nemoralno i bestidno da jedna te ista osoba u tri mandata zaredom bude ministar u tri različita resora, onda imamo za vas jednu tužnu istinu: većina u Srbiji, barem od onih koji glasaju na izborima, misli suprotno. Zato je Aleksandar Vulin i moguć. Ako hoćete da ga sprečite da stavi pod šapu i četvrto ili jednog dana možda i peto ministarstvo, to ne možete da rešite zakonski, jer bi takvo zakonsko rešenje bilo neodrživo na mnogo nivoa, već morate da ga učinite javno nemoralnim.
Do tada, Vulin je javno prihvatljiv, makar utoliko što nije neprihvatljiv. Niko i ne tvrdi da je javni moral besprekoran.
Ali javni moral, da se kaže još jednom, očigledno postoji. Paradiranje seksualnih manjina po ulicama srpskih gradova jeste nešto što vređa ukus i izaziva osećanje stida ogromne većine stanovnika ove zemlje; samim tim, takozvane ”gej parade” su u suprotnosti sa srpskim javnim moralom. Isto kao što je veličanje Ratka Mladića potpuno u skladu sa srpskim javnim moralom. Tačka.
To ne znači da je zabranjeno raditi na promeni javnog morala. Do takvih promena, kako je već i rečeno, nekada i dolazi. Ako seksualne manjine smatraju da njihove šetnje gradskim ulicama, ili pak nekakav drugi događaj, moraju postati javno prihvatljive, imaju svu slobodu da se za takvu promenu zalažu. U krajnjem slučaju, svako društvo, pa i srpsko, imalo je pojedince koji su se zabranjenim, takozvanim tabu temama, bavili na izazovan način, a vrlo često su ti izrazi pojedinačne smelosti, da li umetničke ili kakve druge, dovodili i do toga da većina na određene pojave počne da posmatra drugačije. Nije svaka od tih promena bila i blagodetna, ali da je do njih dolazilo, to je sasvim nesporno.
Ako smo, dakle, grešni prema seksualnim manjinama, neka nam manjine na to ukažu, pa da razmislimo o njihovim primedbama. Ali neka to ne rade tako što krše zakone i kriju se iza američkog ambasadora. Pogotovo sadašnjeg američkog ambasadora, koji je u ne tako davnoj prošlosti pokazao da je spreman da gazi ne samo preko našeg Ustava ili pravosuđa, nego i preko mrtvih Srba.
I zato je 17. septembar 2022. pravi ispit srpskog jedinstva i slobode. Lako je stajati mirno na ”Bože pravde” u Bjeljini, na praznik koji su zvanični Beograd i zvanična Banjaluka dogovorili koliko juče. I nije im bilo preteško ni da nađu datum. Istorija nam je krcata veličanstvenim junaštvima, a ono što se dogodilo 15. septembra 1918. godine, kada je srpska vojska probila Solunski front, spada u najznačajnije.
Ali pravi pokazatelj srpske slobode, pa i jedinstva, biće Hil. Ako on u subotu prošeta centrom Beograda onako razbojnički kako je najavio, Srbija će, dva dana posle Dana zastave, izgubiti pravo na nacionalnu zastavu, a dobiti nacionalnu krpu. U duginim bojama.
P.S. Iz ovog osvrta izuzeta je mogućnost da su sukob američkog ambasadora i srpskog javnog morala zapravo izazvali ruski agenti, kako bi time Srbiju gurnuli u rat sa Zapadom, što je večiti interes ruskih odnosno boljševičkih agenata. Mogućnost je izuzeta jer je umobolna.
Ostale kolumne Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
