Piše: Vladimir Dimitrijević
ŠTA JE UDŽBENIK
U našem zakonu, udžbenik je definisan kao „osnovno didaktički oblikovano nastavno sredstvo, u bilo kom obliku ili mediju, koje se koristi u obrazovno-vaspitnom radu u školi za sticanje znanja, veština, formiranje stavova, podsticanje kritičkog razmišljanja, unapređenja funkcionalnog znanja i razvoj intelektualnih i emocionalnih karakteristika učenika i polaznika, čiji su sadržaji utvrđeni planom i programom nastave i učenja i koji je odobren u skladu sa ovim zakonom.“
Udžbenik je knjiga normativnog značaja, nezaobilazna ne samo u učenju, nego i u oblikovanju vrednosnog sistema mladih ljudi.
U ideološkom društvu totalitarnog tipa cilj udžbenika je nametanje društveno obavezne „istine“ ( koja je, u stvari, samo karikatura stvarnosti ) kao nečega što se podrazumeva. Rođen 1969, imao sam udžbenike na čijim prvim stranama je uvek bila Brozova slika ( recimo, u udžbeniku za Opštetehničko smešio se samozvani maršal u radničkom mantilu za strugom), a u čitanci za prvi osnovne sačekala me je priča Pentija Sarikoskog, u kojoj svađu dva prvačića ( o tome u koga od njih sa slike na zidu gleda drug Tito ) učitelj razrešava premudro:“Deco, drug Tito gleda u sve nas“.
Nadali smo se da ideoloških laži u udžbenicima više neće biti. Ali, avaj – umesto titoizma, u naše škole je stigao dženderizam.
Zato, dragi čitaoci, nemojte se začuditi kad vam dete dođe u kuću i kaže da je rešilo da promeni pol, jer piše da to može, i da je „kul“, u njegovom udžbeniku biologije.
Majakovski bi rekao:„Vi mislite – bunca malarija?“
Bilo je to, bilo, ali ne u Odesi, kao u „Oblaku u pantalonama“, nego kod nas, u zemlji Srbiji, na brdovitom Balkanu, koji je NATO poravnao bombama i nametnutom ideologijom kapitalističkog hiperindividualizma u terminalnoj fazi.
Predlažem pažljivo čitanje. I krajnju usredsređenost. Videćete zašto.
IDEJE „LUDE BABE“ KAO OSNOVA NAŠIH UDŽBENIKA
DŽudit Batler, radikalna lezbejka i feministkinja, bila je ključna „ideološkinja“ džender ludila, koje se sad nameće našoj deci preko novih udžbenika. Nemačka naučnica Gabrijela Kubi u svojoj knjizi „Globalna seksualna revolucija“, o tim idejama kaže: „Bilo čija seksualnost je fantazam, samo nešto u šta verujemo zbog toga što se često ponavlja. DŽender se ne da povezati sa biološkim polom, koji ne igra apsolutno nikakvu ulogu i koji se projavljuje jedino zbog toga što je jezički sazdan, i zato što ljudi veruju u ono o čemu stalno slušaju. Po shvatanjima Batlerove, naš identitet je plutajući i fleksibilan. Nema muškog i ženskog bića, nego postoje samo izvesni „performativi”, to jest čovekovo ponašanje se može promeniti u bilo kom trenutku“.
DŽudit Batler tvrdi da je uzrok prisilne heteroseksualnosti incestni tabu, jedan od najstarijih tabua čovečanstva. Za nju je, objašnjava Gabrijela Kubi, „incestni tabu pravni akt koji zabranjuje i incestne želje i stvara izvesne identitete džender subjekata kroz mehanizam prinudne seksualne identifikacije“. Šta to znači? To znači da je, za radikalne feministkinje i LGBT aktiviste, zabrana rodoskrnavljenja prepreka ka potpunoj „seksualnoj slobodi“. Ženski pol je, po Batlerovoj, samo konstrukcija. Gabrijela Kubi ukazuje na značenje ovakvog stava: „Samo ako postoji nešto takvo kao što je žena, žena može biti podvrgnuta represiji. Samo ako postoji „prinudna heteroseksualna normativnost” „druge vrste žudnje” mogu biti odbačene. /…/ Batlerova svodi ljudski identitet – koji se oblikuje na osnovu bezbroj uticaja, a ne samo pola, uključujući u te uticaje i porodicu, kulturu i religiju – na slobodno izabranu, promenljivu seksualnu orijentaciju. Po mišljenju Batlerove, porodicu ne uobličavaju veze između roditelja i dece, nego samovoljni činovi trenutnog pripadništva. U paralelnom univerzumu Batlerove, deca ne bivaju začeta, nego „dizajnirana” i proizvođena putem veštačkih tehničkih načina reprodukcije, kao što su doniranje sperme i jajnih ćelija, surogatno materinstvo, veštačke materice i manipulacija genima. /…/ Prema ovoj teoriji, muški i ženski pol pojedinca je nebitan za njegov identitet, i predstavlja „diktaturu prirode” protiv čovekovog samoodređenja, od koje se treba osloboditi. Čovekov identitet je, umesto polom, određen njegovom seksualnom orijentacijom, zbog čega je fleksibilan, promenljiv i raznolik. Ova iluzija, ili „fantazam”, o dva pola stvorena je incestnim tabuom i lingvističkim odrednicama kakve su „muškarac” i „žena”, „otac” i „majka”, koje se moraju ukloniti da bismo „izumeli” sebe same. „Oznake” društvene heteroseksualnosti moraju biti odstranjene iz svake oblasti. Muškarac i žena, brak i porodica, otac i majka, polnost i plodnost nisu nešto prirodno; reč je o nečemu što je proglašeno, i pomoću čega se uspostavlja hegemonija muškarca nad ženom, kao i heteroseksualnosti nad svim oblicama seksualnog ponašanja. To treba da bude razoreno do temelja“.
DŽender revolucija donosi ideologizovanu izjednačenost muškarca i žene; razgradnju muškog i ženskog polnog identiteta; borbu protiv normativnog heteroseksualnog ponašanja, uz potpunu pravnu i socijalnu jednakost, kao i privilegovanje svih neheteroseksualnih načina života; abortus kao tzv. reproduktivno pravo žene; prisilnu seksualizaciju dece i omladine; sistematski rad na siromašenju porodice, sa ciljem da se deca oduzmu ocu i majci i predaju neototalitarnoj državi. DŽenderisti idu dotle da tvrde da muška dominacija nije plod muške delatnosti na podređivanju žene, nego proizvod samog jezika, koji je odviše „muški“. Zato traže da se jezik menja u skladu sa njihovim sumanutim vizijama, maskiranim u „nauku“.
DŽUDIT BATLER NIJE NAUKA
U „Iskušenjima radikalnog feminizma“, Slobodan Antonić se pozabavio naučnošću ideja DŽudit Batler. Evo šta nam je otkrio:“Recimo, kada nas neko pita kog je pola naša beba, a mi odgovorimo: ‘To je dečak’, tim činom se takođe uspostavlja rod“. I još:“Ili, recimo, kada deca čitaju i prepisuju iz bukvara rečenice: ‘Mama kuva’, ‘Tata popravlja auto’, ‘Baka plete’, ‘Deda čita novine’… Naizgled, to su puki opisujući iskazi. Oni svedoče o svakidašnjici obične porodice. Ali, to nije samo opis onoga što se dešava, to je i diskurzivna potvrda modela ponašanja preko kojih se uobličavaju tipične rodne uloge. Ti iskazi u pozadini, dakle, imaju i skrivenu, propisujuću funkciju. Upravo ponavljanje takvih iskaza, iz naraštaja u naraštaj đaka, jeste (us)postavljanje roda. NJime se pojedine rodne uloge utvrđuju kao ‘prirodne’, pa je reč o procesu tzv. naturalizacije koja je jedan od ključnih načina delovanja ‘režima moći maskulinog i heteroseksističkog tlačenja’, odnosno ‘hegemonije maskuline i heteroseksističke moći““.
Naravno, kako zapaža Antonić, ta teorija je toliko opšta da je lišena svakog informativnog sadržaja:“Ona je slična „teoriji leptira“ koja kaže da je sve na svetu po¬- vezano, pa zamah krilima leptira u Kini ima nekog uti¬ caja na pojavu uragana na Floridi.“ Pravi naučnik utvrđuje istinske kauzalne veze, a ne plaši Floriđane leptirovima u Kini, veli Antonić. Učenje DŽudit Batler svojevrsna je magijska vera u svemoć čarobnih formula:“Kao što šamani veruju da će kroz odgova¬rajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željenu stvarnost, tako i pojedine radikalne feministkinje veruju da će kroz odgovarajuću, čvrsto formalizovanu jezičku praksu proizvesti željeni oblik društvene jedna¬kosti polova. Takođe, kao što šamani misle da onaj član plemena koji ne poštuje njihove stroge jezičko-ritualne forme proizvodi zlo za celo pleme, tako i pojedine radi-kalne feministkinje preteruju u verovanju da svako ko se ne drži njihovog formalizovanog jezika time ojačava sistem tlačenja žena i nanosi svim ženama direktnu štetu.“
Odatle se vrši udar na gramatiku, jer se DŽudit Batler poziva na kanadsku šamanku maskiranu u naučnicu, Moniku Vitig, koja je tvrdila da su muškarci i žene političke kategorije, a ne prirodne činjenice. Zato se ne sme reći, u gramatičkom muškom rodu, ON I ONA SU DOŠLI, NEGO ON I ONA SU DOŠLI/E.
Kakav je kvalitet „naučnog stila“ DŽudit Batler? Časopis Philosophy and Literature 1998. godine dodelio joj prvu nagradu na „Takmičenju lošeg pisanja” (The Bad Writing Contest).
Ona je, ako niste znali, počasna doktorka Univerziteta u Beogradu.
DŽENDER IDEOLOGIJA KAO UBIJANJE POLA
Otkuda sve ovo?
U postmodernom raspadu svih vrednosti, pojavila se, na NATO Zapadu, na vrhuncu neoliberalnog kapitalizma, ubice svake različitosti, i ideja sveopšte androginizacije čovečanstva – nije bitan biološki pol, nego „rod“, to jest način na koji nam društvo nameće da smo muškarci i žene. Nismo mi to što jesmo po prirodi, nego zato što su nas tako „konstruisali“. Cilj – napraviti idealnog potrošača, biće bez svojstava, a onda ubiti čoveka kao takvog, kroz transuhumanizam i veštačku inteligenciju.
Još krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u knjizi „Smak sveta“, Dragoš Kalajić je zapisao da će čovečanstvo biti izloženo tiraniji ideološke androginizacije, koja će ustati protiv biologije:“U kontekstu kulturnih referenci fenomen trećeg seksa treba videti i kao posledicu htonskog obeležja moderne kulture, dakle kao neku vrstu sekularizovanog izraza drevnih htonskih figuracija Primordijalnog Jedinstva androginih ili hermafroditskih obeležja. Pri razmatranju tih agensa procesa mutacija ne treba prenebregnuti i biološke faktore koji tu očigledno imaju degenerativni karakter./.../ Sa stanovišta razmatranja simptoma i znakova smaka sveta, u fenomenu travestije ili trećeg seksa treba videti i izraze svesti modernog čoveka o univerzumu opasnosti u kome živi. U tom pogledu delimo mišljenje Malapartea koji je u fenomenu masovnih izraza travestije i homoseksualizacije života video puteve bekstva modernog čoveka od odgovornosti svog realnog položaja i oblika, izloženog pretnjama totalitarnih sistema. Ali putevi tog bekstva spasavaju čoveka i od kriza savesti, koju izaziva svest o slomu etičkih energija, o kapitulaciji moći ostvarenja načela humanitas. Ipak, i ti putevi bekstva čine deo iluzija modernog čoveka, jer vode novim opasnostima, novim tiranijama koje se već danas sprovode upravo u ime ideja trećeg seksa.“
Što Kalajić reče, tako nam se steklo.
BIOLOŠKA ISTINA
Ponavljamo, naučna istina je sasvim drugačija od ideja DŽudit Batler i njenih, ženskih i muških, jurišlija: društveni faktor nije zanemarljiv, ali polnost se, pre svega, određuje biološki, i razlike se vide od detinjstva. U analizi kvazinaučnih teza radikalnog feminizma, Slobodan Antonić je precizan:“Različito ponašanje dečaka i devojčica prilikom igre – dakle, tokom slobodnog delovanja, bez uticaja odraslih i njihove kulture – pokazuje te dubinske, evolutivne slojeve polnog ponašanja. Od najranijeg uzrasta, primećuju psiholozi, dečaci pokazuju veće sklonosti da se igraju predmetima koji se mogu upotrebiti kao oruđe ili oružje (štapovi, kamenje itd.), nego devojčice, kao što i lakše i brže uče njihovu primenu. Takođe, dečaci koriste znatno širi prostor za igru od devojčica i, u uzrastu 8–11 godina, imaju i do tri puta veću „nedozvoljenu teritoriju“ (po roditeljskom ograničenju) na kojoj se igraju, nego devojčice . Dečaci tog uzrasta se bolje od devojčica snalaze i na nepoznatom terenu – bolje pamte raspored rastinja ili zgrada, bolje se orijentišu u prostoru itd. Istraživanja koja su sprovođena u savremenim društvima – i u onim više „tradicionalističkim“ (poput Kenije) i u onim više „modernim“ (poput Kanade) – pokazala su da se šestogodišnjaci oba pola igraju – samo ukoliko im se dozvoli da biraju – deset puta duže sa istim polom, nego sa suprotnim. Dečaci se radije igraju sa dečacima, a devojčice sa devojčicama jer su njihovi obrasci igranja različiti, kao i načini na koji se sukobljavaju. Zbog toga se dečaci bolje„slažu“ u igri sa dečacima, a devojčice sa devojčicama. Na tom uzrastu, naime, dečaci do željene igračke češće dolaze gurkanjem, nadmetanjem i otimanjem, a devojčice verbalnim ubeđivanjem, pa i manipulacijom („ta igračka je moja (iako nije – S. A.), moraš da mi je vratiš“). Iako pojedini dečaci započinju igru sa devojčicama, devojčice najčešće „pogrešno“ odgovaraju (ne telesnim nadmetanjem već verbalnim ubeđivanjem), zbog čega su za dečake manje izazovne za dalju igru, i obrnuto.“
To je nauka. DŽenderovska priča je naukoliko trabunjanje. I to trabunjanje sad je u našim udžbenicima.
KAKO SU NAM NAJAVILI DŽENDER UDŽBENIKE
Za vreme notornog ministra prosvete Mladena Šarčevića, džender bojovnici su pokušali da, pod vidom borbe protiv nasilja, u škole ubace udžbenike „nestandarnog seksa“, o kojima je, aprila 2017, u „Politici“ pisao Miša Đurković:“Kad se, međutim, otvore ove pozamašne knjige uočava se da je takozvana borba protiv nasilja u porodici zapravo zamišljena i realizovana kao borba za promociju homoseksualizma i pornografije, za podsticanje dečje seksualnosti, za podsticanje eksperimenata u tom polju, kao i za opanjkavanje tradicionalne porodice. Oko 50% materijala promoviše homoseksualizam i pornografiju. U priručniku za biologiju deca mogu da nauče kakao se pravilno izvodi francuski poljubac, ali i sledeće: na pitanje "Da li je tačno da postoji muški i ženski kondom? Čemu služi ženski kondom?" daje se odgovor:“I devojke koje vole devojke koriste zaštitu kad vode ljubav. Nekada je važno imati u vidu da se žene lezbejske orijentacije možda nisu uvek identifikovale kao lezbejke, te imaju i svoju seksualnu predistoriju kao „strejt“ osobe. U okviru lezbejskog ljubavnog odnosa, sredstvo zaštite su folije od lateksa ili poliuretanske (vrlo tanke, od meke plastike), kvadratnog oblika, koje se koriste da se pokriju ženske genitalije ili anus tokom oralnog seksa. Pomažu kao barijera da se spreče polno prenosive bolesti."Zatim se detaljno opisuju oralni i analni seks i orgazam.“
U udžbenicima je pisalo i ovo:“Religija se određuje kao jedan od osnovnih izvora muškog nasilja nad ženama, a masturbacija preporučuje kao nešto sasvim prirodno i potrebno. Deci se objašnjava da su seksualnost i seksualni izbor dinamične i nestalne kategorije koje stalno treba preispitivati itd./…/Na kraju treba reći da na pitanje da li je porodica sigurno mesto, autori odgovaraju da je porodični dom u stvari najopasnije mesto u današnjem društvu!?“
Zahvaljujući zajedničkoj borbi naših intelektualaca i šire javnosti, Šarčević je povukao ovo ruglo maskirano u udžbenike, ali je javno priznao da je to od nas tražio „meki okupator“ iz Brisela ( okupator se, na Balkanu, uvek predstavljao kao civilizator ).
Ipak smo, jer smo, naravno, „napredni“, došli do džender udžbenika. Prethodno su prekrojeni planovi i programi. I prošlo je, svuda.
BIOLOGIJA ZA OSMAKE: „VIRDŽINA“
Kako to izgleda danas?
Udžbenik za osmi razred, autori Gordana Subakov Simić i Marina Drndarski, izdavač Novi logos, a tu su, skupa sa Novim logosom, Nacionalna geografija i, naravno, Klet. U prvom delu udžbenika, u poglavlju o polnosti, na strani 155, priča o biološkom polu osenčena je pričom o „rodu“, to jest dženderu:“Tako, na primer, postoje osobe čiji biološki pol i rodna pripadnost nisu podudarni ( na primer, osoba ženskog pola oseća se kao muškarac ). Zbog toga je važno da razumemo te činjenice i da budemo tolerantni prema različitostima, da uvažavamo specifičnost drugih ljudi i njihov izbor sopstvene polnosti, to jest seksualnosti“. A onda, da bi se pokazalo kako je to čak i tradicionalno, daje se opis „fenomena virdžina“:“Virdžina je kulturni fenomen jedinstven u svetu koji se javljao na jugu naše zemlje, ali i u Crnoj Gori i Albaniji. U porodicama koje nisu imale muških potomaka jedno žensko dete na zahtev roditelja ili šire zajednice preuzimalo je ulogu muškarca zavetujući se da neće stupati u bračnu zajednicu./.../ Znale su da pucaju iz oružja, nosile su mušku odeću i radile muške poslove“.
To za tradicionaliste – vidite, bilo je i vo vremja ono džender transformacija.
BIOLOGIJA ZA OSMAKE: HIRURŠKI KORIGUJMO POL
Izdavač „Data status“, udžbenik biologije za osmi razred, autori Gordana Kovačević i dr Nemanja Rajčević: džender ideologija sasvim usvojena. I divljim Srbima se preporučuje, na strani 86, kojim putem ići u džender budućnost:“U zajednicama koje tolerišu osobenosti svakog pojedinca, ljudi kod kojih se rodni i polni identitet ne prihvataju su prihvaćeni i ravnopravni. Međutim, mnoge društvene zajednice imaju unapred predviđene rodne odlike na kojima se insistira od rođenja. Od devojčica, budućih žena, se očekuje da budu nežne i privržene porodici, a dečaci se pripremaju da budu hrabri i jaki. Podudarnost rodnog i polnog identiteta se nameće od rođenja, izborom odeće ili frizure. „Ženske“ i „muške“ igračke su uvod u ono što se od dece očekuje kad postanu odrasli ljudi. Ovakva podela na isključivo dva predviđena roda dovodi do diskriminacije među polovima ili diskriminacije osoba kod kojih se polni i rodni identitet ne podudaraju“. Piše i ovo:“Nauka se sve više bavi ispitivanjem i rešavanjem problema ljudi čiji se polni i rodni identitet ne podudaraju. Hirurškim korekcijama pola, hormonalnom terapijom ili psihoterapijom, ovim ljudima se značajno može pomoći u uspostavljanju polnog i rodnog identiteta“.
Vaše dete čita udžbenik, i dođe kući, i kaže:“Mama, tata, krećem u novom pravcu!“
A vi? Šta ćete vi da radite?
KAKO IZGLEDA PROMENA POLA
Da ne biste zamišljali kako industrija promene pola radi ( a, kako kaže Marija Stajić, ona donosi majstorima u toj oblasti oko 1,3 miliona dolara po osobi ), evo ispovesti jednog momka sa Zapada koji je postao žensko, pa opet rešio da bude muško:“Hteo bih svima da kažem šta su nam oduzeli, šta zaista znači kad je nešto nepovratno i kako ta stvarnost izgleda za nas. Niko mi nije rekao ništa od ovoga što ću vam sada ispričati.
Nemam nikakav osećaj u predelu prepona. Mogli biste me ubosti nožem, a ja ne bih ni znao da ste to uradili. Čitav taj deo je otupeo, kao da je zatrpan granatom i nije u stanju da shvati šta mu se desilo, iako je prošlo 4 godine. Četiri dana posle operacije pokidao sam jedan šav, obećali su da će ga srediti, preklinjao sam ih u imejlu da mi to srede, a oni su me umesto toga prezreli. Posle ovih godina, pored moje nove vagine imam nešto što izgleda kao da mi nedostaje komadić mesa, bukvalno izgleda kao da me je neko zasekao. I dalje neće da mi to poprave.
Niko mi nije rekao da će mi ostati koren penisa, da to ne može da se ukloni – što znači da vam bukvalno ostane patrljak unutra koji se pomera. Kad uzimaš testosteron i kad ti se vrati libido, ujutru se probudiš s tim patrljkom, kao da imaš drveni panj, ali bez stabla. Voleo bih da je ovo samo šala. A ako uzimaš testosteron posle operacije, rizikuješ da ti unutar nove vagine izrastu unutrašnje dlake. Zamislite da posle svega treba još i da se bakćete s dlakama koje rastu unutra? Kakav izbor… da uzimaš testosteron i budeš zdrav, ali i nakaza, ili da ostaneš bespolni evnuh.
To je nešto što se nikada neće vratiti i jedan od razloga zašto sam išao na operaciju. Moja želja za seksom umrla je oko 6 meseci nakon početka hormonske terapije i u to vreme mi je bilo drago zbog toga, ali sada, 10 godina kasnije, shvatam šta propuštam i šta nikad neću dobiti nazad. Jer čak i da imam želju za seksom, moja nova vagina je tako uzana i mala da ne bih mogao da imam odnos čak i kad bih hteo. A kad koristim mali dilatator, tu i tamo osetim ponešto što više liči na bol nego na zadovoljstvo.
Jedino zadovoljstvo koje mogu da osetim dolazi od prostate koja mi je pomerena unapred i umotana u žlezde iz penisa, što znači da ne mogu da imam ni analni seks jer postoji rizik od daljih oštećenja. A onda su tu i snovi. Često sanjam da imam oba para genitalija, i u snu sam zabrinut što imam oba, pitam se, zašto oba? Kažem sebi da treba da se probudim, jer znam da je to samo san. A onda se probudim u košmaru koji predstavlja moj život.
U tim trenucima amnezije dok se budim, rukom dodirnem prepone očekujući nešto što je tu bilo 3 decenije, ali više nije. Srce mi na trenutak stane, svaki prokleti put. Onda je tu odlazak u toalet. Treba mi oko 10 minuta da ispraznim bešiku jer je veoma sporo, bolno, a i zato što curka pomalo bez obzira na to koliko se opustim, i onda sve živo isprskam, a i ja budem mokar. I tako, nakon što se operem, malo kasnije shvatim da mi je donji veš mokar – ma koliko da sam se brisao, i dalje curi pomalo skoro sat vremena. Nikad nisam pomislio da ću u 35. godini rizikovati da smrdim na mokraću kuda god pođem.
Sad dolazim do trenutka kada sam detrans (vratio se u svoj biološki pol – prim. prev.) i polako uviđam da je sve ovo trajno. Tokom tranzicije, bio sam opsesivan i nimalo mi nije bilo dobro, ne mogu da verujem da im je bilo dozvoljeno da mi ovo urade, čak i pored svih crvenih zastavica upozorenja. Nisu me čak ni pitali da li želim da zamrznem spermatozoide niti da li želim decu. U opsesivnom, veoma lošem stanju u kom sam bio, oni su samo klimali glavom i nisu mi rekli realnost, kako će mi život izgledati. I na kraju, tu je dilatacija, što je kao neka demonska ceremonija gde se nabijaš na kolac čitavih 20 minuta čiste agonije koji te podsećaju na sopstvenu glupost. A ovo nije ni polovina svega što mi se dešava. I ovo nije kajanje, ovo je bol i bes. J**eš sve koji su dopustili da se ovo dešava.“
Ovo se, dragi čitaoče, polako, polako, kroz udžbenike nameće našoj deci.
BIOLOGIJA ZA OSMAKE: KAD TE RODITELJI RAZUMEJU
Evo i „Vulkanovog“ udžbenika, opet biologija za osmi razred. Milica Markelić, Iva Lakić, Katarina Zeljić, Nevenka Kuzmanović nas vode u „srce tame“, predstavljene kao džender svetlost za necivilizovane. Tamo se baš – baš ide do kraja, od strane 131 do strane 135. Tako čitamo:“Primera radi, još kao bebe dečake češće oblačimo u „muške“ boje ( npr. plavu i zelenu ), a devojčice u roze i ljubičasto; kupujemo im „muške“ ili „ženske“ igračke, učeći ih da se ponašaju kao muškarci i žene“.
Tu su i „transrodne osobe“, rođene „u pogrešnom telu“:“One često imaju potrebu da se oblače i izgledaju kao osobe suprotnog pola, a ponekad se podvrgavaju određenim vidovima terapije ( hormonska ili hirurška terapija ) kako bi promenile pol“. Data je i sličica takve osobe, sa sve njenim znakom. Onda se prelazi na osobe koje su biološki međupolne, da bi se ukazalo na postojanje „rodno neutralnih“, koje ne pripadaju “isključivo jednom ili drugom rodu“. I onda, iznenada, KAO UDŽBENIČKA ČINJENICA, tvrdnja da međupolnih ima više nego riđokosih, a đacima se preporučuje da na Internetu saznaju „What It’s To Be Intersex”.
I, na kraju svih krajeva, poučna pričica:“Rođen sam kao devojčica. Na rođenju su mi dali žensko ime. Kad sam imao 13 godina rekao sam majci da želim da budem dečak. Mama je bila šokirana i nije mogla da razume. Posle nekoliko meseci to je ispričala tati i on se vaoma naljutio. Mislilim su da sam ja samo jednog jutra ustao i odlučio da budem muškarac. Istina je da ja to nisam birao. Ništa se nije desilo što me je navelo da tako razmišljam. Rođen sam takav. Nisu mi dozvoljavali da oblačim mušku odeću. Kada sam imao 16 godina, pronašao sam knjigu o transrodnim osobama i dao je mami da pročita. To je sve promenilo. Priznala mi je da je i nju i mog tatu najviše brinulo kako će sve to uticati na moj život – da li ću moći da nađem posao i partnera. Sada imam njihovu punu podršku, imam posao i u srećnoj sam ljubavnoj vezi“.
To treba da uče vaša deca.
IZ UDŽBENIKA U STVARNOST
A evo kako to izgleda u naprednoj Kanadi, kad iz udžbenika pređe u stvarnost:“Kanađanin Pol Volšt je, posle 20 godina braka u kom je sa ženom dobio sedmoro dece, u 52 godini (2015. godine, kada je priča dospela u javnost) napustio porodicu, izjavio da se identifikuje kao devojčica od šest godina po imenu Stefoni, i pronašao stariji par koji ga je usvojio. No, ova „šestogodišnja devojčica“ ipak vozi auto, i danju radi kao vozač grtalice (doduše, obučen u haljinicu), a posle podne prestaje da se „pretvara“ da je odrasli muškarac i vraća se haljinicama, soknicama i bojankama. Stefoni je inače i u „incestuoznoj“ vezi sa usvojiteljem, koji „usvojenoj ćerki“ dopuštaju da se igra s njihovim unucima.“
Što se tiče laži da međupolnih ima više nego riđokosih, Marija Stajić nam daje činjenice:“Prema podacima Udruženja međupolnosti Severne Amerike (Intersex Society of North America), osobe s rodnom disforijom – s karakteristikama oba pola, pa čak i s hromozomskim anomalijama – rađaju se jedna u 1.500 ili 2.000 osoba (verovatnoća za pojedine sindrome ide i do 1 : 13.000, 1 : 83.000, pa čak i 1 : 150.000). S druge strane, verovatnoća da se rodi riđokoso dete iznosi 1 : 200, kako kaže projekat Tehnološka inicijativa, koji je pokrenula Katedra za genetiku na Medicinskom fakultetu Univerziteta Stanford.“
Jednom rečju, naučnost ovakvih udžbenika u Srbiji je slična naučnosti udžbenika geografije u kome bi pisalo da je Zemlja ravna ploča koja počiva na četiri slona. Ali, ako NATO dženderisti kažu, i u to mora da se veruje.
GRAĐANSKO VASPITANJE ZA GIMNAZIJALCE
U priručniku za profesore građanskog vaspitanja, iza kojih stoji misija OEBS- u Srbiji i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja ( naravno, iza tog Zavoda je Ministarstvo prosvete, a priručnik je iz 2020. godine ) ima i ovakva pouka:“Seksualna orijentacija je termin koji se koristi kako bi se opisao obrazac emocionalne, romantične ili seksualne privlačnosti koja kod jedne osobe može biti usmerena prema muškom, ženskom, oba pola, nijednom polu, ili drugom polu.
Zato je uobičajena podela seksualne orijentacije (ali ima i drugačijih podela na više vrsta) na: heteroseksualnost,biseksualnost,homoseksualnost,aseksualnost. Unutar ove podele postoje vrlo različiti nazivi za osobe koje nisu heteroseksualne, ali se često koristi zbirni izraz LGBT populacija.”
Ne zna se, naučno, šta je uzrok te orijentacije, piše u ovom priručniku, ali nema veze, vele, jer je „seksualna orijentacija deo ličnog i društvenog identiteta utemeljen na privlačnosti, ponašanju kojim se ispoljava ta privlačnost i osećajem pripadnosti zajednici osoba koje dele tu privlačnost“, pri čemu takvih ima od 5 do 20% u svakom društvu.
Famozna odluka o izbacivanju homoseksualnosti iz klasifikacije bolesti SZO iz 1991. nije dovoljna, jer, vele autori priručnika, „posebno uznemirava to što mnogi ljudi misle da imaju toleranciju prema osobama drugačije seksualne orijentacije jer deklarativno nemaju ništa protiv njih, samo neka to ostane njihova privatnost (u četiri zida), što je takođe vid diskriminacije.“ Homofobija je opaka i opasna, a negde je i zakonom zabranjena:“Očigledno je da samo donošenje zakona ne može da reši taj problem. Potrebna je klima tolerancije, kao i za sve različitosti, što se razvija na različite načine (obrazovanjem, putem medija, građanskim inicijativama...). Taj razvojni put nije ni brz ni lak, ali svakako vodi ka unapređivanju opšte društvene klime tolerancije. To se može ilustrovati primerom Beogradske parade ponosa koja je od 2001. do 2019. prošla kroz turbulentan proces koji pokazuje da je moguće razvijati kulturu društvene tolerancije na različitost, mada ima još puno toga što treba uraditi do pune ravnopravnosti.“
Dakle, da bi se sve uredilo kako traži NATO Imperija ( Vašington plus Brisel ), PRAJD mora biti mera i provera naše stvarnosti.
Zatim priručnik za profesore građanskog vaspitanja reklamira Labris kao „organizaciju za lezbejska ljudska prava“ i veli da je to „lezbejska, feministička, nevladina, neprofitna organizacija osnovana sa ciljem promocije lezbejskih ljudskih prava i lezbejske vidljivosti u društvu.“ Tu su i „poruke podrške“:Svaka ljubav zaslužuje poštovanje; Ja sam ponosna na moju drugaricu lezbejku.
JOŠ MALO PRAVE NAUKE
Pošto se u Nemačkoj sprema zakon po kome će svako, posle četrnaeste godine, moći da definiše svoj pol kako hoće, sto dvadeset nemačkih naučnika i lekara diglo je glas protiv ludila, i jasno poručilo: „Mi, naučnici i lekari, tražimo od javnih medijskih servisa da istinito predstavljaju biološke činjenice i naučna saznanja. Zahtevamo da se prestane sa ideološkim tretiranjem teme transseksualnosti i da se predstavljanje bioloških pojava zasnuje na činjenicama i stanju istraživanja i nauke. Tvrdnja da postoji mnoštvo „rodova“, odnosno međustupnjevi između muškarca i žene lažna je.“
Potpisnici apela primećuju da se u televizijskim emisijama, radijskim prilozima i na nalozima javnih servisa na društvenim mrežama podstiče „trans-euforija“ i da se „put u navodno pravo telo“ opisuje kao nešto vrlo lako, što nije tačno: „Reč je o devojčicama koje se podvrgavaju hirurškom odstranjivanju grudi i materice i uzimaju medikamente koji sprečavaju razvoj primarnih i sekundarnih polnih karakteristika. A o mogućim i delom nepopravljivim telesnim i psihičkim posledicama takvih mera ne govori se. Umesto toga, izveštavanje je usmereno na to da se što bolje čuje reč lobista kvir i trans grupa, koje tvrde da biološki pol može da se menja socijalnom identifikacijom sa tim polom. Time se radi u korist planirane reforme zakona o transseksualnosti, prema kojoj će svako moći da definiše svoj pol jednostavnom izjavom, i deca koja su navršila 14 godina mogu protiv volje svojih roditelja da se odluče na hormonsko i operativno prilagođavanje drugom polu“.
To dovodi do kobnih posledica. Potpisnici apela optužuju medije u Nemačkoj da su, u službi trans i kvir lobija, doveli do toga da se broj dece i mladih koji su na tretmanu zbog poremećaja seksualnog identiteta za nešto manje od deset godina povećao za 25 puta.
Da li to hoćemo?
POBEDA SMRTI U SRBIJI
Po najnovijem godišnjem izveštaju američke Centralne obaveštajne agencija ( CIA, snajka, CIA ) Srbija je PRVA U SVETU po stopi smrtnosti. Umire 16,39 na hiljadu ljudi. Iza nas su Rumunija i Litvanija. Ali SRBIJA JE PRVA PO UMIRANJU U SVETU.
U Srbiji, manje od 1% bračnih parova ima četvoro i više dece.
U takvim okolnostima, država bi, na sve moguće načine, morala da radi na poboljšanju demografije – između ostalog, i kroz školski sistem. Vrednosti braka, porodice, rađanja morale bi nam biti na prvom mestu.
Očito je, međutim, da je Srbija pod mekom (?) okupacijom, i da ona ne može da odbrani svoj sistem vrednosti, u narodu koji majku veliča izrekom:“I Bog ima majku“.
Dok se ovo pitanje ne bude rešilo u skladu sa potrebama ovog naroda i svih naroda koji sa nama žive, nastavljaćemo da propadamo, pričajući priče o zlatnom dobu i avionima – kamionima.
UVIDI EMIRA KUSTURICE
U intervjuu datom časopisu „Međunarodni odnosi“, koji izdaje Mnistarstvo spoljnh poslova Ruske Federacije, poznati srpski režiser Emir Kusturica je, aprila 2021, godinu dane pre Konačne bitke na Ukrajini, istakao:“Sada se, pod maskom pandemije, obavlja ono što je čelnik Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, Klaus Švab, nazvao „veliki reset“. Zapadne sile nastoje, skoro uniformno, da, preko svojih sredstava masovnog informisanja i na druge načine, sprovedu masovnu kampanju i faktički ostvare depopulaciju stanovništva. Na osnovu unakaženog marksizma oni stvaraju novu levičarsku orijentaciju, koja u život sprovodi sve što se može nazvati uništenjem država i malih naroda. O tome govori statistika. Srbi svake godine imaju 35 hiljada više umrlih nego rođenih, izvrši se 140 hiljada abortusa, a kod nas se vodi rasprava o zakonu o istopolnim brakovima. Ako se kockice spoje, ispada da, čak i kad bi homoseksualci i lezbejke mogli da usvajaju decu, ostaje pitanje: a koju decu će usvajati? Svakako onu koja će, u sve većem broju, stizati sa Istoka, iz oblasti zahvaćenih „ratnim požarom“, i kojima su otvorene najmoćnije sile Zapada, da bi, po svemu sudeći, Zapadna Evropa bila uništena, sa čime se ona, na svaki mogući način, i slaže“.
Kusturica je dodao:“Da se nastavak raspada Jugoslavije zbiva u Srbiji, vidi se i po tome što mi nemamo zakon o zaštiti ćirilice. Ako se postavi pitanje – šta je važnije za Srbiju, zaštita ćirilice ili istopolni brakovi, odgovor je, naravno, – ćirilica. Ali se niko ne usuđuje da taj zakon donese, što jasno ukazuje na to da su magistralni pravci razvoja, uključujući vojsku, policiju i ostalo, određeni spolja, nisu samobitno srpski. Sve se to odvija pod različitim izgovorima“.
To su, naravno, samo izgovori.
KONAČNI CILJ
Anja Filimonova nam je na vreme napisala šta čeka Srbiju pod okupacijom NATO dženderovaca: „Neizbežne posledice po državu i društvo su sledeće: istinska strategija nije zaštita prava na homoseksualne veze ili prava samih homoseksualaca ( srpsko zakonodavstvo ima pun spektar zaštite i obezbeđenja ljudskih prava ), nego najšire rasprostiranje i afirmacija seksualne amoralnosti i društvene razuzdanosti, pre svega među mladima. Dečaci i mladi muškarci, kao potencijalni zaštitnici otadžbine, glavna su ciljna grupa. Ali psihološko nasilje nad pojedincima i društvom nije dovoljno - odmah posle njega ide ekspanzija na državnom nivou. Državni organi, nauka, kultura, obrazovne ustanove stavljaju se pod nadzor profesionalnih gej aktivista.
Cilj im je transformacija društva i države u skladu sa svojim standardima. S obzirom na savremene kognitivne i informativne tehnologije, ova transformacija može da se sprovede veoma brzo.
Snažna mreža gej aktivista i njihovih sledbenika, koju podržava sva moć Evropske unije, agencija i ustanova SAD, među kojima je glavna uloga u doba predsednika Obame data USAID, „pogoduje“ oslobađanju od religioznih vrednosti, morala, etike, zdrave logike, istorijskog, kulturnog i civilizacijskog nasleđa, „oslobađanje“ od Boga i same ljudske prirode. USAID dobija novi zadatak – stvaranje međunarodne armije obučenih lobista koji imaju za cilj da nametnu zakone što seksualne manjine izjednačavaju sa seksualnom većinom, naročito kad je u pitanju legalizacija istopolnih brakova i usvajanje dece od strane istih.
U skladu sa planovima USAID, prva faza tog programa koncentrisana je na zemlje u kojima je i dalje snažna religiozna svest. ( Podsetimo se da je Agencija za međunarodni razvoj Stejt Departmenta, USAID, iz Rusije proterana 2012. godine. Tokom protekle dve decenije USAID, poznat kao glavni izvoznik američke demokratije i drugih zapadnih „vrednosti“, uključujući i homoseksualizam, neposredno se, putem dobrom plaćene mreže NVO, bavio antiruskim podrivačko - razornim akcijama, a sve pod vidom „humanitarne pomoći“ ). Priprema profesionalaca USAID da lobiraju za prava LGBT zajednice ukazuje da je agresivno nametanje „manjinskih“ prava i džender ideologije proces protivudržavni i antisuverenistički.
Suštinski, to je ponižavanje i nasilje nad srpskom državom i društvom, rat bez kraja i be ograničenja, u kome niko neće biti pošteđen.
Brz razvoj bihejvioralno – socijalnog tumora razara ono što je glavno – porodicu, koja je temelj svakog društva. Nastaje svojevrsna „simulakrum armija“ muškaraca koji ne žele da imaju porodicu, decu, unuke i praunuke. Rezultat: svi postaju neprijatelji – srpski intelektualci, vernici, neposlušni, čitavo društvo i, na kraju, država, protiv koje se treba boriti svim dostupnim sredstvima.
Šta se, pak, nudi u zamenu za religiozne, moralne i porodične vrednosti?
Ništa.
Vakuum.
Individualistička izolovanost, sveopšti nemoral, pravni haos, slatko osećanje pobede među LGBT udruženjima, gnusne radosti požude tzv. „gej parada“, i „mind police“ – eto šta će carevati na ruševinama razorene Srbije.“
Udžbenici o kojima smo govorili samo su uvod u konačno razaranje Srbije. Što nisu učinile NATO bombe 1999, učiniće baš ti udžbenici. Kako je Zapad u raspadanju krenuo da priznaje sve moguće „seksualne orijentacije“, uskoro bi se, i u „našim“ udžbenicim,a mogla, kao nešto pozitivno i tolerantno, naći i pedofilija, naslikana kao ljubav prema deci, zoofilija, predstavljena kao ljubav prema životinjama, i nekrofilija, sa sve kultom mrtve drage. A u skandinavskim zemljama, kao jedno od rešenja ekološkog problema, neki „naučnici“ već pominju kanibalizam.
Ako ne ustanemo protiv džender ludila u školama, i to svi kao jedan, ko zna šta nas čeka!
LINGVISTIČKI EUŠVIC: SRPSKI JEZIK NA UDARU DŽENDER LUDILA ILI OPET LUDA BABA PROTIV SRBIJICE
Živeći pod „mekom okupacijom“ Imperije Vašington – Brisel dočekali smo, 2021. godine, da Skupština države Srbije, baveći se „rodnom ravnopravnošću“, udari i na srpski jezik, tražeći da se sprovodi ideja lude babe DŽudit Batler, inače počasne doktorice Univerziteta u Beogradu. Ona je, kao radikalna feministkinja i lezbejka, ustvrdila da muški i ženski pol nisu presudni za oblikovanje čoveka, nego da se, pre svega jezičkim „nametanjem“, formiraju „rodne uloge“ što ih celog života nosimo. Radikalne feministkinje na njenom tragu optužile su gramatički muški rod da je izraz nasilja nad ženama i svim drugim dženderima, i da je u pitanju tzv. „falogocetrizam“. Navodno, jezik kakav je do sada bio u upotrebi jeste svojevrsni „falus“ koji siluje umove, pre svega radikalnih feministkinja, i one se s tim moraju obračunati. Pošto iza ludih baba kakva je DŽudit Batler stoji globalistički ološ sa svojim parama i oružjem ( a cilj mu je, u ime navodnog liberalizma, transhumanizam, jer tvrde da je čovek prevaziđen i da, kao takav, uključujući i polni idetitet, ne sme više da postoji ), onda se i Srbijica, prva na svetu po stopi smrtnosti, našla na putu u lingvistički EUšvic, jedan od izraza kulture smrti.
Pokojni akademik Predrag Piper objasnio nam je o čemu je reč:“Ideologija rodne ravnopravnosti deo je ideologije radikalnog feminizma, koja je deo ideologije globalnog neoliberalizma, koja sve više dobija odlike globalnog totalitarizma. To nema mnogo veze sa naukom, nego predstavlja pokušaj da jedna sporna teorija („rod“ ne zavisi od pola i važniji je od pola) dobije status naučno utemeljene i nesporne ideologeme, koja se predstavlja kao jedino ispravno političko mišljenje i kojoj se zatim zakonom obezbeđuje njena pravna neprikosnovenost pod pretnjom kazne i primene sile prema onima koji drukčije misle i govore.“
Da se zna: srbijanski džender klovnovi, maskirani u zakonodavce, predložili su kazne za sve one koji se njihovih ludosti ne budu pridržavali.
DŽENDERAŠI NAM OTIMAJU DIVNU REČ ROD
Vladislav Đorđević, koji se dugo i ozbiljno bavi ideologijom dženderizma, ukazuje na laž samog pojma „rodne ravopravnosti“:“Prvi problem sa sintagmom „rodna ravnopravnost” jeste lingvistički. Pridev „rodna” dobijen je od imenice „rod” koja u standardnom srpskom jeziku uglavnom ima značenje „srodstva” – genetske („krvne”) povezanosti određenih osoba. Stoga se ona nalazi u u svim rečima koja ukazuju na biološku poveznaost jedinki (srodstvo, rodbina, roditelj, roditeljstvo, porod, porodica, porodilište, narod itd.). To je osnovno značenje i grčke reči genos, i latinskih reči gens i genus, i engleske reči gender. Međutim, u feminističkom novogovoru reč „rod” je poprimila sasvim drugo značenje. „Rod” tu označava društvenu konstrukciju pola. Drugačije rečeno, „rod” je socijalizacijom (vaspitanjem) oblikovan pol. To predstavlja radikalno udaljavanje od njegovog osnovnog značenja. Reč „rod” u feminističkom žargonu nije dobra ne samo što je nova i time zbunjujuća, nego i stoga što predstavlja duboko izopačenje njenog osnovnog smisla; u osnovnom smislu reč „rod” osnosi se na biološko srodstvo, a u feminističkom smislu ta reč se upravno ne odnosi na biološko srodstvo, nego na njegovu društvenu transformaciju. Ključni razlog zašto reč „rod” ne treba koristiti u feminističkom smislu nije lingvistički nego naučni: pol, kao biološka datost i „rod” kao društveno uobličenje pola nemoguće je odvojiti. Biološke i društvene uticaje ne moguće je odvojiti. Samo pukom mentalnom spekulacijom to se može razdvojiti. Ne postoji naučno opravdanje za tu podelu. Podela na „pol” i „rod” je veštačka konstrukcija i ne treba je činiti.“
Posle skupa održanog u okviru borbe protiv džender ludila jula prošle godine u Matici srpskoj, naši naučnici su se oglasili i rekli šta je “the name of the game”:”Svaka intervencija u jeziku sa stanovišta bilo koje ideologije, što samo po sebi ne može biti u skladu s naukom o srpskom jeziku, nedopustiva je i, ukoliko se ne spreči, mogla bi imati nesagledive posledice, budući da je jezik suštinski činilac individualnog i kolektivnog identiteta. Gramatički rod kao lingvistički konstrukt, daleko složeniji nego kako se to u banalizovanoj interpretaciji Zakona predočava, zbog odsustva čvrste i dosledne korelacije s polom u vanjezičkoj stvarnosti, nije ni mogao biti predmetom pravne obrade, a naročito ne zakonskih propisa.”
To je poruka koju je trebalo poslušati. Avaj, nismo je poslušali.
ŠTA KAŽE SRPSKA NAUKA O JEZIKU?
Matica srpska i Odbor za standardizaciju srpskog jezika obdarili su nas dragocenim zbornikom „Položaj srpskoga jezika u savremenom društvu/ Izazovi, problemi, rešenja“. Zbornik je nastao upravo na osnovu rezultata naučnog skupa održanog u Matici 3. jula 2021. godine. S obzirom da se veliki broj učesnika bavio baš džender kvazi – lingvistikom, koja se, tobož, brine za prava žena, rešili smo da prikažemo samo stavove žena – univerzitetskih profesorki i naučnih radnica, koje su, braneći dostojanstvo srpskog jezika i zdrav razum, rekle svoju reč u punoti njenih značenja. Pošto su se „lumenke“ kakva je Gordana Čomoć navodno borile za „prava žena“, „dženderišući“ srpski jezik, treba videti šta objektivna nauka ( a, hvala Bogu, Srbija ima niz ozbiljnih podvižnica nauke ) o tome kaže.
Marina Janjić, sa Filozofskog fakulteta u Nišu, objašnjava kako bi izgledalo kada bi Zakon o rodnoj ravnopravnosti primenjivao u jezičkoj praksi, pre svega školskoj, jer, se, kaže ona, „grubim jezičkim intervencijama i preterivanjima opire i sam jezički sistem (na planu semantike dolazi do komičnih situacija (domaćica i domaćin, trener i trenerka, kosač/kosac i kosačica/kosilica), na planu sintakse i stilistike dolazi do rogobatnih konstrukcija prilikom paralelnog nabrajanja istih reči sa značenjem bića različitog pola (student i studenkinja, voditelj i voditeljica, epidemiolog i epidemiološkinja, psiholog i psihološkinja), dok na planu leksike neprirodna rešenja paraju uši i deluju izveštačeno: viteškinja, entuzijastkinja, perfekcionistkinja, lingvistikinja, dermatološkinja, ginekološkinja, onkološkinja, istraživačica, arheološkinja, etnološkinja, komunikološkinja, sociološkinja, biološkinja, astrološkinja... Ovakvim veštačkim intervencijama u jeziku morala bi se pokrenuti tektonska pomeranja i u pravcu rešavanja statusa imenica ženskog roda kojima se označavaju bića prirodnog muškog pola jer će se onda oni osetiti diskriminisanim i feminiziranim (Aleksa, Andrija, Nemanja, Strahinja, Vladica, Tadija, Nikola, sudija, vladika ).“
Vesna Lompar, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, pisac niza udžbenika gramatike, opominje nas kakve bi posledice džender klovnijada imala po nastavu srpskog jezika:“Primenom ovog zakona, dakle, autori udžbenika bi bili u poziciji da više razmišljaju o formi rodno osetljivog jezika nego o sadržaju onoga o čemu pišu. A postoje, kao što znamo, mnogo važnije stvari o kojima treba voditi računa u udžbenicima. I pomenuću samo još jedan primer vezan za učenje srpskog jezika kao stranog. Do sada je uvek bilo potrebno naglasiti stranim studentima (na početnom nivou) da je u upitnoj rečenici tipa Ko je došao? glagol uvek u jednini i u muškom rodu (ako glagolski oblik razlikuje rod), čak i kad je odgovor na ovo pitanje, na primer, Ana (da stranci ne bi napravili tipičnu grešku i pitali Ko je došla?). Ne znam da li bi i u ovakvim slučajevima trebalo primenjivati rodno osetljiv jezik. Ako jeste, onda ćemo njegove pravilne obrasce lakše usvojiti ako svi počnemo da govorimo srpski jezik kao strani.“
Da budemo stranci u svojoj zemlji – to je cilj lingvističke okupacije.
OSTAVITE JEZIK NA MIRU
Marina Spasojević, sa Instituta za srpski jezik SANU, odlučno ustaje protiv novog zakona u kome piše da se „džender jezik“ nameće kako bi nam se promenila svest i kako bi društveni odnosi procvetali ravnopravnošću:“Ne treba jezik da se menja da bi se promenilo nešto u društvu, nego kad se stanje u društvu promeni, to se vidi i u jeziku. I te promene se vide i kad su žene u pitanju. Ne bi u rečnicima bile navođene vaspitačice, učiteljice, direktorke i sl. kao osobe ženskog pola koje se bave određenim zanimanjem, vrše određenu funkciju i sl., da žene nisu stekle pravo glasa, počele da se obrazuju i učestvuju u javnom životu, tj. da se nisu proširile njihove društvene uloge. Sve ovo potvrđuje da nije potrebna nikakva zakonska „intervencija“ u jeziku da bi žena „postala vidljiva u jeziku“. Upravo, nazivi na diplomi kao profesor srpskog jezika, ili pečatu kao doktor opšte medicine i sl. ne bi trebalo da unižavaju ženu, već da pokažu da je ona jednaka muškarcu. Jer, rod u jeziku ne treba mešati sa polom u prirodi, onda bi, recimo i Nikole, Ilije, Tadije i drugi im sapatnici trebalo da traže pravdu za sebe jer se menjaju kao imenica žena, a šta tek reći za jedan od najviših crkvenih činova – vladiku, a mogle bi se ljutiti i sudije muškarci. Isto tako imenice kao što su arhitekta, birokrata, kapitalista imaju promenu kao imenica žena i odnose se na osobe oba pola, iako su gramatički muškog roda, kao i njihovi dubleti na konsonant arhitekt, birokrat, kapitalist, (š)to opet govori o tome da su imenice neutralne kada je u pitanju iskazivanje pola.“
Sofija Miloradović, sa Instituta za srpski jezik SANU, ukazuje na rešenost pitanja koje je društvu na silu nametnuto jer se „rodna ravnopravnost obezbeđuje upravo upotrebom rodno neutralnih oblika, dok insistiranje na obeležavanju pola u kontekstu u kome je taj podatak zapravo irelevantan – smatram – može ukazivati na diskriminaciju.“
Jordana Marković, sa Filozofskog fakulteta u Nišu, nudi sasvim razuman predlog:“Vidim dva elementa o kojima bi trebalo diskutovati – jedan je upotreba oblika ženskog roda za nazive zanimanja, titula, zvanja osoba ženskog pola, a drugi je primena zakona u vezi s tim. Za prvi predlažem usvajanje zaključka da takve oblike treba upotrebljavati kad god je to moguće i kad god se ukaže potreba za tim. U vezi sa primenom Zakona predlažem da se uputi zahtev za izmenu Zakona u delu koji predviđa kazne ako izostane obavezna primena tih leksičkih oblika.“
Sasvim je jasno da džender ligvistika nije ništa drugo do pokušaja inkvizitorskog nametanja laži u ime totalitarne ideologije.
TRIJUMF NOVOGOVORA
Ana Janjušević Oliveri, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, smatra da se krenulo putem orvelovskog novogovora:“Dakle, rodno senzitivni jezik se nameće putem zakonskih normi kao „novogovor“, a cilj njegovog uspostavljanja jeste „promjena svijesti, mišljenja i stavova“. Ova problematična definicija otvara makar dva pitanja. Ko ima pravo da mijenja svijest, mišljenje i stavove, ako se oni pritom ne kose sa etičkim normama društva? Da li je cilj ovoga zakona obezbjeđivanje ravnopravnosti među polovima ili promjena svijesti, odnosno promjena sistema vrijednosti?“
Isidora Belaković, sa Univerziteta u Novom Sadu, podeća nas da ovako radikalni nisu ni u EU:“Na osnovu navedenih izvoda potpuno je izvesno da upotreba rodno osetljivog jezika u Evropskoj uniji, za razliku od Republike Srbije, nije obavezujuća u svim domenima njegove upotrebe. U Zakonu o rodnoj ravnopravnosti Republike Srbije nije, dakle, reč o primeni evropskih vrednosti, nego o nametanju ideologije jedne grupe, koja ne samo da nije u skladu sa opštim načelima Evropske unije nego se njenom primenom suočavamo sa totalitarizmom protivustavne prirode, kojim se zabranjuju osnovna prava čoveka – prava na slobodu mišljenja i izražavanja.“
Na ovo se nadovezuje Ana Ranđelović, sa istog Instituta:“Movirani femininumi su prisutni i potrebni u jeziku i proces njihovog stvaranja se širi u skladu sa sve većom ulogom žena u savremenom društvu. Taj proces treba da se odvija, kao i do sada, prirodno i spontano, u skladu sa postojećim normama srpskog jezika, bez jezičkog inženjeringa i veštačkog stvaranja ove grupe imenica, a vreme će pokazati hoće li se novoformirani oblici, koji su u skladu sa derivatološkim i svim drugim normama srpskog jezika, pripojiti našem jezičkom sistemu, ne narušavajući njegovu strukturu.“
Jezik je živa stvarnost, a ne područje ideoloških nadgornjavanja.
TEATAR APSURDA
Dr Jovanka Radić, sa Instituta za srpski jezik SANU, pisala je o „urodnjavanju“ srpskog jezika:“Primenjen na tkivo srpskog jezika, ideološki konstrukt zv. rodno osetljiv jezik zadire u bezmalo sve pore njegove strukture, i, razarajući mehanizam funkcionisanja delova tročlane kategorije imeničkog roda, koja prožima sve nivoe jezika – razara jezik kao sistem. Zahtev da „žena (i muškarac)“ budu „vidljivi“ u jeziku nije moguće ispuniti ukoliko se ne poništi funkcionisanje imenica kao simboličkih jedinica odvojenih od fizičkog tela i polnosti.“
Dr Nataša Vulović Emonts, sa istog Instituta, ukazuje na totalitarno – utopijsku prirodu poduhvata vezanog za dženderizicju jezika:“Uzimajući navedeno u obzir, neminovno se nameće asocijacija s delima pisaca teatra apsurda, sa onim na šta su npr. Harold Pinter i Mihael Bahtin upozoravali u svojim delima. Pinter je govorio da je svesnom modifikacijom jezika u delu Još jedno pred spavanje (2005) opisao težnju ka unifikaciji termina čime će se stvarnost približiti tome da bude jednoznačna, dok Bahtin navodi da monologični dijalogni diskurs podrazumeva žanrove koji potenciraju samo jednu perspektivu – onu koja odgovara sistemu koji se ideološki reprodukuje. Nauka o jeziku je jasna. Kao nesumnjivo imanentno slojevit fenomen, jezik jeste živi organizam, on se odista menja u skladu s potrebama, ali se na taj organizam ne može uticati, on ne trpi silu. Ako jezik sam stvara, adaptira oblike koji su mu potrebni, njegova priroda je ustrojena tako da se postepeno razvija, te čemu onda propisivanje striktnom zakonskom obavezom? U savremenom žargonu mladih stvaraju se i blogeri i blogerke, kao i jutjuberi i jutjuberke, da li će jezik te lekseme sačuvati ili stvoriti neke nove, proizaći će iz realnosti. Jednostavno, upotreba jezika ne ide odozgo – pritiskom, nego odozdo – praksom.“
Rajna Dragićević, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, nas podseća:“Ako se ima u vidu animozitet koji govornici srpskog jezika imaju prema veštačkim rečima i ako se toj činjenici doda podatak o visokom procentu već postojećih imenica koje označavaju ženska lica i imaju nepoželjno značenje, a naročito ako se uzme u obzir podatak da briga o jednom obliku ravnopravnosti obavezno vodi ka diskriminaciji u nekoj drugoj sferi, jasno se može pretpostaviti da će veštačke, nasilne tvorenice koje nameće Zakon o rodnoj ravnopravnosti, u realnoj upotrebi, služiti isključivo za omalovažavanje žena. To znači da bi stvarna borba za prava žena podrazumevala hitno zaustavljanje nasilja nad jezikom koje vodi u još izrazitiju polarizaciju među polovima i diskriminaciju žena.“
Zapamtimo: ovakvo zakonodavstvo ne vodi smirivanju, nego produbljivanju raskola u društvu.
ZAKON PROTIV SRPSKOG JEZIKA
Sanja Đurović, sa Filološko – umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, ističe:“Često se moglo čuti da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti zapravo zakon protiv srpskog jezika. Mora se reći samo jedan u nizu. Ako Srbima ne treba ćirilica, ako nam nije potrebno elementarno znanje srpskog jezika i srpske kulture, srpske tradicije i svega što je svojstveno samo nama, pitam se samo kome li će onda biti potrebno. Busamo se vekovima u grudi kako čuvamo sve naše, a na svakom koraku sami sebe demantujemo. Moramo se vratiti sebi, korenima, znanju, struci, moramo poštovati jedni druge i shvatiti da pomodarstvo savremenog doba vodi zaglupljivanju, propadanju i utapanju u masu. Imali smo i još uvek imamo izvanredne naučnike, svetski priznate stručnjake, sjajne sportiste, umetnike, na mapi smo mali, ali umom veliki, uvek bili. Nažalost, mnogo se energije ulaže u ovo pitanje koje je lingvistički kristalno jasno već decenijama. Srećnija bih bila da je ovoliko prostora i energije posvećeno izradi univerzitetskih udžbenika, rečnika, osmišljavanju strategija za oživljavanje svesti o značaju jezika i pisma i drugim značajnim naučnim pitanjima.“
Prof. dr Zorica Nikitović, sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Banjaluci, nas opominje:“Jezički teror traje već nekoliko decenija, ali kada nas u ovoj najnovijoj „ozakonjenoj“ mjeri zapljusnu razne, da ne kažem raznorodne, trenerice, govornice, poslanice, nasilnice i druge ine vojnikinje za sve brojnija „prava“ ovoga vremena (i ovdje je dekonstruisana semantika, prav znači ‘ispravan, istinit’, a kakav je to „zakon“ u kome porodica upravo požrtvovanim vaspitanjem koje podrazumijeva i kaznu, gubi „pravo“ na vlastito dijete?!), svijest budućih recipijenata tog i takvog jezika – a to su naša djeca – uz sve druge sablazni kojima su svakodnevno izložena, biće potpuno dekonstruisana.“
Milanka Babić, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, podseća na šire posledice primene ovako sumanutog zakona:“Posljedice primjene Zakona o rodnoj ravnopravnosti nužno će se odraziti i na srpski jezik na širem planu, mimo granica Srbije. Ukoliko se data zakonska rješenja u budućnosti primijene, otvara se novi problem koji utiče na status srpskog jezika u Bosni i Hercegovini. Ako Republika Srpska ne donese isti zakon, primjena srbijanskog neće biti obavezna, a to podrazumijeva novu regionalnu varijantnu diferencijaciju standardnojezičke norme, što srpskom jeziku, ako je cilj da se očuva na sadašnjem svom prostoru, nije potrebno.“
Zakonodavstvo koje raskoljuje Srbe sa ove i one strane Drine – kome to treba?
KOGA BRANE OCVALE BORKINJE ZA DŽENDER?
Ksenija Maricki – Gađanski sa novosadskog Filozofskog fakulteta nas podseća:“A naše ostarele feministkinje zalažu se za zastarele feminističke floskule i skojevski ostrašćeno teraju ceo svet da se bavi kojekakvim glupostima, koje su nažalost prošle legalno Skupštinu. A moguće katastrofalne posledice u budućnosti ovako katastrofalne zloupotrebe Ustava i demokratije – nikog ne zanimaju. U našoj zemlji je registrovano 2508 medija, ne znam koliko je desetina hiljada ljudi u njima zaposleno, i oni sad svi moraju da primenjuju ove nakaradne i skroz nenaučne preporuke, pod nepodnošljivom pretnjom novčanih kazni. Zamislite samo kakav haos može nastati kad ovoliki narod samovoljno počne da modifikuje jezik.“
Naravno, kvazi – „lingvistkinje“ nesprestano lažu kako jezik, ovakav kakav je, diskriminiše žene. Rada Stijović, sa Instituta za srpski jezik SANU, pokazuje kojim se metodama laganja služe da bi nametnule svoju agendu:“To ( džender – borkinje, nap. V.D.) ilustruju primerom para domaćin/domaćica: „Reč domaćin često čujemo isključivo u izuzetno pozitivnom značenju (domaćin čovek, pravi domaćin i sl.), dok se reč domaćica upotrebljava pežorativno (ona ne radi ništa, domaćica je i sl.)“. U bogatoj leksikografskoj građi u koju imam uvid nisam naišla ni na jedan jedini primer u kome se domaćica upotrebljava u negativnom kontekstu. Naprotiv, ta reč ima ili neutralno značenje (žena koja vodi domaćinstvo, obavlja kućne poslove i sl.) ili čak izrazito pozitivno, gde je ona izjednačena sa pojmom gazdarica ili glava kuće ili ima značenje supruga i sl. Tako, npr., u Rečniku kosovsko-metohiskog dijalekta Gliše Elezovića stoji da je domaćica 1. ‘žena domaćinova, vredna i kućanica žena’ i 2. ‘vredna i čuvarna žena’.“
Prof. dr Valentina Pitulić sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini govori o mestu žene u našoj narodnoj književnosti:“Šta bi rekli feministički pokreti (o navodnoj ugroženosti) ako bi im se dao samo jedan primer iz narodne tradicije, i to onaj najstariji sloj pevanja koji pripada mitološkim pesmama, u kojima zvezda Danica (kao nekakva drevna boginja, a ne muško božanstvo) uređuje kosmos time što ženi sjajnoga meseca munjom iz oblaka. Pesma počinje stihovima: „Falila se zvijezda Danica / oženiću sjajnoga mjeseca“. Ženi je dodeljena uloga stvaraoca, a tek u kasnijem sloju pevanja pojaviće se Bog kome zvezda Danica daje „nebeske visine“. Ili, da podsetimo da u usmenoj tradiciji „ni na nebu ni na zemlji“ vila, dakle sinonim ženskog principa, „na grani od oblaka“ zida grad. U mitološkom i kosmogonijskom poimanju sveta ženi je još u drevnim vremenima data uloga graditeljke koja zida, učestvuje u činu stvaranja i uspostavlja odnos zemaljskog i nebeskog, o čemu je podrobno pisao Miodrag Pavlović.“
Dakle, žena u srpskom narodnom predanju nije ponižena – ona je često divinizovana.
BLIŽI SE PORAZ DŽENDER LUDILA
Godine 2021, DŽudit Batler je kukala u „Gardijanu“ kako njena „genijalna ideja“ propada širom sveta:“U junu je mađarski parlament ubedljivom većinom izglasao da se iz javnih škola eliminišu sva učenja povezana sa „homoseksualnošću i promenom pola“, povezujući LGBTQI prava i edukaciju o njima sa pedofilijom i totalitarnom kulturnom politikom. Krajem maja, danski poslanici su usvojili rezoluciju protiv „preteranog aktivizma“ u akademskoj sredini, dok su na popis vinovnika uvrstili rodne studije, rasnu teoriju, postkolonijalne i imigrantske studije. Prošlog decembra, vrhovni sud Rumunije oborio je zakon koji je trebalo da zabrani „teoriju rodnog identiteta“, ali su burne rasprave o tome nastavljene. Transfobi u Poljskoj proglašavaju zone slobodne od „trans ideologije“, u želji da je očiste od korozivnih kulturnih uticaja iz Amerike i Britanije. Tursko povlačenje iz Istanbulske konvencije u martu izazvalo je uznemirenje u EU, jer se jedan od ključnih prigovora Turske odnosio na zaštitu žena i dece od nasilja, pri čemu je ovaj problem povezan i sa stranom reči „rod“.“
Sasvim u skladu s tim, i Srbija je ušla u front borbe protiv džender ludila.
OTPOR U SRBIJI
Sve srbističke katedre, sa svih šest državnih univerziteta u Srbiji, i Nacionalni prosvetni savet, saglasni su sa stručnim mišljenjem Matice srpske i Odbora za standardizaciju srpskog jezika, da se novim standardima kvaliteta udžbenika (koji su još na nivou predloga, nisu usvojeni) ne insistira na korišćenju rodno osetljivog jezika u udžbenicima:“Budući da u ovim publikacijama nije zastupljen stav zvanične srbistike, te da u njima nisu navedene odluke Odbora za standardizaciju srpskog jezika u kojima je jezička struka zaključila da primena odredbi koje se tiču jezika u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti predstavljaju nasilje nad srpskim jezikom i njegovom književnojezičkom normom, one ne mogu biti uzorne prilikom sastavljanja udžbenika i njihovog ocenjivanja kada je jezik u pitanju. Umesto njih treba preporučiti „Normativnu gramatiku srpskog jezika”, ovogodišnje izdanje Matice srpske, u kojoj postoji poglavlje i o ovom domenu upotrebe standardnog srpskog jezika.“
Jasno i glasno.
RODNA RAVNOPRAVKA BRANI DŽENDERLOGIJU
Naša Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ( ovo „naša Povernik“ namerno ) kriknula je protiv struke i nauke:“Primenu i uvođenje rodno senzitivnog jezika ne mogu sprečiti nikakvi pokušaji da se pod izgovorom pravnih nejasnoća ustvari ženi ne prizna uloga koju ima u društvu. Rodno senzitivan jezik je već zaživeo, jer mlađe generacije bez problema prihvataju i izgovaraju razna do juče tipično „muška” zanimanja u ženskom rodu – vojnikinja, kadetkinja, psihološkinja, naučnica, republikanka, inženjerka... Uostalom, srpski jezik, na čijoj zaštiti mnogi insistiraju, odvajkada poznaje rod, broj i padež, te ni u ovom slučaju, ne vidimo razlog za odstupanja − nemaju dilemu u instituciji posvećenoj zaštiti ravnopravnosti.“
A onda se saznalo da je Visoki savet sudstva još prošle godine istakao da je „rodno osetljiv jezik protivustavan i de facto i de iure i zakonski tekst bi trebalo povući iz procedure. U obrazloženju ovog mišljenja, VSS navodi da se tim zakonom uvodi: „‘verbalni delikt‘; da se ustavne kategorije ne mogu ograničiti ili suspendovati aktom niže pravne snage, kakav je zakon; da manjinske grupe imaju pravo da koriste željenu terminologiju i sebe označavaju onako kako misle i treba, ali se suštinski, putem zakona i ostalima želi nametnuti ta terminologija, uz pretnju da, ukoliko i oni ne koriste propisanu terminologiju, potpadaju pod kaznenu normu. Takvo zakonsko rešenje vodi ugrožavanju prava većine da koristi i upotrebljava svoj jezik, u konkretnom slučaju srpski, jer bi morali da koriste „rodno neutralne“ i ostale predložene termine, koji nisu u duhu srpskog jezika. Tako bi, recimo, sudije, ukoliko u svojim odlukama ne bi koristile terminologiju propisanu u datom zakonu, već standardizovane pojmove i reči, bile kažnjene kao i sudovi u kojima vrše funkciju. To bi pak omogućilo podnošenje grupnih tužbi i pokretanje postupaka što bi dodatno opteretilo sudove i faktički prisilnim putem nametnule upotrebu terminologije neprirodne za većinu stanovništva“.
Advokatska kancelarija Radić kaže da se očekuje od Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Ministarstva prosvete da odustanu od plana da, najdalje do 30. maja 2024. izrade sve udžbenike i druga nastavna sredstva na „rodno osetljivom jeziku“ čime bi sve profesore srpskog jezika zamenili poznavaocima rodno osetljivog jezika. Takođe se očekuje od Zorane Mihajlović, potpredsednika Vlade i predsednika Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost da sa sajta Vlade skine privatni Priručnik za primenu rodno osetljivog jezika.
Bliži se poraz globalističke džendermerije, u nas i u svetu. “Go softly on”, rekao bi Fortinbras u „Hamletu“.
Proširena verzija teksta objavljenog u tri nastavka u nedeljniku „Pečat“ ( 2, 9. i 16. septembra 2022. godine )
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) September 17, 2022
Izvor: Pečat/Pravda
