Pravda

Piše: Branko Veljković

Volja nečastivog je da bude to što jeste i zato nema oprosta. Zato - nepomjanik – „Onaj koji nije vredan da se pominje“. Rekoše to i neki sveštenici, na veru, čast i slavu njihovu.

Tako i ti i svi tvoji satrapi, samozvani. Objasnio sam ti. Niste vredni pominjanja. Vas je čak i vaš „gazda“ već „obrisao“, ali vam to još niko nije javio. 
Znaš, jedno je kada si duhovno nepismen, a drugo je kada znaš. A ti, „zato što si pametan“, sve znaš, jel tako !

Ti, kao što ti i rekoh, svesno grešiš, ideš protiv Boga. A rekao sam ti to van Bečkih podruma i Londonskih spratova. Da ti ne ječi previše u ušima. I onda si tri dana vrištao na bezbednjake da ti objasne zašto sam ja uopšte živ ili na slobodi. Ne razumeš, samozvani, ni ti ni oni. Tu gde ti i ti tvoji satrapi završavate mi ne bi ni počinjali. A rečeno ti je zato da bi čuo a uši su zato da čuješ i to ti je i pra-davno napisano, ali ti tu knjigu nisi čitao a još manje živeo. I ti ideš sa umišljajem i to direktnim, „dolus directus“, što bi rekli pravnici, a ti si najbolji pravnik od kada je sveta i prava pa to odlično razumeš,  jel tako. Zato za tebe i te tvoje nema izgovora i olakšavajućih okolnosti. Nije nehat, nego umišljaj. Nek ti to objasne ti tvoji pravni zastupnici, a i treba će ti. Imaš ih oko sebe, te što u isti taj tvoj Beč po pamet idu, tako da znaju. 

A Đavo, on nema potrebe da veruje. On je gledao Boga. I opet ide protiv Boga. Ali to je njegova stvar i njegova sudbina. 

Tako i ti. Ideš protiv Boga. I to je onda tvoja sudbina.

Samoznavni.

Imaš i svoju hordu i kohortu, bratiju nepomjanika. U skupštini, u administraciji, u ambasadama, na ulici,... Sve kao i ti. Nepomjanici. Svi svesno idu tu gde idu. I za njih, svete knjige kažu, nema oprosta. A ja tim knjigama verujem. 

Danas ću da ti ispričam kako je bilo taj dan. I da znaš, ovo što ćeš sada da pročitaš to ti je rekao narod ali ti narod ne čuješ.

Stavio si na ulicu u isti dan Srbske oficire i prajdare. Našu zastavu i himnu i golo dupe arnautsko. I vidi, dobro je. Toliko si toga rekao o sebi i svojima da svi mi da se u NJegoša premetnemo ne bi u tome tako dobro uspeli. Doveo si i svog mentora, ambasadora sa tim tipičnim „diplomatskim“ ciničnim osmehom, onog što se tom istom arnautskom dupetu tako srdačno radovao, one 1999. godine, kada je sa tvojim partnerom Tačijem pregovarao a kada si ti iz ministarske fotelje pozivao na osvetu, kleo se u londonske šrafove i zarđale viljuške i po koji stan na lepoj lokaciji u Beogradu. E, ali taj ambasador je sada jako kivan na tebe samozvani i sve prajdare koje decenijama masno plaćaju po zemlji Srbiji. Prevarile ga prajdarke i prajdaši a i ti sa njima. I ambasador je dobio pljusku kod svog šefa. Uložili su stotine miliona da Srbija postane zemlja prajdara i ništa. Sem pola Vlade, skupštine i odabranih medija, ništa. Kad taj ambasador zovne skupi se se tri autobusa plaćenika, od toga samo jedan „Made in Srbija“ ili možda i to lažu. Toliko za tolike decenije trovanja, pinkovanja, mlevenja i sotonisanja,... ništa. Izmerila je sada tog tvog šefa-ambasadora njegova administracija. Rekoše, surovo tačno i precizno, kada njihov ambasador pozove „skupe“ se tri autobusa plaćenika a kada jedan drugi ambasador podrži, izađe 100.000 Srba i stoje u tišini i poštovanju kod jednog spomenika. Više može taj jedan ambasador za jedan minut ćutanja nego svi, ovi drugi, za decenije bombardovanja, lupetanja, pinkovanja i trovanja. Samozvani, to ti ovaj tvoj patron neće oprostiti. DŽabe si dao to što prajdare inače daju jedni drugima. A za dalje od tog ambasadora, bes je još veći. Izblamirao si ih. I to u sred rata koji vode protiv nas i naše vere i porekla. NJima baš ne prija ova po njih jako opasna poruka iz Beograda. Po Božijem, kosmičkom i univerzalnom zakonu slobodne volje, kome moraju i oni da se pokore, u Srbiji je Božja ruka oterala prajdare, koliko god ih „narodna milicija“ štitila. I Amsterdamske i Berlinske i Pariške i koje kakve milionske prajdarske parade po belom svetu, sad više ne vrede ama baš ništa. Jer i tamo ima naroda koji sada zna šta je dobro a šta nije. I sada vide da može i ovako. Tri autobusa prajdara, sto vozila „narodne milicije“ ,... I što bi rekli u onoj pesmi „ođe mora doć cenzura“.

Ti i tebi slični a do skora tako zdušno tvoji, skupili ste tri autobusa plaćenih prajdaša i sto vozila preplaćene „narodne milicije“. Slični su jedni drugima jer svi „rade“ za dnevnice, đa dinarske, đa devizne. Rasporedili ste ih oko Crkve Svetog apostola i jevanđeliste Marka! 

Sad će ti nešto reći neko ko nešto zna. U toj Crkvi je, samozvani, u osnovi dvostruko razvijeni krst, ko hoće da vidi to može da vidi u svodovima. Ne bi ti razumeo šta to znači, ko se s kim u tom poretku uvezao, ali to je, samozvani, kad pogledaš na gore i vidiš svod. U toj Crkvi su ti i tronovi za patrijarha i kralja i večna grobnica cara Dušana, partrijarha i Obrenovića loza, mitropolita i episkopa,... ako imaš koga još živog oko sebe, neka ti priča. Ni ovi tvoji, ne tako davno, preminuli partijci-prethodnici, tog 18. maja. 1968. godine nisu znali da Careve mošti uopšte postoje a kamoli da će biti prenete u Crkvu Svetog Marka. Iznenadili se. Zacrveneli se obrazi crvenih partijaca. Bili tada ti „vladari“ nešto strašno ljuti. Plašilo ih da se narod ne sabere oko moštiju svetog Cara Dušana. Tako i ti, samozvani. Istog se bojiš, panično se bojiš da se narod ne sabere. A iz tog straha ti ide i bes i ljutnja. A ljut si jer Srbija, pored sveg zla što ste ti i tvoji satrapi iz ovog ili prethodnih „deljenja“, prosuli po zemlji i narodu, ima onoliko više Crkvi i vernika od ta tri tvoja autobusa nesrećnih prajdara. Čudna je to situacija bila. Ti, takav kakav si i vazda zbunjena gejka premijer(ka), takva kakva je, sa svim marifetlucima i prevarama, lažima i obmanama, sa svim čankoliscima i čedobelićima i pomalo žutaćima, gologuzim pevačicama i video efektima, niste uspeli da skupite jedan autobus prajdara u Srbiji. Morali ste da ih uvezete, hotele da im plaćate. Kao i migrante za vaše glasače što ste uvezli. I opet džaba.  E vidiš, to me raduje. Ti, takav kakav jesi, upravo si svojim gazdama nevoljno objasnio da u Srbiji nema više takvih kao što ste ti i ti tvoji. Nema ih bar za više od jednog autobusa. Pukla i naređenja i direktive partijskoj „vojsci“ da moraju „ličnim dolaskom i angažovanjem da podrže“ prajdare i prajdarke. Ni tvoji te više neće. Zato i smišljaš novu partiju. Al glupo da ženi daš partiju, kao nekad jedan što je ženi dao JUL. Ženu si, nevoljnicu, poslao u zagrljaj prajdara. Partiju ćeš ti da vodiš. Zato i tučeš tako zdušno po svojim prvobrcima preko svojih medija. I ovih „državnih“ i ovih „nezavisnih“. Želiš da ih se odrekneš. Javno. Da kriminal bude samo njihov a vlast i pare da ostanu tvoji. Ali shvatili su sve i ti do skora tvoji „partijci“. I priča narod da se mnogo ljute na tebe. A najgora je osveta prajdara prajdašu. Čitaj o tome. Kriminalistika, prva godina fakulteta.

Al ti si, uz blagoslov i saučesništvo patrijarha ujke, opkolio prestonu Crkvu, da ne može narod da joj priđe. Prvi put u Srbskoj istoriji jedan Srbski patrijarh je aminovao i saučestvovao da se jedna Srbska crkva opkoli policijom a da se verujući narod otera silom. Tako da ste vas dvojica, svako u svom umišljaju i za svoj ferari, okovali jedan Božiji hram u kordone i šlemove, džipove i dronove. I onda ste ti, samozvani i tvoj (sada ne baš) omiljeni „volim Srbiju“ ministar policije izveli njih. Prajdare i ugodne javne „djelatnike“, višestruko registrovane saradnike, sve u jednu kolonu stisnutu oko jedne šarene zastave i jedne arnautske guzice. Po meri i merenje. Tačno kako treba. 

I kao i uvek, narod je u pravu.

Cirkus. 

A na cirkuskoj pozornici samozvani i ujka patrijarh. Ujka koga sada stiskaju mnogo moćnije sile od onih dostupnih samozvanom. Ujka kome, kao i samozvanom, ne smeta gejka premijer(ka) koju niko nije birao i umobolni udžbenici štampani ko zna gde za našu decu u školama (a „nacinalni prosvetni savet odlučio je da nema mesta ideologiji, te da je program biologije za 8. razred zasnovan na naučnim činjenicama, kao i sporne lekcije o polnom i rodnom identitetu“), ne smeta mu što je Srbski predstavnik u Ujedinjenim Nacijama opet glasao protiv ineresa Srbije, ne smeta mu izdaja Kosova i predaja tomosa, ne smeta mu celivanje kardinalskog prstena, ne smetaju mu bahate strane kompanije i sveopšta glad i beznađe, ne smeta mu ni uredno penzionisani i od tebe, samozvani, odlikovani Pahomije ni drugi kao on, ne smeta mu uništavanje tradicije, jezika, etnosa Srbije, ne smeta mu ni što se ne može ući u trag originalnim, velelepnim ikonama Uroša Predića iz „njegovog“ manastira Kovilj... ali mu smeta promocija oficira Vojske Srbije ! Zato je taj događaj ujka patrijarh zaobišao u širokom luku. A bilo naroda, onoliko. Vole Srbi, Bogu hvala, svoju Vojsku. I opet došli Srbi ne zbog bine i ovih na bini i njihove potrebe da se slikaju, već zbog mladih oficira. A vi, braćo mladi oficiri, zapamtite taj dan i taj čin ! Zapamtite i da su vam sa svečane bine mahali i salutirali oni koji su tražili i sproveli da se u pesmi „Junaci sa Paštrika“ promeni najvažniji stih - „da za uvek svi pamtimo podvig slavne divizije, zato složno uskliknimo, Kosovo je duša Srbije“ u „da za uvek svi pamtimo podvig slavne divizije, da za uvek svi slavimo sve heroje naše Srbije“. I nije u pitanju pesnička sloboda, šta se kome više dopada ili igra reči. U pitanju je veleizdaja u terminalnoj fazi. Izmenu je zahtevao sam vrh države a tražilo ministarstvo odbrane a autor je na to pristao, tako kažu. Ministarstvu odbrane Srbije i vanknjižnim vlasnicima Srbije smeta pominjanje Kosova u pesmi posvećenoj vama koji sutra treba da vodite odbranu tog istog Kosova !

A onda je i ujka patrijarh, kao i samozvani, samo par sati nakon promocije mladih oficira izmerio koliko sada vredi njegov poziv narodu. Uzneli se ujka i njegovi „brojevima“ od skoro. I oni su kao i njihovi mentori iz politike, na ulicama Beograda videli „brojeve“ i „glasače“ a ne narodnu litiju, muku i nasušnu potrebu da se opstane u ovom izdajničkom poretku. Kao i neki sitni plaćenici iz vidljivog dela „organizacije“ skupa, poverovali da je narod izašao na ulice zbog njih i njihovog poziva. Pozvali su i na dan šetnje koje nije bilo, patrijarh i plaćeni poslušnici u Hram Svetog Save narod i to eto, baš slučajno u doba kada je taj narod ispravno mislio da treba da bude na nekom drugom mestu u gradu. Tata i pratioci su ovaj put mudrije iskombinovali, kiša je, klizav teren, može da se posrne i padne ili da se zaluta u hodnicima vremena. A tata saliva iste strahove kao i samozvani. I „skupio“ se narod. Brojali su žreci, brojali, taj dan kad su za ujkinog samozvanog pustili prajdare i okovali Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Od stuba do stuba, od vrata do dovratka,... da su svi prisutni pa i zalutali turisti dali po tarifi, ne bi se skupilo ni za servis ujkine limuzine. Ali zato, sveštenici, monasi i monahinje koji u Boga jedinoga veruju, bili su uz svoj narod. Na ulici. Odstojali su. Hapsila ih je narodna milicja, ali ih je narod čuo ! 

Čudan je to patrijarh kome ne smeta da arnautska gola guzica gliba pored spomenika male Milice u tom tašmajdanskom parku i to sve pod zaštitom „naše narodne milicije“ a po naređenju nadležnog „volim Srbiju“ ministra u vladi gejke premijer(ke). Pita se čovek, smeta li mu išta što narod muči ili samo boja čaršava u parohijskom domu?

I kao što reče jedan moj uvaženi prijatelj – „ako duhovna vertikala naših visokosveštenika dopire samo do kardinalskih skuta i prstena, onda je vreme za neke druge vladike. Ovi su se opredelili i potrošili“. 

I onda, kao i toliko puta u istoriji, arhetip. Neka deca na ulici. Tih par klinaca da se skupi na gomili nije danas ručalo koliko je danas pojela i koštala ova jedna plava kornjača baždarena na dnevnice. Sa jedne strane čisto srce, mladost, prkos, bunt i jednostavna i opravdana pitanja a sa druge strane suvi dnevni obrok, kišne kabanice, stereoidi, motorole, fraze, demagogija i političenje. Jedni idu srcem a ovi drugi bi džipovima da ih gaze. Da zarade dnevnicu. Ovi klinci žive tu zastavu kojom su se ogrnuli i sa kojom ponosno šetaju gradom a ovi drugi je bolje da je skinu sa tih uniformi. Rekoh skoro – dezerteri u uniformama!

I onda opet slike, slike i filmovi,... sve emocije u par minuta snimljenih materijala sa beogradskih ulica. A svega čega treba da se oslobodimo, kao narod, kao ljudi, je strah. Ovi izdajnici i zlikovci žive na tom našem strahu, hrane se njime, uživaju u njemu, čak i kada im se na kraju taj isti srah vrati i pojede ih žive i dalje mu robuju. Evo, deca su nam pokazala kako to izgleda kad se nema straha. Bravo za decu !

I onda, ne zarad zdravlja povređenih, već opet zarad večite promocije i propagande za potrebe bolesnih sujeta i njihovih medija, povređene dnevničare u bolnici obilazi „zabrinuti“, nadležni „volim Srbiju“ ministar policije. A ko obilazi premlaćenu decu?

A nemačka štampa „crta“ događaj za svoj račun i prema svojoj nameni. Pišu o neredima na paradi Europrajda u Beogradu, „strašnim slikama i desničarskim grupama“ koji su „pokušavali da napadnu mirne veseljake i uđu u ulične borbe sa policijom“. Naravno, lažu da je bilo 1.000 prajdaša i 5.000 policajaca koji su štitili „veseljake“ od, kako to oni kažu, „desničarskih kontrademonstranata, motociklističkih rokera i pravoslavnih sveštenika !“. Navode da je premijer(ka) izjavila novinarima da je „veoma ponosna što su uspeli da izbegnu teže incidente“. Navode i izjavu ministra policije Aleksandra Vulina da je zabrana (Upravnog suda Srbije) da se prajd sprovede, sprovedena i da je narod „samo ispraćen na koncert“. 

„Narod je samo ispraćen na koncert“ !?! TO su dogovorili da nadležni ministar izjavi za stranu štampu ! Da nije bolesno bilo bi smešno. 

Šta god pisali ili ne pisali u nemačkoj štampi, shvatiće narod i u toj „vašoj“ Evropi da bez Hrista nema duhovne vertikale na starom kontinentu. Zato ovo što se dešava svuda pa i kod nas i jeste u svojoj suštini rat protiv duhovnosti, shvatanja i poimanja Boga. LJudski koncept bez duhovnosti je autodestruktivan, osuđen da se okrene sam protiv sebe i da se samo-uništi. Evropski zapad bi da izvozi „napredne“ tehnologije i po svojoj meri skrojene ideologije i demagogije a da istovremeno vegetira na račun latifundija silom posejanih po svetu. A u širokom zahvatu ne može da efikasno obuhvati ni sopstveni radijus a kamoli svet. Teza o neograničenom liberalizmu je protivprirodna i kao svaka autodestruktivna teza, neodrživa i neminovno militantna i agresivna. Rezultat – neminovno i pred našim očima puca krvotok Evrope i sve njene protivrpirodne unije. 

Zapad veruje da model duplih linija i aršina može da opstane na duže staze. Da u nedogled čokolada za njihovu decu mora da ima tačno utvrđeni procenat kakaa a dok neka druga deca mogu da jedu i splačine iz te iste fabrike, sa istim omotom i sa istim reklamama. 

Veruju i da korumpirane kvislinške elite koje su instalirali koje kuda po svetu mogu da preteknu iskonski i opravdani, jadom i beznađem izazvani bes sopstvenih naroda. Veruju da mogu da kontrolišu haos koji periodično i sistematično „proizvode“, odnosno, da mogu da kontorlišu neminovne procese do kojih dolazi posle svakog haosa. Tako veruju, tako se i ponašaju. 

Ali, u tom zapadnom svetu, u kome se na nivou mantre kunu u proces usvajanja znanja uporno negirajući značaj i moć vere, nikako da nauče da je sve u prirodi i poretku - ciklus. Čak i na mikro i tako besmislenom planu kao što je ekonomija Evrope. Sećate se kada su ovde kupovali, od naših izdajnika i kriminalaca devastirane fabrike, šećerane i postrojenja za jedan dolar. Nemci, recimo. Kad su projektovali bdp svoje privrede po osnovu jeftine radne snage, balkanske recimo. A onda je došlo do toga da sada njihove prezadužene konzorcijume zvučnih imena, kupuju za taj isti dolar. 

Ciklus ili Cirkus. Kako god hoćete.

Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda